Насловна Историја Историчар Срђан Катић у Турској пронашао до сада непознате документе о Ужицу...

Историчар Срђан Катић у Турској пронашао до сада непознате документе о Ужицу и тврђави

968
2
ПОДЕЛИ

Када је Ужице добило статус града у Отоманској империји, колика је била посада Ужичке тврђаве под турском влашћу и какво је наоружање имала..? Како се кретао број и структура становништва од 1478. до 1530. године..?

На ова питања – писана историографија Ужица није имала ни одговоре ни доказе, а захваљујући открићима др Срђана Катића, историчара – османисте, вишег научног сарадника на Историјском институту у Београду, писани подаци из турских архива, старији од пет векова, ужичку писану историју учиниће старијом за готово читав један век!

– Први писани наговештај постојања ужичке тврђаве везује се за 1516.годину, а сигуран писани траг датира из 1560.године. – подсећа др Катић. – Оба су пореклом из дефтера (пописа) Отоманске империје, а захваљујући једном финансијском извештају из 1478.године – сада поуздано знамо да је ужичка тврђава била ”жива” те године и да је била у власти Турака…

Ову забележбу, само један од неколико десетина милиона докумената из Османског архива Председништва Владе Републике Турске, српски историчар има скенирану, у свом рачунару, и дели је са читаоцима ”Искре”, који имају привилегију да први сазнају и следеће:

– Забележба садржи податке о испоруци новца мустахфизима (чуварима тврђаве) ”у Вилајету Лаз”, 1478. и  1479. године. – наводи др Катић. – ”Лаз” је скраћеница од ”Лазаревић” и вероватно одређује и тадашњег српског великаша у чијој је власти била та област…

Ако је то претпоставка, следеће није: мустахфизи су били плаћени 136 акчи (мали османски сребрни новац) сваког дана, што значи да је просечна дневница чувара тврђаве била 5-6 акчи, обзиром да се у документу наводе подаци о укупно 28 мустахфиза сврстаних у ”три буљука” (формације попут ”десетине”), са диздаром (заповедник посаде и тврђаве) и ћехајом (заменик заповедника)…

Ужички град – без „подграђа“

Од садржаја овог документа – ништа мање није занимљив ни начин на који је пронађен јер је, заправо, изнет из Османског архива и у њега није враћен!

– Тај докуменат и много других које је обрађивао као државни архивиста, својевремено је, одласком у пензију, из Османског архива изнео извесни Џевдет, државни архивиста. – појашњава др Катић. – Све што је радио, а није завршио до одласка у пензију, однео је са собом, кући, да настави рад, што је уобичајена пракса међу државним архивистима… Када неко од њих умре, онда посебна комисија долази и преузима сву писану заоставштину и односи као ”рукописну библиотеку” у  Ататуркову библиотеку у Истамбулу…

За постојање ”Џевдетове рукописне библиотеке” – наш историчар сазнао је – случајно, кроз једну ”фуснотицу” у једном од бројних научних радова које је у Турској, на Факултету за књижевност Бајазитовог универзитета у Истамбулу, проучавао. Предмет његових истраживања примарно је био Бечки рат (1683-1699) и привредна историја, посебно – рударство у османском периоду… Сада располаже са скенираним документима 15 пописа Отоманског царства, док се у стпској историографији користе подаци из шест или седам…

Плажа испод Ужичког града

Отуда су следећи подаци, иако ”успутни” – јер нису били предмет примарног истраживања, за Ужице посебно драгоцени:

– Према попису из 1498. Године Ужице је у Отоманском царству извесно имало статус села. – тврди др Катић и наводи: –   Ужице је тада имало 56 кућа, 42 неожењена становника, три удовичке куће, само једног муслимана, пет рајинских воденица које су радиле по пола године, једну ваљарицу за сукно и једну државну воденицу, вероватно уз тврђаву. У наредних 18 година од овог, па до пописа из 1516.године, Ужице се нагло развило и добило статус вароши, односно града Отоманског царства.  Ужице је 1516.  имало 95 хришћанских кућа, 30 неожењених и 16 удовичких домаћинстава, али и чак 160 муслиманских домаћинстава! Постоји у попису напомена да су неки од тих становника трговци и занатлије, а сви су живели у тадашња две махале: у Махали државног месџида (мала муслиманска богомоља, најчешће без минарета) и у Махали Мехмедовој, сина хамамџије…

У тадашњем Ужицу и даље је радило пет рајинских воденица, али целе године, једна ваљарица, пописана је и једна царска ливада, као и једна – царска воденица…

– Ужице је статус вароши, односно града, највероватније добило око 1510.године. – сматра др Катић. – Тада су Ужицу одобрене посебне привилегије, најчешће ослобађањем од пореза  трговаца и занатлија

Следи нови попис, започет 1522.године, када је Сулејман Величанствени наредио да се уради попис целог Царства и који је завршен 1530. Године: – У том се попису налазе подаци и о српском становништву из 1522.године, налазе се подаци о тврђавама из 1527. и 1528.године, налазе се економски подаци, на пример, о царским приходима из 1528-9 године. – наводи др Катић и додаје: – У том попису пише да је број муслимана  у Ужицу, почев од ”од старе муслиманске раје”, од које је први и једини  муслиман пописан 1498.године, па их се у међувремену појавило још  троје ”старих муслимана”, стигло до чак 253 муслиманска домаћинстава, што значи да су сви, осим оних четворо из претходних пописа,  били новонасељени! И опет се понавља да су сви трговци или занатлије, што би могло и да се претпостави, с обзиром на динамику раста од 1516. када их има 160, а само шест година касније их има 253… Из тога закључујемо да је негде око 1510. године почело то масовно насељавање. Да ли је било коју годину раније или касније, то не знамо…

Ужичани ће градити реплику срушеног Касапчића моста

Али, захваљујући др Катићу, сада знамо:

– Врло је интересантно, за те људе, 1522. године,  пише да су се населили око тврђаве! Не у пољу, не овде, не онде, него пише да су се населили око тврђаве! – истиче др Катић. – У пописима, исто тако пише, да су се у старим јендецима  налазили виногради, баште… То је очигледно био првобитни прстен око тврђаве,  који је обухватао ту некакву малу варош која је постојала у доба док још увек није било толико муслимана, а када су се они населили, логично – прави се нови опкоп и праве се дрвене палисаде које су биле око тог насеља. И, нормално, у таквим условима град расте и расте, већ како то иде својом прогресијом, муслимана је све више, хришћана све мање, између осталог и зато што су многи од њих примали ислам. Свака варош, а у попису пише да су муслимани формирали варош, формира се око тврђаве! У попису се  каже да су ”формирали подграђе”, па се закључује – ово је тврђава, а ово је подграђе, и то подграђе је утврђено, само има другачију врсту утврда! Једноставно, то је тип градње паланке! Утврђивање се радило од дрвета.  И попис  који је завршен 1530. године  садржи разне податке на ту тему: између осталог пише да је посаду ужичке тврђаве чинило 35 или 36 људи (мустахфизи), са непромењеном војном структуром  (диздар, ћехаја, буљубаше), али тада се први пут пописује  имам, који је у тврђави обављао и службу хатиба, из чега се види да је у тврђави постојала и богомоља! Пописивачи су то констатовали, а на археолозима је да утврде где се, у утврђењу, налазила зидана џамија са минаретом!

У том попису из 1530.године – тада су у наоружању Ужичке тврђаве била 4 малокалибарска топа, 20 пушака, 3.000 оловних зрна, 20 ћупова барута (тадашње ”топовске траве” која се састављала од лесковог ћумура, шалитре и сумпора!), 10 хиљада стрела, десетине ручних и тврђавских лукова…

Тиме се бранило утврђење – а Ужице је 1530.године ван утврђења имало четири махале (две нове) и 253 муслиманске куће, а број хришћана се у односу на 1516.годину смањио на 81 домаћинство, 26 неожењених, 6 удовица, а број воденица је повећан на осам, ваљарица на две…

За историографију Ужица, града који је одлучио да обнови своју тврђаву, ови – више него драгоцени подаци, били су ”скривени” у турским архивама, а читају се са старог, турског ”османског писма”, које је мешавина турског, персијског и арапског… Писани су и ”сијакатом”, старим економско-финансијским османским писмом, препуним скраћеница које су ондашњи писари годинама учили…

– Све се то мора савладати, па тек тада трагати међу милионима докумената које нам Турци стављају на увид. – каже др Катић. – Уместо тога, овде је на делу – непознавање ситуације… И јако мало људи се у свету бави тиме, има и оних који кажу да се баве тиме, али заправо не знају ништа… То у свету не би баш могло да прође, али код нас пролази. Има нас 3-4 који то знамо да читамо… Све државе у окружењу истражују своју прошлост и кроз османске архиве и тако, једноставно, штите своју националну историју, штите језик, штите нешто што на наки начин омеђује и оно што је национално, што је њихова историја и култура и све могуће! Једино смо ми ти који слепо следимо некакве западне стандарде који су рађени према енглеском језику, према углавном природним наукама, и ето…

До неких открића долази се случајно, а не систематски: све што важи за померање ”писане границе” прошлости Ужица 88 година уназад, важи и за остатак Србије: само треба отићи у Турску, прочитети, скенирати документа и донети их у Србију, на проучавање…

Искра

2 КОМЕНТАРА

  1. Ne, nikakva ispranost! Istorija jest istorijom ako se u njoj vidi aktualnost, zato: obnoviti Cupriju; na vrh postaviti Marsalov Monument; sa uzickih brda
    pokupiti stotinu krsnih b r k a j l i j a; od suve drenovine- po srpskoj epici!- stotinu grubo zasiljenih k o l a c a;
    svakom brkajliji po j e d a n kolac; svih stotinu u Podgradje; na prirodnom kamenu- ne mermer!- isklesati, po mogucnosti u desetercu: DABI IZBJEGLI ZLU SUDBINU OSTALIH SRBA, NABILI SE SAMI KAKO IH BEOGRAD NE BI NABIO U BRISELU. DA IH JE STOTINA SVEDOCI NJEMACKI KAPLAR NA TVRDJAVI.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде