Насловна Актуелно Ненад Зорић: Кад кажеш „опстанак Срба“: Шовиниста си и хушкаш на рат!

Ненад Зорић: Кад кажеш „опстанак Срба“: Шовиниста си и хушкаш на рат!

581
2
ПОДЕЛИ

То што постоје делови народа који нису наклоњени Србији није ништа необично, пресудно, и не мења њену позицију. Много је битнија изјава америчког политичара задуженог за балканска питања, него све невладине организације које Србији нису одузеле Косово, већ су то почели комунисти, а онда су га отеле НАТО снаге.

Требало би правити паралелу између српског, јеврејског и бугарског народа, сугерише за Спутњик историчар Радош Љушић, односно Срби би требало нешто да науче од ова два народа како би могли да опстану.

Декларација Србије и РС о деловању за опстанак српске нације и српског народа, коју су иницирали председници Александар Вучић и Милорад Додик, готово да је оборила теорију релативитета, тачније осуђена је пре него што је иједно слово те декларације објављено, па је то један од повода зашто смо консултовали историчара Љушића.

Самомржња нестаје после уједињења

Зашто свака, па и најава, српског плана за будућност, позива на саборност, било каква прича о заједници, али и свако питање које има префикс „српско“ или „српски“ бива као према правилу дочекано на нож. Великосрпска, ратнохушкачка, национал-шовинистичка… Само су неки од епитета који већ дуго прате сличне иницијативе.

Постојала је такозвана јеврејска самомржња, подсећа Љушић, која је била много јача од ове српске самомржње, међутим кад су Јевреји коначно схватили да се морају ујединити, објединити, организовати, онда је та прича добила сасвим другачији карактер.

„Вековима су уништавали јеврејски народ док их 1944-1945 нису довели до потпуног уништења. Онда су се Јевреји опаметили и више нису оно што су раније били. Кад Срби буду пошли јеврејским путем, а на путу смо да будемо у ситуацији у каквој су они били у време Другог светског рата, онда ћемо се вероватно ујединити, без обзира на то да ли ће ту идеју или иницијативу покренути Додик или Вучић или неко трећи, јер без осећања јединства не можемо кренути напред“, упозорава Љушић за Спутњик.

Ако икад постанемо прагматични

Зашто нас нападају, пита овај историчар, и одговара да је разлог у томе што су комшије Србије оствариле или су на путу да остваре национално уједињење, а Срби га у 19. и 20. веку по два или три пута остварују, и два или три пута разрушавају.

„Узмимо пример бугарског народа који је прагматичан. У сваком рату су били су на страни оних који су били јачи. У почетку једних, на крају рата других. И нико им због тога данас ништа не приговара, док се Срби стално прсе да су били на страни оних који су добили ратове, да би потом од истих тих добили пацке (то је блага реч) какве не можемо да прежалимо и преживимо“, категоричан је Љушић.

У свакој држави, констатује овај историчар, у народу имате један део који је наклоњен и подржава оне са стране.

„То није ништа необично и није пресудно, не мења нашу позицију. Много је битнија изјава тамо неког америчког политичара задуженог за балканска питања него све наше невладине организације. Једна његова реченица више вреди него томови написаних књига овде у Србији“, јасан је Љушић.

Пазите, истиче он, Србији Косово нису одузеле невладине организације, већ су то почели да одузимају комунисти, а онда то урадиле НАТО снаге.

Прва ствар која у Србији треба да се направи, предлаже Љушић, јесте да она у територијалном, националном и сваком другом смислу почне да личи на државу.

Оног дана кад Србија постане добра држава, сматра он, тог дана се све ствари мењају. И у Србији, и у њеном окружењу и у свету јер ће, према његовом мишљењу, добра држава наћи и доброг заштитника.

Зашто иза Србије не стоји нико

„Ко данас штити Србију? Не штити је нико. Ко штити Хрватску? Штити је НАТО. Ко штити Бугарску? Штити је НАТО. До нас је. Не умемо да се снађемо у међународним односима. И никад нисмо умели“, додаје Љушић.

Све што се дешава од 1999. до данас, резонује Љушић, последица је рата који смо изгубили, онда санкција које су нам завели и државе коју су нам уништили.

„Кад би неко напао Јевреје, бранили би се државом, Јеврејима из целог света и пријатељима као што су Американци. Ако неко нападне Србе, нема ко да их брани, несложни су, завађени, подељени. Откад постоји Република Српска нисмо успели да изградимо боље односе између те две, хајде да кажем условно, државне заједнице. Рама може да каже да ће се Косово и Албанија ујединити, а Вучић то не сме никад да каже, зато што иза Албаније стоји неко, а иза Вучића не стоји нико“, закључује Љушић.

Спутњик

2 КОМЕНТАРА

  1. Душан Буковић:

    НАТО-БРОЗОВА ИНФАНТИЛНА АНТИСРБСКА ТАКТИКА И СТРАТЕГИЈА

    Имајући на уму да је НАТО- Брозова троцкистичка, инфантилна, антисрбска, великохрватска тактика и стратегија на подручју Југославије, несрећне и неблагодарне државне творевине била тесно повезана и спојена са немачким Абвером-БНД, интермариумом у Риму, фабијанцима у Лондону и бундистима-бољшевицима у Њујорку и Москви, који су режирали, пројектовали и усмеравали извесна судбоносна и трагична збивања и наметали у удруженом злочиначком подухвату решења на штету подјармљеног, несрећног, обесправљеног, полтлаченог, пониженог и окупираног србског народа.

    У приказивању Краљевине Југославије НАТО-Броз је као великохрватски идеолог свесно извртао историјске чињенице са циљем да се збаци главна кривица Хабзбуршке одговорности за избијање Првог светског рата. У чланку, којег је публиковао под насловом „Национално питање у Југославији“, дословно је рекао:

    „Рођена на Крфу, у Лондону и Паризу, версајска Југославија је постала најтипичнија земља националног угњетавања у Европи. Хрвати, Словенци и Црногорци били су потчињени народи, неравнопарвни држављани Југославије. Македонци, Арнаути и др. били су поробљени и подвргнути истребљењу. Муслимани, немачка и мађарска мањина служили су као монета за поткусуривање или као инструменат у борби против Хрвата и других народа Југославије…“ (Види: Јосип Броз Тито, Национално питање у Југославији у светлости народно-ослободилачке борбе, „Пролетер“, Орган Централног комитета комунистичке партије Југославије, број 16, год. XVII, децембар 1942).

    Данас, када се погледају правне последице и стање последњег НАТО- Брозовог антисрбског Устава из 1974. године у многим питањима било је неодређено и спорно. Набројано је шест федералних држава и две аутономне покрајине, које су од самог почетка биле диференциране републичким и покрајинским антагонизмима, са супротним националним тежњама, економским и привредним интересима. НАТО-Броз је у Југославији уз неограничену подршку „српског“ рајетинског, интернационалног, инфантилног естаблишмента створио друге народе на србски рачун, омеђио је њихове републичке и покрајинске границе. Ударио је темељ Хабзбуршком великохрватском и спољњем НАТО-пројекту у Југославији, која је по свему личила на повампирену Аустро-Угарску. Трајно је разбио и осакатио србски народ.

    Констатоваћемо да је Др Мирослав Свирчевић у току 2009. године дао на НСПМ најбољу оцену о НАТО-Брозовом комунистичком Уставу из 1974. године:

    „Поштовани господине Грујићу, у уставноправној теорији и политичкој науци се сматра да је Устав од 1974. предвидео неки чудновати федерално-конфедерални тип државе с потпуном превагом конфедералних елемената. Оно што је најважније, савезни органи су били потпуно развлашћени а све најважније функције су биле пренете на републичке и покрајинске органе који су имали карактер правих државних институција. При свему томе, Србија је највише била оштећена (знамо због чега). Примена његових одредби директно је проузроковала општу ерозију југословенског друштва и крваве грађанске ратове на тлу бишве Југославије. Што се тиче Ваше примедбе, она би могла да буде основана ако би се Устав језички тумачио (а то тумачење није баш поуздано). Управо је Милошевићева власт инсистирала на тој врсти тумачења и због тога је била жестоко оптуживана за великосрпски хегемонизам комунистичког типа, и што је најважније, читав српски народ је стављен на стуб срама у западној пропагандној машинерији. Милошевићева неразумна политика је у великој мери погоршала ситуацију која се бар мало могла окренути у корист Срба након крајњег циља Устава од 1974 – нестанка Југославије. Милошевић је најпре поништио Устав од 1974. (што је било оправдано) на територији СР Србије, омогућивши јој да успостави власт „од Хоргоша до Драгаша“. С друге стране, Милошевић је бранио исти тај Устав када је Туђман поништио Србе као конститутиван народ у Хрватској. Све то је допринело да Срби буду доведени у бесмислену ситуацију што је продужавало конфузију. Но, ако бисте употребили циљно тј. телеолошко тумачење (тумачење норми у целини у складу с духом ставног система) добијате слику да су републике а не народи имали право на самоопредељење до отцепљења. Није битно које су речи били употребљене него је битан дух комплетног Устава. А он је онакав како је то проценила Бадинтерова комисија. Па ипак, посао још није завршен. После признања Косова потребно је још Војводини вратити државност…

    Посао ће бити завршен када се Војводини врати државност, баш онако како нам је амбасадор Цобел то нагласио пре неколико месеци. И то је суштина Устава од 1974. Нису важне употребљене речи, него дух и контекст…“ (Види: Мирослав Свирчевић, Британска политика према Југославији 1941-1944 – основни извор Устава СФРЈ из 1974, Из архиве НСПМ, 12.05.2009, НСПМ – 22. новембар 2012).

    Кад је реч о НАТО-Брозовим „југословенским“ комунистима-троцкистима и „српским“ рајетинским комунистичким кадровима ваља поменути да тзв. „Комунистичка Партија Југославије није отварала никакву перспективу српском народу…“ (Види: Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 296-297, 323-324).
    Ни после незапамћених злочина и геноцида у усташкој „Независној Држави Хрватској“ над србским народом од 1941 до 1945. године инфантилни „српски“ и „југословенски“ комунисти-троцкисти, бечко-берлински марксисти баљезгари нису одустали од спровођења антисрбског интермариумског, фабијанског , бундистичко-бољшевичког и бечко-берлинског марксистичког пројекта.

    Међутим, шта смо могли и очекивати од од извесних „српских“ рајетина и НАТО- Броза, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, каноника цркве св. Јеролима у Риму, аустро-угарског фелдвебера из хрватског села Клањца, који сада труне у каменој могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, у Србији, где му се и данас клањају „српски“ интернационалисти, комунистички ренегати, рајетини и полтрони на срамоту јуначке Србије и мученичког српског народа. Није их брига што је свео Србе у Југославији на ниво Курда а Србију на ниво Палестине…

    С овим у вези, цитирали бисмо један интервиу проф. Милорада Екмечића, у којем између осталог стоји:

    „Нови развој је избацио Русију из реда великих сила… Није у питању да ли ће Русија на Балкану играти значајну улогу, него да ли ће имати сређено друштво да уопште игра самосталну улогу… Данас Сједињене Државе журе да на Балкану стекну неке боље позиције него што су имали њихови предходници на том осетљивом простору. Стога тако темељито етнички чисте српске покрајине у Хрватској и Босни… Све што САД раде на Балкану, укључујући и историјске злочине етничког чишћења српског народа, последица је тражења места где би се берлински зид поново боље поставио. Католичка Француска на Балкану има своје савезнике. Дефинитивно, ми то нисмо… Садашњи француски министри су добро савладали ватикански уџбеник балканске историје. Будућој Европи није потребна југословенска држава, а уједињени српски народ је њен први непријатељ. Срби су били жртве католичке средње Европе више пута у прошлости…“ (Види: Проф. Др. Милорад Екмечић, Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, бр. од 7. фебруара 1996).

    Осврнили бисмо се још и на Брозовог школског друга Адолфа Хтлера и на његов говор, који је одржао у децембру 1943. године, који је завшио овим речима:

    „Ми не смемо нипошто допустити да на Балкану постане надмоћан један народ који сматра да има своју политичку мисију. Срби су један такав народ. Они су показали велику државотворну снагу и имају далекосежне циљеве, који допиру чак до Јегејског Мора. Не чини ми се паметно да овај народ још посебно охрабљујем у његовим тежњама… Проучите још једном своје предлоге с обзиром на све ово што сам Вам ја данас рекао, па ћемо о томе поново говорити…“ (Види: Herman Neubacher, Sonderauftrag Suedost, 1940/1945, Bericht eines fliegenden Diplomaten, – Musterschmidt-Verlag, Goettingen, 1956).

    Од особите важности је расправа Нила Попова, коју је објавио под насловом „Србија после Париског мира“, у којој између осталог, стоји још и ово:

    „Париски мир са свим је променио одношај српске кнежевине наспрам европских држава, јер је ставио права Србије под заштиту охрану свију европских држава; у след тога посебни захтеви једне Русије престали су бити обавезни за Србију. Овакав је био смисао међународног уговора потписаног у Паризу…“ (Види: Нил Попов, Србија после Парискога мира, Књига 1, Свето-Андрејска скупштина , 1858-1859, Београд, 1872, стр. 1 ).

    Такође, имајући у виду, да су западно-еврпски империјалисти-тријалисти у деветнаестом столећу избрисали Србију из групе самосталних и слободних држава (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre/eglise, Paris, Prance, 1967, стр. 129; George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).

    После свега, чему коментари о НАТО-Брозу и најновијим трагичним збивањима, о тзв. хрватској „Олуји“ 1995 и свему што се данас догађа обезглављеним, обесправљеним, пониженим, окупираним, несрећним Србима на бившем југословенском простору, данашњој милитарној бази свемоћног НАТО-пакта.

  2. Ovo je Vuk Draskovic pricao pre 20 godina. Znaci Udba ce i to da kopira. Kako idemo uskoro ce Udba i Monarhiju da vaspostavi, sto bi bilo dobro mada i to je diskutabilno. Nemam reci, kakvi ste vi licemeri. Pre 20 godina je Udbin rezim govorio mozemo sami, dok je Vuk govorio trebaju nam saveznici. Nama treba 20 godina da uvidimo veoma svetao primer Izraela …wow

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде