Насловна Инфо Трговина века: Како је Сорош у једној ноћи сломио британску банку и...

Трговина века: Како је Сорош у једној ноћи сломио британску банку и британски монетарни систем

359
0
ПОДЕЛИ

Једног сасвим обичног дана у септембру 1992. инвеститор Џорџ Сорош сломио је британску централну банку, монетарни систем Велике Британије, и притом спремио у џеп више од милијарде УСД. Како је то успио? Ово је прича о трговини вијека, једна од оних прича које постају дио легенди.

Почећемо са историјским контекстом. Европа након Другог свјетског рата, разрушена и дубоко погођена, схватила је да су јој се мало превелике трагедије издогађале у мање од пола вијека – два свјетска рата, што значи да би трећи ваљало по могућности избјећи, док Европе још има. У складу са тим јавила се идеја о јачању међусобних односа, нарочито на подручју економије, како би се избјегло избијање оваквих сукоба сваких пар деценија.

План је био претворити Европу у простор на којем би нови велики рат био апсурдан. Идеја се развила у стварање заједничког пан-европског тржишта које би било снажно повезано, али и које би могло конкурисати САД. Те замисли су коначно кулминирале 1999. године када је на простору Европске уније уведена заједничка валута.

Но, многе земље нису хтјеле тек тако да предају своју националну валуту и уђу у зону заједничке валуте. Зато цијели процес и јесте трајао тако дуго. Надаље, прије оснивања ЕУ, основан је 1979. ЕРМ – Еуропеан Еџцханге Рате мецханисм, односно “Европски механизам за курс валута”. Оснивањем ЕРМ-а државе су пристале да фиксирају свој курс једна с другом умјесто да курс одређује тржиште. Но, фиксирати курс према коме? Према њемачкој марки, дакако, пошто је Њемачка већ тада била најснажнија економија Европе.

Једна држава се дуго противила томе, Британија. Тадашња британска тадашња премијерка Маргарет Тачер чврсто је одбацивала било какво фиксирање британске фунте према њемачкој марки те је инсистирала на томе да тржиште мора одређивати курс британске валуте (што је било сасвим у складу с њеном општом економском доктрином).

Ипак, притисак на Британију да уђе у ЕРМ бивао је све већи. Разумљиво, остатак земаља желио је што стабилнију монетарну ситуацију у Европи; пут према томе свакако је смањење варијабилности курса, а идеално увођење заједничке валуте, што ће се касније и десити с увођењем еура (након чега ће друге валуте, односно валуте земаља које још нису прешле на еуро, бити фиксиране према еуру).

Британија на челу с Тачер опирала се уласку у ЕРМ кроз 80-е године, но, до 1990. Тачер више није имала онолику политичку моћ као раније и иако се и даље противила ЕРМ-у, њен тадашњи министар финансија, Џон Мејџор, нађачао ју је и Британија је у октобру 1990. напокон ушла у ЕРМ уз курс од 2,95 њемачке марке (ДМ) према 1 британској фунти / ГБП). Након тога британска Влада била је обавезана, уговором, да држи фунту у распону од 2,78 до 3,13 ДМ према фунти.
Недуго затим британски премијер постаје човјек који је осигурао улазак Британије у ЕРМ, Џон Мејџор. Изгледало је да је добро поступио – висока британска инфлација почела се смањивати у периоду од 1990. до 1992. (јер се власти више нису могле “играти” вриједношћу валуте), а и незапосленост је пала на врло ниске стопе, готово историјски ниске за Британију.

Но, 1992. Британију снажно погађа велика глобална рецесија и незапосленост скаче са 7,7% на 12,7%. То нису очекивали, али се догодило. Шта сада? Британија би у оваквим тренуцима подстицала инвестиције и потрошње режући каматну стопу, али сада више не може. Зашто? Због ЕРМ уговора који смо горе споменули – сјећате се: 2,78 до 3,13 ДМ према фунти, ни више ни мање! Другим ријечима, народ Британије морао се носити с овим проблемима како зна и умије, властима су руке биле завезане.

У исто вријеме у Њујорку свој Qуантум Фунд, хеџ фонд, води тада 62-годишњи Џорџ Сорош. Ријеч је о фонду који је основао још 1970. како би се кладио на макроекономске трендове.

Што је “хеџ фонд (хедге фонд)”, питате се? Без да улазимо у широке описе, рецимо да када у свијету инвестиција кажете “водим хеџ фонд” у преводу за остатак пословног свијета то заправо значи “ја сам савјетник”. Хеџ фонд користи разне инвестиционе технике, често агресивно, да би што више смањио ризик при трговању нечим, било да се ради о дионицима, сировинама или нечем другом. Знате ону – што је већи ризик при улагању то су и већи могући приходи? То је тачно, али тај неугодни ризик и даље је ту! Тада на сцену ступа ваш хеџ фонд менаџер – његов је циљ, у суштини, максимално умањити ризик те у исто вријеме осигурати профит од улагања. Једноставан посао? Нипошто, али зато хеџ фонд власници и менаџери и добијају толики новац, ако су успјешни. Сорош је био успјешан, укључујући и због чињенице да се тим послом почео бавити док већина још никад није ни чула за термин хеџ фонд.

Дакле, Сорош је већ тада 1992. био поприлично богат. Дакако, ни приближно лудо богат као што је данас када с толиким новцем може, дословно, управљати и бројним политичким исходима, финансирати обојене револуције, предсједничке кандидате итд.

Године 1992. мало ко је још знао што је хеџ фонд, мало ко зна чак и данас. Но, још једна ствар коју хеџ фондови раде, нарочито ако су сигурни у то да могу елиминисати ризик, је подизање додатног новца са стране како би га и сами уложили у тренутну инвестицију и на тај начин остварили још додатне, често поприличне, зараде за себе. Значи ли то да су коцкари? Донекле, али срећа игра знатно мањи фактор. Ако су јако добри често се кладе на готово сигурно.

Успјешни хеџ фонд менаџери добијају по око 20% од створеног профита од инвестиције. Рецимо менаџер који ради на инвестицији од милијарду УСД добиће око 200 милиона УСД равно у џеп, а то је само постотак – ако уложе и свој новац на “сигурну опкладу”, могу зарадити још и више и то јако, јако брзо.

Успјешни хеџ фонд менаџери окрећу на такав начин велик новац, врло велик новац, а апетит им брзо порасте ако су успјешни – управо то су наумили да учине и Сорош и његови партнери – трговину вијека.

Вратимо се на Британију. Као што смо већ рекли, Британија је ушла у ЕРМ 1990. а 1992. погодила ју је криза. У финансијским круговима почеле су се појављивати информације о томе како је фунта заправо прецијењена, како је Британија ушла у ЕРМ с фунтом која не вриједи толико – другим ријечима, цијела ЕРМ лимитација од 2,78 до 3,13 ДМ према фунти била је погрешна!
Џон Мејџор увео је Британију у ЕРМ (“Европски механизам за курс”) те је тврдио како је то централни фокус његове монетарне политике – но, управо тим потезом несвјесно је омогућио Сорошу да сломи цијели британски монетарни систем.

Како су то открили? Било је заправо једноставно – фунта се стално вртјела око доње границе. То је био први знак, али не још и потврда.

Кроз цијело љето 1992. фунта је држала своју позицију на око 2,95 ДМ према фунти. Но, тада су је “напале” поједине изјаве њемачких неименованих и именованих званичника. 10. септембра неки неименовани њемачки званичник рекао је како је “девалвација фунте неминовна” – чим су се његове ријечи тог дана појавиле у медијима, фунта је почела слабити.

“Бомба” се догодила 16. септембра – предсједник њемачке Бундесбанке, Хелмут Шлезингер, даје интервју за британски лист Тхе Индепендент те притом истиче како није искључено да би “једна или двије валуте” могле да се нађу под притиском ако дође до новог усклађивања и резова њемачких каматних стопа.

Истог јутра вијест се налази на столу Џорџа Сороша у Њујорку. Он, али не само он, одмах закључује како “једна од двије валуте” мора да је британска фунта. То је тај тренутак, знао је Сорош, сада је вријеме за велику акцију. Већ неко вријеме Сорош и сарадници прикупљају новац, око 1,5 милијарди УСД, који планирају да усмјере против британске фунте у финансијској опклади у којој не могу изгубити.

Наиме, до тог тренутка Сорошу је постало јасно да је британска вриједност фиктивна – одржава се унутар дозвољене лимитације ЕРМ-а само зато што људи вјерују да је то њена вриједност. Он није вјеровао и био је потпуно у праву. Знао је да британска фунта може ићи само доље, никако горе. То му је заправо врло олакшало одлуку – ако фунта оде доље, зарадиће огроман новац, ако остане на истом, неће изгубити скоро ништа. Ако оде горе? Неће се догодити, то је поента.


Дакле, како је Сорош тачно “сломио” британску банку, односно цијели британски монетарни систем? Једноставно, куповином и продајом фунте – знајући да ће притом зарадити, те покренути вал сличних “акција”, што ће пак натјерати британске власти да покушају панично да одбране вриједност валуте, закопавајући се тиме све више и више у проблеме.

Коначно, Сорош ће лично зарадити више од 1 милијарде УСД док ће британске пореске обвезнике његов потез коштати милијарде и милијарде фунти.

Објаснимо поближе процес. Замислимо ову ситуацију. Почетак је 2009. и имате информацију да Аппле планира ускоро да изда нови иПхоне, али ће се одужити, због чега ће доћи до пада Аппле дионица које у том тренутку износе 90 УСД. Замислите сада да од неког посудите једну једину Аппле дионицу – уз обећање да ћете је вратити касније и платити мању камату на посуђено. Но, ви знате оно што та особа не зна – да ће дионице Аппле-а ускоро пасти. Шта радите с том дионицом која вам је позајмљена? Продате је, одмах, за тих 90 УСД, а до поподне вриједност дионица Аппле-а пала је, очекивано, на 88 УСД. Што радите сада? Откупљујете натраг ту дионицу, коју сте иницијално посудили, и имате лијепих 2 УСД профита!

Но, шта ако нисте обавили тај посао одмах и ако сте умјесто тога чекали да дионица још падне? Лоше по вас, јер Аппле је те године издао нови иПхоне и дионице су скочиле на 600 УСД. Дакле, били бисте 510 УСД у дугу. Шта то значи? Значи ово – ако купујете дионице, најгоре што вам се може догодити је да изгубите сав свој новац (вјерујете, постоји и гори сценарио од тога). Но, ако се бавите оваквим мешетерањем, посуди-продај, можете упасти у јако гадне проблеме. Наиме, дионица Апплеа-а, за коју чекате да падне, може ођедном порасти и нико не зна колико – то значи да се ваш дуг ођедном може астрономски увећати!

Ту на сцену ступају хеџ фонд менаџери, а нарочито Сорош у овој ситуацији с британском фунтом. Наиме, он је знао да ће фунта пасти, никако расти. То је као да се кладио на бацање новчића – глава = велика зарада, писмо = нема зараде, али нема ни губитка.

Што је учинио знајући све ово? Док је Европа још спавала кренуо је у велику операцију посуђивања и продаје фунти, за ДМ наравно. За сваких 100 фунти које прода добио је 295 марака, у складу са курсем од ноћ раније. Сјећате се приче с посуђеном Аппле дионицом? Сада је само требало да чека јутро и пад вриједности британске фунте. Ако се догоди пад од 10%, продаће одмах посуђене фунте – британској централној банци – и остварити профит.

Зашто је његов потез морао довести до пада вриједности фунте? Зато што је у овој трансакцији окренуо више од 1,5 милијарди УСД (које је његов фонд прикупљао неђељама раније).

Свануло је јутро у Британији, било је 2 сата послије поноћи у Њујорку, али Сорош и његови партнери били су итекако будни. Наиме, када су они почели с масовном продајом фунти назад британској централној банци, исто су одмах почели да раде и други фондови, али и банке – широм Европе и свијета. Сорош је покренуо лавину, имајући на уму велики профит.

Британска банка се борила, колико је могла, али неће дуго издржати. Присиљени су били да купују стотине милиона фунти ођедном – немају толико – и било је неминовно да ће вриједност фунте морати пасти, али ако се то догоди Британија испада из ЕРМ-а, а то за собом повлачи и врло негативне економске посљедице, као и љутњу остатка Европе.

Британски министар финансија, Норман Ламонт, панично покушава телефонски добити премијера Мејџора – трговање је тек почело, а Британија сваког минута губи и по неколико стотина милиона фунти. Ламонт напокон добија Мејџора и преклиње га да земљу одмах повуче из ЕРМ, но, овај то тврдоглаво одбија. Подсјетимо, ипак је он Британију увео у ЕРМ и сматра да ако се сад повуче, то би га могло коштати политичке каријере. Умјесто тога прича Ламонту о могућем договору с Њемачком и шта све не, али овај зна шта се спрема – катастрофа.

Догодило се тачно што је Сорош и предвидио. Британија је ипак морала изаћи из ЕРМ-а, британска фунта је пала за 15% у односу на њемачку марку и 25% у односу на амерички долар. Тај дан, 16. септембар 1992, памтиће се у Британији као “Црна сриједа”.

Не и за Сороша, дакако. Вриједност његовог фонда скочила је готово одмах с 15 милијарди УСД на 19 милијарди УСД, а неколико мјесеци касније попела се на 22 милијарде УСД. То није све, на потопу фунте зарадили су многи фондови, али ниједан као онај Џорџа Сороша који је након овог постао инвестициона звијезда, најуспјешнији инвеститор на свијету.

Но, ваља имати на уму шта заправо значи “зарадити” на Њалл Стреету – значи да када нешто зарадите, неко мора да изгуби. Нема ту стварања вриједности, није ово производња, ово је само груба игра отимања и преотимања новца. У овом случају губитници су британски порески обвезници – огромно богатство се преко ноћи пребацило из њихових руку у руке Сороша и других хеџ фонд менаџера.

Милијарде су изгубљене, а Џон Мејџор, који је улазак у ЕРМ представљао као главни потез своје монетарне политике, изгубио је идуће изборе и јавност га је испратила са звиждањем. Но, тако то бива, неколико звиждука и то је све, а за изгубљене милијарде нико неће одговарати.

На крају, занимљиво је примијетити да је Маргарет Тачер ипак била у праву – Британија није имала шта да тражи у ЕРМ намјерно надувавајући вриједност своје валуте у ери у којој неколико хеџе фондова може у дословно пар сати скупити више капитала него што британска централна банка има на свом располагању.

Лекција је важна – свијетом колају огромне количине новца, толике да могу сломити једну Британију у мање од 24 сата. Надаље, регулације могу бити врло опасне, нарочито ако постоје рупе које ће неко паметнији од политичара искористити.

Сорош се кладио на макроекономску опкладу и добио је јако пуно. Такве прилике не појављују се сваког дана, долазе јако ријетко, али када дођу, могу резултирати огромним трансфером новца у руке лукавих мешетара.

Што се пак Сороша тиче, не чуди да је касније инвестирао милијарде долара у подређивање свијета западном либералном капиталистичком моделу – зарађивати у таквом моделу он и други представници данашње финансијске елите могу до немјерљивих граница.

Економист

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде