Насловна Историја Српска црква чува светињу: Судбина руке Светог Јована Крститеља, руке која је...

Српска црква чува светињу: Судбина руке Светог Јована Крститеља, руке која је крстила Исуса

677
0
ПОДЕЛИ

Како је једна од највећих хришћанских реликвија стигла у Београд двадесетих година прошлог века. Краљица Марија била уплашена да не падне проклетство на Карђорђевиће. Ковчежић с руком је у тајности пребачен из Острога у Цетиње.

Када је краљ Петар Други Карађорђевић, после бекства из земље и каирске одисеје, у јесен 1941. године стигао у Лондон, прво што га је мајка, краљица Марија, упитала било је шта је с великом светињом, руком Светог Јована Крститеља, која је после руске националне катастрофе 1917. године дата на чување и у надлежност њеном мужу краљу Александру.

Тај догађај, који је, можда, утицао и на судбину целе породице Карађорђевић, био је дубоко урезан и у сећање краљевића Томислава.

– После страдања царске породице Романов, десна рука Светог Јована Претече нашла се код императорке Марије Фјодоровне, супруге императора Александра Трећег и мајке последњег руског цара Николаја. Она је 1919. некако успела да изађе из нове совјетске државе и да преко Крима стигне до Лондона, одакле ће се упутити ка сталном и сигурном уточишту у Данској. Кад је била на сигурном, у договору са митрополитом Антонијем Храпавицким, одлучила је да се ова светиња преда краљевској кући Карађорђевића. Руку светог Јована у Београд је, крајем двадесетих година прошлог века, донео Багратион Тимурас, њен штићеник, и лично је предао мом оцу – забележено је у књизи аутора овог текста “Последња исповест краљевића Томислава”.

После ове одлуке краљице мајке, на неформалном састанку инелектуалне и војне елите белогардејаца у Паризу, родила се идеја да се краљ Александар прогласи за свесловенског цара.

У знак захвалности, краљ Александар је Тимурасу понудио висок чин у југословенској војсци. Међутим, овај необични Рус то није желео, инсистирао је да почне све из почетка и да прво заврши Војну академију. Тако је и било – био је најпре питомац, па тек онда официр у краљевој гарди.

Првих година рука је била у храму старог двора, одакле је, по завршетку цркве на Дедињу, пренета и тамо чувана у ризници, а за време сваког празника изношена је у краљевску капелу.

– Кад је мама чула да ковчег у коме је била реликвија није понет, била је врло тужна и забринута. Плашила се да због изгубљене руке на нашу породицу не падне тешко проклетство. И касније, нарочито пред смрт, знала је често да се упита да ли су сва породична страдања и туробан живот у изгнанству последица баш тога што наша краљевска кућа није сачувала руку која је крстила Исуса Христа – остало је забележено сећање краљевића Томислава.

Кад су 1941. године Влада и краљ Петар почели да се повлаче пред најездом немачке армије, рука светог Јована понета је из Београда и сакривена, заједно са још неким драгоценостима, у манастир Острог. Зашто је краљ Петар није понео и даље, никада није званично објашњено.

cetiinski-manastir–400×280
Рука Крститеља и даље је на Цетињу

Замршени су били историјски путеви којима је ова светиња путовала кроз векове од Јордана до Цариграда, Малте, Родоса, Петербурга, Сремских Карловаца, Београда, Острога, па до Цетиња, где се данас налази.

Руку која је некада у Јордану крстила и самог Исуса Христа, први хришћани су поштовали као велику светињу. Велики апостол и јеванђелист Лука, обилазећи са Христовом проповеди разне градове и насеља, затекао се у самарићанском граду Севастију, где је било сахрањено обезглављено тело светог Јована Претече.

ВЕЗЕ КРАЉА ПЕТРА И ТРОЦКОГ
За пропаст руског царства везана је и судбина рођене тетке краљевића Томислава, ћерке краља Петра, Јелене, која је била жена великог руског кнеза Ивана Константиновича Романова. Муж Јелене, коју су из милоште звали Јаба, био је близак царев рођак и настрадао је када су бољшевици ликвидирали породицу Романов. Јелена је успела да се с децом спасе и избегне из Русије.
– Једна од породичних верзија, која је колала по кући Карађорђевића, око тог Јелениног повратка у Београд, везана је за Троцког и његово протеривање из Русије почетком прошлог века, када је Петар Први већ био на престолу. Ниједна европска земља није хтела да прими озлоглашеног руског револуционара, осим Србије. Он је тада у Београду боравио неколико месеци, обично је дане проводио у Радничком дому на Славији. Када је избила Октобарска револуција, Троцки је у знак захвалности краљу Петру Карађорђевићу помиловао његову ћерку и њену децу – поверио се пред смрт новинарима Томислав Карађорђевић.

Пут га је даље водио у Антиохију и изразио је жељу да понесе и мошти великог пророка, предосећајући да ће оне бити спаљене по заповести римског императора Јулијана Отпадника.

Међутим, иако Севастијци нису хтели да се растану са овим драгоценим благом, Светом Луки су, одвојивши је од моштију, ипак дали нарочито поштовану десну руку. Када су Арапи овладали Антиохијом, рука је кришом пренета у Цариград. За време царева Константина Порфирогенита и Романа, била је смештена у цркви царског двора, посвећеној Богородици Фарској. Ту је била до 1484. године, кад су је, због безбедности, витезови Јовановог реда са Родоса пренели на Малту.

Кад је Наполеон заузео Малту, једини у целини сачувани део моштију Светог Јована Крститеља (рука са три делића часне главе), 1798. године доспеће у Русију, као света реликвија малтежанског реда Светог Јована Јерусалимског. За ово доброчинство руски император Павле Петрович Романов добија звање великог магистра Јовановог реда.

Свечана церемонија предаје реликвија била је одржана у дворској цркви Гачинског дворца – омиљеној ванградској резиденцији. Руски Синод је прогласио и посебан празник поводом преношења реликвија са малтежанског острва у Гачину. Тај дан обележавао се 12. октобра по старом календару.

По специјалној наредби врха Руске православне цркве, 1799. године, новодобијене свете реликвије – десна рука и три делића часне главе Светог Јована Крститеља – биле су пренете у Петербург, где су уз највише церемоније биле смештене у велики дворски храм Светог спаса, поред императорског Зимског дворца.

Кад је 1801. године умро император Павел Петрович, његов наследник император Александар Први одрекао се титуле великог магистра, а 1817. године и потпуно укинуо Јованов ред малтешких витезова у Русији. Међутим, за време владавине императора Николаја Павловича, када је завршен с изградњом и свечано освећен нови павловски градски храм у Гачину (1852. године) обновљено је празновање.

Сваке године, 11. октобра по старом календару, светиње су биле преношене из Саборне цркве Зимског дворца у Петербургу у гачинску дворску цркву, где се одржавало свечано целоноћно бдење. Ујутро, на сам празник, после литургије, литија је са светињом ишла у Павловски храм, где се одржавао молебан (благодарење) а реликвије су овде остајале десетак дана.

По завршетку Другог светског рата, како се није знало где се налази светитељева рука, почеле су да колају разне приче и мистификације. Једна од тих је кренула из Шпаније, по којој је до руке дошао лично Геринг. Он је, наводно, поклонио Хитлеру, а овај генералу који је организовао спасавање Мусолинија. После тога је, неким путем, завршила у Шпанији.

Када је Томислав Карађорђевић 1955. године боравио у Мадриду, посетила га је група људи и понудила му да откупи руку за милион фунти.

– То је у оно време било огромно богатство. Не само да нисам имао те паре, већ нисам имао ни коме да се обратим за тај новац. Можда је и боље што је било тако, јер да сам имао тај новац, ја бих га дао – испричао краљевић Томислав.

Међутим, реликвија је све време била у Југославији.

По завршетку Другог светског рата, један од калуђера из манастира Острог испричао је новим комунистичким властима шта се налази у њиховим келијама. У најстрожој тајности ковчежић с руком Јована Крститеља пребачен је у Цетињски музеј. Тек 1968. године један од полицајаца који је учествовао у тој акцији, ношен грижом савести, обавестио је игумана Марка, старешину манастира, о томе где се налазе реликвије.

Титов режим је био на врхунцу свог успона, те о враћању реликвије Цркви није било ни говора. Међутим, тајним договором између директора музеја Станислава Рака Вујошевића и митрополије, мимо знања политичара, манастиру на Цетињу биле су предате неке неименоване “црквене ствари” које нису биле интересантне за музеј.

Шта се крило под називом “црквене ствари” сазнало се 24. октобра 1994. године, на Архијерејском сабору Српске патријаршије. Рука која је крстила господа и даље је на Цетињу. Данас, када смо сведоци враћања културних добара, између бивших југословенских република, можда би могло да се размишља да се рука Светог Јована коначно врати “кући”, односно тамо где је краљица мајка, Марија Фјодоровна и упитила, у краљевску капелу на Дедињу.

Вечерње новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде