Церска битка

Поделите:

Вратио сам се то вече касно у своју питомачку собу на Војној академији у Загребу. То “касно“ би сада звучало смешно, али за интернатске услове живота где је све испрограмирано нешто око 23 часа јесте било касно. Поготово ако се сутра има писани део испита из Војне историје, једног од тежих предмета у другој години, ако се добро сећам. Истуширао сам се и обријао да ујутру не бих губио време, упалио стону лампу и сео за радни сто. Цимер ме је гледао зачуђено и питао шта мислим да научим када он већ читаво поподне учи јер је градиво обимно. У ствари градиво и није било толико обимно, али је једна књига била теоријски део, а друга су биле скице битака које су требале бар угрубо да се знају нацртати како би пратиле текст на испиту, а запамтити распореде јединица јесте било “обимно“. Биле су то најважније битке из новије историје које су се изучавале на свим војним академијама света, као што су Битка код Денкерка, Стаљинградска битка, искрцавање на Нормандију и многе друге, а од битака са ових простора ту су наравно биле Церска и Колубарска битка и чувене партизанске, чији споменици су почели да зарастају у траву.

Пошто сам доста “упијао“ на часовима (“упио“ бих и више да није било Ирачана којима стално нешто није било јасно иако су имали годину дана припреме пре академије за учење језика) мислио сам да ће и текстуални део бити лакши, а да ћу акценат морати да дам на памћење распореда црвеног и плавог на картама. Можда је у књизи прва лекција била Церска битка, не могу да се сетим, али и ако није ту сам лекцију прво почео да учим. Отворио сам књигу са текстовима лево, књигу са картама десно, а у средину сам ставио листове каро-папира на који сам писао тезе и обавезну плаво-црвену оловку за цртање карата. Читао сам текст, писао најважније тезе и цртао карту како сам са текстом напредовао, да бих што боље запамтио.

Почео сам наравно од 15.8. када је командант Друге армије генерал Степа Степановић схвативши важност планине Цер за даље напредовање Аустроугарске војске самоиницијативно одлучио да заузме доминантне коте Тројан и Косанин град, приликом чега су извиднице једне и друге војске буквално налетеле једна на другу и тако је битка почела. (Има историчара који сматрају да је битка почела 12.8. када је почео херојски отпор на Дрини и Сави, где су Обреновачки, Шабачки, Лешнички, Лознички и Јадарски одред четири дана спречавали прелаз далеко бројнијих и неупоредиво технички опремљенијих аустроугарских трупа, обезбеђујући тако време за консолидацију Прве, Друге и Треће армије након погрешне процене правца напада непријатеља.) Иако се борба водила ноћу 15./16.8. аустроугарске снаге су имале велике губитке и ујутру је спречено повезивање са снагама у Шапцу. 21.аустроугарска дивизија је у тоталном расулу ноћу побегла чак у Босну па је поново уведена у борбу 16.8. Генерал Степа командује из прве линије. И то како.

Прешао сам на распоред 16./17.8. и борби око Косаниног града. Плави и црвени шанчеви су почели да ми играју пред очима. Чекај, није ту Моравска дивизија, она је лево штитила Ваљево од домобрана. Је ли 5. аустоугарска армија у Шапцу, а 2. у Срему, или обрнуто? Косанин град одолева нападима. Један наш коњички пук опет улеће у оне јаднике из 21.аустроугарске дивизије, који поново беже према Дрини. Опет плаву стрелицу којом је била обележена та јединица окрећи назад.

Цимер је угасио главно светло око поноћи и легао да спава. Добро, пола сата по лекцији, мислио сам, и завршићу већину до пред јутро (их, па не морам ја све да знам), можда чак и успем сат времена да одспавам.

18./19.8. најзад промена ситуације у нашу корист, осваја се Косанин град, а Моравска дивизија у налету осваја Иверак (чекај да видим где је Иверак…Аха, према Крупњу). Тако је Мишићу, тако је Степо, тако је Бојовићу, тако је Штурме, тако је Путниче: три велике црвене линије са стрелицама од Цера према Дрини и Сави, неколико плавих линија са стрелицама преко својих положаја преко Дрине и Саве. Наслонио сам главу на руку и гледао у те карте осећајући се поносно као да аустроугаре лично јурим низ Цер…

Трчао сам као мајор Курсула командујући јуруш за јуришем вичући за њима “Где сте то дошли маму вам швапску? Напали сте осам пута мању земљу која има скоро тринаест пута мање становника! Зашто? Може вам се, је л’ због тога? Чекали сте да се исцрпимо у Балканским ратовима и да останемо са застарелим пушкама и топовима и без муниције и граната, ни поштене шињеле нисмо имали за први позив, а камоли спремне коње и коморе, и тад сте нашли да ударите? (Износио сам на рукама кроз блато топ као капетан Чеда Јовановић, храбрећи под кишом хаубичких граната војнике да не смеју да престану да пуцају јер животи оних на првим линијама зависе од њих) Је ли то војничка част којој су вас учили? Јесте ли у складу с њом починили до тада у историји незапамћена зверства над цивилним становништвом у Мачви, понајвише над женама, децом и старима? Јесте ли зато до темеља разрушили и опљачкали Шабац? Јесте ли се зато иживљавали над млађим женама затвореним пет дана у хотелу “Европа“? Јесте ли зато прикуцавали децу за улазна врата у Липолисту? (На коњу као припадник Коњичке дивизије нападам воз у Дубљу којим је један батаљон Аустроугара кренуо у помоћ 21.дивизији, након чега су се запрепашћени и десетковани вратили у Шабац) Где вам је сад Папа који вам је за сва та недела дао опрост? Где вам је Кајзер (Вилхелм II) да вам помогне “да те битанге (Србе) натерате да поклекну“? Где вам је Поћорек који вам је обећао да ћете за две, највише три недеље “лаком војничком шетњом стићи до Ниша“ и поклонити Србију Фрањи Јосифу за рођендан? (Под кишом шрапнела артиљеријске и пушчане ватре гледам своје војнике са шајкачама, неке у гуњевима и опанцима, блатњаве и исцрпљене вишедневним борбама, али са оном одлучношћу у очима да бране своју земљу и то мало слободе што имају, јер ништа друго и немају. Гледали су једни друге како гину, како делови тела дојучерашњих рођака или пријатеља лете по ливади, али су имали поверења у мене као старешину да их нећу оставити и да ћу као и поручник Војислав Гарашанин, који је био рањен у обе руке, командовати напад у правом тренутку, макар ме то као и њега на Иверку коштало живота. Чим је мало утихнуо непријатељски митраљез устао сам и викнуо “УРААА!“ Сви су поскакали за мном и кренули према рову. Праштало је на све стране, али се најјаче чуло “УРА“ мојих војника. И онда ме је нешто ударило у раме. Залутали метак, помислих. Нема везе, када је Гарашанин могао бити рањен у обе руке, могу ја пуцати и са једном. Поново ударац у раме, овај пут мало јачи. Ускачем у ров, пуцам, вадим сабљу и…светлост. Јака светлост. Експлозија, ваљда. И поново ударац у раме.)

– Цимеру, устај, закаснићеш на фискултуру-чуо сам глас свог цимера који је ударцима по рамену покушавао да ме пробуди док сам спавао на столу. Јако светло је било светло од још увек упаљене стоне лампе коју сам прво угледао. Могао сам се заклети да сам само за тренутак склопио очи, а не спавао скоро пет сати.

Устајање је било у 6, па онда јутарња фискултура, затим спремање, доручак, смотра и одлазак на наставу, свакодневна рутина. Иако сам лепо одспавао нисам се осећао одморним јер сам све то време био у неприродном положају на столици. Када су се завршиле јутарње активности само сам спремио онај папир на ком сам вежбао Церску битку и књиге, да бар прочитам још нешто на часу из другог предмета док не дође Војна историја.

У учионици за испит било нас је педесетак из разних смерова и то заједно са Ирачанима. Пуковник који је предавао Војну историју имао је припремљена питања на тракама које су биле поређане по столу. Свако би изашао и изабрао неку од тих папирнатих трака, након чега би се враћао у клупу и чекао да се поделе дволиснице каро-папира на ком ће се одговор писати. Када су сви добили питања пуковник је наредио да се испишу подаци о питомцу на првој страни, а затим да прочитамо питања и кренемо са радом који је био временски ограничен. Ирачани су одах почели са својим ,,алахањем“ на шта је пуковник устао и рекао да ће са испита бити удаљен свако ко буде причао. Знали су да је строг јер их је већ удаљавао и са часова тако да су се ућутали. Полако сам окренуо траку да прочитам питање свестан да ако буде нека битка која је предавана када сам био на дежурству нећу моћи ни реч да напишем. Веровали или не, ово је заиста истинит податак, моје питање је било Церска битка. У првом моменту ни сам нисам могао да поверујем, али су ми се онда уста развукла у широк осмех. Почео сам да пишем на оном ,,бланко“ каро-папиру, али онда сам се досетио па сам из торбе неприметно извадио папир на ком сам вежбао (који је случајно био исти као овај за испит, Тита ми), разрадио тезе које сам записао и мало кориговао нацртане карте. Дописао сам податке о питомцу, ставио питање у средину и када је пуковник рекао да прекинемо писање мирно устао и ставио дволисницу на његов сто, док се добар део осталих презнојавао да у тој гужви допише још неку реченицу која би значила превагу између одласка кући средином јуна и останка за каснији испитни рок.

Наравно да сам добио чисту десетку јер ниједан од важнијих података за та четири дана битке нисам изоставио. Када је био усмени део испита пуковник ми је рекао ,,Хајде Чивијаш, реци ти нама шта је ,,кукурузна тактика“?“ И наравно да сам знао да је ,,кукурузна тактика“ био назив за акцију у Церској бици у којој су искоришћени кукурузи, који су у августу високи, тако да је део јединица искористио ту висину да се обронцима Цера неопажено привуче непријатељу с бока и да један део артиљеријских оруђа, иако је било кишно и блатњаво време, постави уз помоћ сељака и њихових волова на најбоље положаје за гађање. Добијао сам ја високе оцене и из других предмета, не често али јесам, али ова десетка из Војне историје била ми је најслађа.

Церска битка је прва победа савезника у Првом светском рату и једна од најсјајнијих победа српске војске. Карактеристична је по томе што се одиграла после погрешних процена које су направили врховни штабови: српски је погрешно проценио правац напада непријатеља (јединице су биле концентрисане на Моравски правац), а аустроугарски је погрешно проценио маневарске способности и морал српског војника. Битка је имала изузетан одјек у светској јавности јер су то време савезници били поражени на свим фронтовима (Немци су прегазили Белгију, пали су Лијеж и Брисел, а у бици код Таненберга Руси су били тако поражени да се руски командант Самсонов убио) због чега нико није очекивао да ,,одгајивачи свиња“, како су нас Аустроугари називали, победе једну толико моћнију и опремљенију војску. Подаци о губицима варирају од извора до извора, али се цени да је аустроугарска војска имала око 7-8000 погинулих и око 30 000 рањених, уз 4500 заробљених војника, а да је на српској страни било око 2200 погинулих и око 15 000 рањених. Сви остали аустроугарски војници били су протерани преко Дрине и Саве, што је у извештају написао и Степа Степановић: ,,Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, а крвљу његовом заливена су сва она места која је својом поганом ногом оскрнавио“.

Овде треба напоменути да је Степа Степановић 19.8. предлагао последњи већи маневар, а то је да се енергичније крене са ударима на бокове 5.армије, чиме би јој се пресекла одступница до Дрине и нанели губици од које се никада више не би опоравила. Нажалост, Врховна Команда то није прихватила и та шанса да се читава једна армија елиминише из даљег учествовања у рату је пропуштена, што нас је касније коштало њеног учешћа у Бици на Дрини.

У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао: ,,Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници“. Од тада је остало забележено да су аустругарски војници у паничном бегу питали ,,Казуј стрина где је Дрина?“

Генерал Степа Степановић је, иако је прекршио ланац командовања, након битке произведен у чин војводе.

Церска битка је уврштена у уџбенике историје широм света, а због примењене тактике и маневара српске војске изучавана је на многим војним академијама, између осталог и на америчком ,,Вест Поинту“.

Композитор Станислав Бинички је написао можда најпознатију српску патриотску песму ,,Марш на Дрину“ посветивши је чувеном команданту Гвозденог пука Моравске дивизије Миливоју Стојановићу-Брки, који је са својом јединицом учествовао у самом центру битке на Текеришу (касније јуначки погинуо у Колубарској бици). Композиција је извођена широм света и једина је војна корачница са 17 рок обрада.

Слике и извештаји након Церске битке су обишле свет и сведоче о до тада незапамћеним зверствима у историји ратовања које је једна војска починила над цивилним становништвом. За те злочине учињене са невиђеном бруталношћу под крилатицом „Serben mussen sterben” (Срби морају умрети) који нису имали никакве везе са ратовањем већ са покушајем физичког уништења једног народа нико никада није одговарао.

(Масовно вешање у Мачви)

Шабац је због страдања по узору на славни француски град проглашен “Српским Верденом“, а због херојског отпора грађана 1920. одликован јенајвишим ратним одликовањем Француске, Ратним крстом са палмином гранчицом, које је први пут уручено једном граду ван Француске, затим чехословачким Ратним крстом 1925. и Карађорђевом звездом 1934.године.

Жика Митровић је 1964. снимио филм ,,Марш на Дрину“ и то је једини играни филм у време СФРЈ о једној бици из Првог светског рата, у ствари о дејству једног дела Комбиноване дивизије у току битке. Као подлога за сценарио коришћена је приповетка ,,Пробој“ Радоја Јанковића из 1926.године, а у филму је играо врх тадашњег југословенског глумишта. Остао је запамћен по легендарној сцени у којој Љуба Тадић као мајор Курсула изговара прву псовку у историји српске и југословенске кинематографије: ,,Дрино, јебем ти…“. Мало је познато да је филм једва прошао цензуру због ,,сувише израженог национализма“ и ,,буђења српског националног бића“.

На Церу је 1928. саграђена спомен костурница, где су осим српских војника и стрељаних мештана сахрањени и Чеси, припадници 28.прашког пука који су са песмом ,,Хеј Словени“ и окренутим пушкама наопачке пошли да се предају након чега су десетковани од стране Аустругара у чијем су се саставу налазили. У подножју споменика има седам плоча од којих је једна у част палим италијанским војницима. Неколико пута сам разговарао са кустосом и мештанима који тврде да је та плоча постављена доста касније из неких политичких разлога, и да јој место није ту јер су италијански војници учествовали у силовањима и масакрима цивилног становништва. По чијем је наређењу та плоча постављена нисам успео да сазнам.

Осим тога држава ништа није урадила на очувању сећања на ове јунаке и, као и сада на стогодишњицу, неких већих манифестација одавно нема. Косанин град са траговима утврђења из Римског доба је тотално зарастао у траву, Тројан такође, а колико знам не постоји ни нека централна монографија о Церској бици. Споменик једино обилазе удружења за очување традиције и ратни ветерани, и наравно политичари када треба да се огребу за неки политички поен приликом избора. Све је препуштено општинама која немају средства за те намене, јер после свих ових година не могу ни путеве до споменика да ураде како треба. Туристичке организације Шапца и Лознице имају организоване туре за обилазак споменика, али то директорима средњих и основних школа није занимљиво јер у договору са туристичким агенцијама ,,деца треба да виде света“ (читај: рука руку мије), па тако обилазе историјске и културне споменике по иностранству док се наши заборављају и пропадају под зубом времена.

Од прошлости се не живи, то је тачно, али се мора знати како се не би понављала, а сведоци смо да је управо то незнање сопствене историје довело да се касније још неколико пута понови на нашу штету. Нажалост, од ,,увођења демократије“ постављане марионетске владе, за које смо мислили да смо их ми бирали, не само да су запоставили и старију и новију српску историју већ су радиле и на њеном перфидном прекрајању у интересу оних који су нас нападали и над нама чинили злочине. Због тога су се наши председници задњих четрнаест година извињавали другима и за оно што нисмо урадили, док се нама за стотине хиљада побијених и протераних, што је доказано да су урадили, нико никада није извинио. Због тога је ,,наш“ Премијер (мада спољна политика није његов посао) недавно пред Меркеловом изјавиво да је Гаврило Принцип изазвао Први светски рат, иако већина светских историчара то оповргава, извињавајући се свету уз обећање да Србија ,,више неће правити проблеме“. Не би ме чудило да ускоро по налогу невладиних организација наше војводе буду проглашене ратним злочинцима, Арчибалд Рајс српским плаћеником, а Оскар Поћорек херојем који је храбро бранио 52 милиона Аустријанаца и Мађара од најезде 4 милиона Срба. Због тога централне прославе стогодишњице Церске битке на коју би били позвани представници свих учесника и где би прави председник пред страним извештачима изнео праву истину нема. Ваљда је сезона годишњих одмора па нема ко то у Влади да организује, а председник је ионако заузет печењем ракије. Или су можда паре потрошене за Егзит и Гучу па за ту прославу није остало пара. А и брзо ће двестагодишњица па ћемо онда направити да се памти.

И због тога ме је као некадашњег официра који је часно обављао своју дужност срамота што након свих тих ратних тековина Србија сада нема војску јер су је ,,демократе“ растуриле и распродале, нема просвету јер плаћени историчари пишу уџбенике у којима се деци набија осећај кривице за сукобе на овим просторима иако Србија никада никога није напала и нема историју јер Српска академија наука и уметности одавно није српска (чак су тражили брисање префикса српска из назива). Тиме се у потпуности окреће свест друштва и уништава национални идентитет народа, због чега је велика већина једна безлична маса карактерно персонификована у женском полном органу која не сме да реагује на прелазак преко реда испред шалтера, а камоли на понижавања од стране сопствене власти.

Зато нека је слава онима чија су дела бесмртна, а тешко нама који стално и изнова потврђујемо пословицу ,,Гинули су најбољи, да владају најгори“.

cer
Бунарблог

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *