Насловна Култура Шта је све Дучић оставио Требињу!

Шта је све Дучић оставио Требињу!

225
1
ПОДЕЛИ

Чувени писац, песник и дипломата свом вољеном родном крају оставио много вредних дела. Доносио статуе, слике, завештао библиотеку, али и хранио сиротињу. Подигао први споменик Његошу

Шта би српска литература била без Дучића, а Требиње и Херцеговина без свог Јована? Јован Дучић није свој родни крај задужио само песничком речи и дипломатијом, већ и својим поклонима и завештањима. Ни данас се не зна шта је све оставио у аманет свом родном крају.

Хтео је да његово „мило Требиње“ буде што лепше и доносио је статуе, уметничка дела, подизао споменике, поклонио своју библиотеку… Ходајући кроз градски парк дивимо се фонтани и статуи бога Плакира, а само десетак метара напред, где по подне, кад остали становници града спавају, разговарају Дучић и Његош, налазе се два лава са постаментима, које је даровао овај поета и дипломата. Пре копута, на зидинама Старог града, налази се споменик Јелени Анжујској, а на супротној страни чувена „Дучићева чесма“. Док идемо према корзоу, поглед нам скреће према Његошу. Управо тај споменик, први у свету подигнут у част великог песника, платио је његов колега по перу Дучић.

– Јован Дучић је ангажовао и својим новцем платио Томи Росандићу да уради споменик Његошу – говори нам Љиљана Нинковић, руководилац Дучићевог легата, који се налази у градској библиотеци. – Са великим жаром пришао је овом подухвату, о чему сведоче Росандићева писма, која се налазе у легату. У њима га је вајар детаљно обавештавао шта је урадио.

Поред Католичке цркве, Дучић је оставио стуб са капителом – рељефну вазу за цвеће. Свом граду је поклонио и споменик Ослободиоцима Требиња, за који је сам израдио скицу. Последњи пут је дошао у родно место на откривање тог споменика. Желео је да Требиње има музеј и урадио је нацрт како би требало да изгледа. Музеју Херцеговине у Старом граду поклонио је античке скулптуре, рељефе, слике старих мајстора, портрете своје фамилије, ордење… Овде су и два позлаћена мача која су ишла уз амбасадорско одело, израђена у Толеду.

Требињци преносе анегдоту да је, када је збирка античке камене пластике пристигла, Дучић свратио код сајџије Салиха Шарана, који му је рекао да се људи љуте што из света шаље „камење“ и питају зашто им не пошаље брашна, јер су гладни. Дучић је казао да то није знао, а после месец дана пристигао је вагон брашна који је подељен сиротињи. Мало је познато да је он многим писцима помагао да штампају своја дела, студентима и ђацима обезбеђивао стипендије, помагао при запошљавању.

– Дирљиво је писмо у коме га један пријатељ моли да му позајми новац да купи одело, а ако нема, да му позајми свој капут, јер нема шта да обуче за одбрану своје докторске дисертације – каже Нинковићева.

Дучић је био један од најобразованијих дипломата свог времена, зато не изненађује што је његова библиотека ризница драгоцених дела. Свом граду поклонио је неколико књига из 16. и 17. века непроцењиве вредности.

– У легату су књиге, преписи, документа, песникови рукописи, личне ствари, фотографије и други вредни предмети – каже Нинковићева. – Дучић је био полиглота, његова библиотека обилује страним делима.

Љиљана Нинковић, руководилац Дучићевог легата

Занимљиво је да је када би нешто дописивао у књизи, увек писао на језику на ком је она написана.

– Дучић је чувао књиге са посветом. Књиге су му поклањали Тин Ујевић, Владимир Назор, Бранко Ћопић, Слободан Јовановић, Милан Кашанин, Богдан Поповић… Једну од најлепших посвета написао је Иво Андрић 1940. године, док је био амбасадор у Берлину – Нинковићева нам пружа његове „Приповетке“.

Андрић пише: „Драги господине Дучићу, нека вам ова моја црвена књига каже ово. Ваше дело је постало својина једног народа, вашим именом се заклињу поколења, али кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја, хтијући да изразе оно што је најлепше у њима двома и љубави, проговорили језиком ваше поезије и нашли исте ваше речи. То је судбина великих песника. Одувек сам хтео да вам кажем ово. Ваш искрени поштовалац, Иво Андрић.“

Занимљива су и писма његових пријатеља и колега. У једном писму Алекса Шантић каже да је Дучић његов „најмилији и најдражи друг на кугли земаљској“, а у другом Исидора Секулић жали што није могла да разгледа Каиро уз њега.

УНИШТАВАЛЕ УСТАШЕ И КОМУНИСТИ

Део Дучићевих поклона Требињу уништиле су усташе, а део комунистичка власт после Другог светског рата. Више нема два орла раширених крила на Дубровачкој капији, статуе Херкулеса и Атласа које су биле постављене на улазу у Стари град, четири статуе и фонтане у парку који се некада налазио у близини садашње зграде Градске управе. Недостаје и 91 књига.

– Недостајало је много више – каже Нинковићева. – После рата многе књиге су пронађене. Не мислим да је књиге које недостају неко отуђио, много је вероватније да су оне спаљене или уништене.

 

Вечерње Новости

1 КОМЕНТАР

  1. ДНЕВНИК ЈОВАНА ДУЧИЋА

    Аутор ове уводне белешке недавно је претурао заостале хартије једног политичког емигранта, које је он дао на чување своме млађем пријатељу у позним годинама, јер је предосећао да му се ближи крај овоземаљског, трошног и кратког живота. Међу његовим врло добро сређеним хартијама пронађен је и овај дневник великог српског песника Јована Дучића (Требиње 1871 – Гeри, 1943) којег је Други св. рат затекао у Мадриду као југословенског посланика при Шпанској влади, која се 1941 године на челу са Франком ставила на страну Павелићеве, Хитлерове и Мусолинијеве фашистичко – римокатоличке корпоративне, идолатриске, езотериске, окултне, малтешко-темпларске, фабијанско-масонске и коминтерновске творевине тзв. ”Независне Државе Хрватске” у којој су хрватске усташе починиле незапамћени геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима. Дучић је због тога морао да напусти Шпанију. Он се у августу 1941 године нашао у Сједињеним Америчким Државама, где је остао као Краљевски посланик на расположењу. Умро је у Гeри, Индијана, у Сједињеним Америчким Државама 7. априла 1943 године.

    На овом месту документовали бисмо један период у животу Јована Дучића и објавили одломак из дневника, којег је писао руком ћириличним словима за време боравка у Сједињеним Америчким Државама од августа 1941 до априла 1943 године, без икаквог другог коментара. Објавили бисмо само оно што сматрамо да је најважније у дневнику и што ће надам се бити од интереса за историчаре и читаоце.

    Приредио: Душан Буковић

    ЈОВАН ДУЧИЋ: ДНЕВНИК 1941-1943.

    1941. – Напустио сам коначно Мадрид 7 јула 1941.
    – Стигао у Лисабон, Хотел Викторија ( Hotel Victoria)
    где остадох до 1 августа кад сам кренуо клипером за Њу Јорк.

    – Стигао у Њу Јорк 2 авг. где ме сачекао Михајло Дучић и син ген. Конс. Станојевића. Савој хотел (Savoy hotel).

    – За Вашингтон кренули 13. авг. Код Фотића на вечери.

    – Из Вашингтона за Гери кренули авионом преко Балтимора и Филаделфије на Питзбург где су нас срели г. г. Пекић и Трбуховић.

    – 24. XII 1941. Фотић ме посетио у Гери. Вечера код Михајла. Потпуно са мном. Хрвати раде да га уклоне. Јели искрен?

    – 31. XII 1941. Данас завршава кобна 1941. најстрашнија и најружнија
    у српској историји. Пуна издајства и глупости. Степенице по којима се силази у коначни понор.

    Побегао сам из Шпаније да не видим својим очима оно о чему се не може ни
    слушати. Сва околина око мене је била хрватска, непријатељска. Непокорност и невера чиновника. Знак да држава више не постоји или да је морал већ раније био потпуно нестао.

    Од августа сам у Америци. Већ сам и овде доживео за ово пет месеци пет удараца:

    1) нисам успео да ме прими Тесла ( о ком сам желео написати чланак за
    српску историју), а примио је хрватског бана Субашића који је прогонио
    Србе;

    2) епископ Дионисије је протурао интригу како сам дошао да отмем посланички положај у Вашингтону;

    3) Паландачић директор “Уј. Српства” који је био обећао да ће примити моје чланке, после првог већ одбио пријем бојећи се лондонске владе и Фотића;

    4) напали ме свињски у комунистичком листу “Српска ријеч” за рачун
    Хрвата:

    5) “Србобран” где смо месец дана водили борбу сјајног стила, вратио се на “југосл. линију” и сутра ће доћи на линију “Срп. Речи”.

    Ово је доста за 5 месеци. Мислим да ћу се повући и да даље мислим о каквој помоћи оном који се дави. А то је, за моју несрећу, мој народ.

    … Sempre il vento in sossa.

    Недеља, 12 априла 1942. Епископ Дионисије ме позвао с Мих. на вечеру где ће бити и Б. Јевтић и Б. Марковић. Вечера је била већ с почетка србијанска;

    “комедија” и шегачење. Б. Марковић, простак и глупак, желео је да ме понизи. Дочекао сам га на гвоздену рукавицу. Вређао је Србе Америчке, говорећи да није истинита њихова тврдња да су 20,000 добровољаца послали Србији 1914-1918; и да су му зато наишли на врх главе. И да треба сад да буду поклани још 360, 000 жртава, додајући правнички: за Српство. То је циник и неваљалац. Правдао је Субашића говорећи да је пријатељ Срба и
    Крњевића да обожава Краља! Њихов програм: Југославија (…) може у одбрани без Хрвата изићи пред Конференцију. Енглези хоће Југославију. Њихов план су блокови: средње-европски, балкански исто.

    Наши срамно пристају да други данас из пепела дижу државу, и све солуције су могућне. Божа је старћевићанац, већи Хрват од икаквог усташе, не из уверења, него из идиотства, кукавичлука, ништавила.

    Овакви су извесни и други чланови Кабинета, све сами дојучерашњи противници
    диктатуре и демократе у истом џаку. Јевтић диктатор води на узицу Божу, тобож демократу.

    4. маја 1942. Пера Ж. дошао из Њу Ј. да ме види. Састанак у хотелу (…) у Чикагу. Причао ми о Сим., Дражи, процесу у Каиру, Недићу.

    Послао брошуре:

    Др. Ив. Субашићу, Њу Јорк
    Др. А. Вукчевићу I I, Њу Јорк
    Свет. Петровићу, Њу Јорк
    Влад. Вукичевићу, Њу Јорк
    Југослав. Конзулат – Порт Саид
    Амбасада Југославе – Анкара, II
    Конзулат Југосл. – Картанис
    Конзулат Југослав. – Истанбул, III
    Легалион Југ. – Каиро, I
    Легалион Југ. – Риаде, I
    Легалион Југ. – Сантиаго
    Легалион – Буенос А.
    Конзулат Југ. – Чикаго
    Ђорђевићу, конзулу – Истанбул

    (…)

    Понедељак, 12 октобра 1942. Фотић код мене. Ручак. Добијам утисак да је уплашен толико за свој положај да му је и моје пријатељство и идеја споредна. Говори како Ст. Департмент задржава моју визу, одлажући на 90 до 90 дана, значи готови да ме уклоне и откажу гостопримство у Америци.

    Ово је утисак, каже о раду Адамића писца против мене “Југоцентра” и министара “Југословена”. Ја верујем да за ово зна и наша влада у Лондону. На Фотића не могу пуно рачунати.

    Уторак, 13 октобар 1942. Фотић ми је јуче направио импресију да жели да се у “Срб.” више не пише о држави Југославији. Влада из Лондона му тражи да се јавном изјавом десолидарише од писања “Србобрана”, али да он то неће учинити за живу главу.

    Можда ме проба?

    Ја сам рекао да су већ Хрв. и Слов. колоније, већ одавно прекинули с Петром а неби било добро одбити и српске. Дао сам му у овом погледу телеграм који бих ја послао као одговор у таквом случају.

    Среда, 14 октобра 1942. Дао сам и телеграм за Кнежевића, да ако хоће да се принцип монархије и династије брани од оних који га јавно компромитују непресталним дискутовањем, да пошаље помоћ од 24, 000 дол. за помоћ Н. Одбране за коју ћемо водити бригу и одговорност Фотић и ја лично.

    Он је, каже, примио већ пре 3 месеца кредит од 10,000 али га је за 2/3 или 3/4 већ утрошио на разне ствари. Он то није могао учинити ако је Кнеж. ово дао на мој захтев…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде