Насловна Историја Игру заменили пушком – како су дечаци Гаврић и Јеличић бранили отаџбину...

Игру заменили пушком – како су дечаци Гаврић и Јеличић бранили отаџбину у Великом рату

3098
0
ПОДЕЛИ

У овом тексту испричаћемо вам причу о два хероја Првог свјетског рата – Момчилу Гаврићу и Драгољубу Јеличићу.

Момчило Гаврић имао је само осам година када су звијери у лику аустроугарских војника продрли у Србију. Живио је у Трбушници, селу удаљеном пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из Хрватске домобранске 42. дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) убили су му оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили.

Мали Момчило је успио да побјегне кроз шуму и избио је на врх Гучева. Наишао је на Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића.

Малишан је плачући рекао да су му побили цијелу породицу. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“. Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради.

Након тога је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао их да ли има добровољаца који су спремни да те ноћи освете Момчилову породицу. Кажу да се цијела чета пријавила. Туцовић је одабрао високог Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ су Милош и Момчило кренули ка његовом селу. Затекли су крвнике како пред кућом Гаврића пијани шенлуче. Бацио је Мишовић двије бомбе и све их побио.

Мајор Стеван Туцовић, Момчило Гаврић и Милош Мишовић

Мајор Туцовић је одредио да Милош Мишовић буде старатељ малом борцу, а свим војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу.

Био је учесник Солунског фронта гдје је и рањен. Послије Церске битке, 1914. године, са осам година је стекао чин каплара. Војвода Живојин Мишић га је на Кајмакчалану, 1916. године, у десетој години унаприједио у чин поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир у свијету у току Првог свјетског рата.

Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживио непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису вјеровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице.

За вријеме Другог свјетског рата њемачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у вријеме политичког пријатељства југословенског предсједника Јосипа Броза са албанским предсједником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ, због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“.

Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски предсједник Франсоа Митеран му је 1985. године додијелио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“.

Преминуо је у Београду, 28. априла 1993. године.

Још један млади херој учествовао је у Првом свјетском рату. Био је то Драгољуб Јеличић. Рођен је 1902. године у Кордуну. Са породицом је избјегао у Шабац, надајући се бољем животу. Драгољуб је рано остао без оца, а потом му се преудала и мајка, а он побјегао у Београд, гдје је живио као бескућник.

Рат га је затекао у одбрани Београда, одакле бјежи у Руднички одред. На Мачковом камену рањен је док је замјењивао погинулог митраљесца.

Прича се да је само на корак од њега погинуо Димитрије Туцовић. У Нишу је упознао Арчибалда Рајса, који је овај сусрет описао у својим мемоарима: „Када је рањен у руку, ваде му куршум у Нишкој болници. Није хтио да се даде успавати за операцију. Издржао је без иједне ријечи“ – написао је тада Рајс у књизи „Шта сам видио и доживио у великим данима“.

Драгољуб Јеличић

Фотографија на којој Драгољуб пуца у непријатеља настала је управо током одбране Београда од аустроугарске солдатеске, а овјековијечио ју је један француски фоторепортер. Фотографија је дуго била у сталној поставци Војног музеја у Београду и свједочи о невиђеном јунаштву једног дјечака који је умјесто играчака или чобанског штапа у рукама носио пушку и са њоме се борио.

Мали храбри борац добио је чин каплара лично од принца-регента Александара Карађорђевића. Прешао је Албанију пјешице, учестовао у пробоју Солунског фронта. Непосредно прије напуњене четрнаесте године, унапријеђен је у поднаредника. Био је рањаван шест пута у току рата.

Током окупације Југославије у Другом свјетском рату, он се придружио партизанском покрету.

Драгољуб је био одличан глумац, добар комичар. Био је члан Удружења драмских умјетника Београда. Послије Другог свјетског рата вратио се тој љубави и након Београда, Јагодине, Скопља, Тузле и Ријеке, опробао се у Народном позоришту у Никшићу.

Умро је 1963. године, а иза њега су остале три кћерке, које данас живе у Никшићу.

Ови мали дјечаци, а велики хероји, не смију бити заборављени у српском народу.

trebinjelive

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде