Насловна Инфо Зоран Пановић: Оклагије и прангије

Зоран Пановић: Оклагије и прангије

226
0
ПОДЕЛИ

У Бубањ потоку је отворена Икеа. Од тога има ли стварно у њој српских оклагија, битније су ми речи које сам давно чуо од релевантних Скандинаваца – да је Икеа 1991. најозбиљније размишљала да се позиционира у Југославији, али да је њена процена била да ће бити рата, па су одустали.

Контам – ако сад отварају робну кућу, онда ваљда прангија неће бити.

Знао сам човека који је увек ракију куповао у продавници иако је рођен малтене у шљивику – између Косјерића и Бајине Баште. А кад су га питали зашто поред врхунских ‘домаћих’ (прављених у кућној радиности) ракија он купује ‘фабричку’ – одговарао им је: ‘Више верујем инжењерима него сељацима.’ Тако се и ми уздајмо више у Икеине менаџере и њихове процене него у српске дарк таблоиде који сладострасно преносе процене светских експерата о неопходности промена граница на Балкану и прављену ‘оптималних’. И све то гарнирају коментарима домаћих експерата којима иде вода на уста.

Народ је у Бубањ потоку показао да је жељан Европе. Чак они Икеини хектари остављају утисак неке врсте екстериторијалности. Народ на отварању робне куће ми је помало заличио на Бугаре које сам сретао од Димитровграда до Ниша непосредно по паду Тодора Живкова. У смислу оптимизма чак и кад си гоља. Некад је довољно и прошетати. Није лоше да деца у екскурзијском пакету после манастира Раванице и природњачког центра с диносаурусима у Свилајнцу обиђу и Икеу. Милорад Додик сваки час долази у Србију да буде уз Вучића, а ето јуче га није било у Бубањ потоку. Боље да је јуче био, а да је неки ранији повод прескочио. Икеа је још један доказ о Петом октобру као револуцију пре свега у смислу надокнађивања пропуштеног развоја. И ма колико Вучић и његови блатили ‘досманлије’, ово је континуитет и са отварањем ‘Меркатора’ 2002. у Београду. Наш (тада још и црногорски) министар спољних послова Горан Свилановић, у друштву словеначког колеге Димитрија Рупела рекао је онда, као Вучић данас, да су добродошле све друге фирме из региона и света које доносе нова радна места. Меркатор је тада био највећа страна инвестиција у Србији вредна 38 милиона евра. Икеа је 70.

Ето, како се носталгија очас посла појави. Добро, није баш дошло до тога да ћемо Томислава Николића правити од блата, али ипак његова недовршена ‘косовска платформа’ делује као Икеин каталог у односу на најављену декларацију (Боже, коју по реду?), за ‘опстанак српског народа’ коју треба да усвоје Србија и Република Српска. Сумњамо да би Николић и Оливер Антић имали такву националну имагинацију и политичку снагу за нова ‘начертанија’ и нове ‘меморандуме’, а на шта одмах алудирају српски душмани и ‘унутрашњи непријатељи’. Као да ми не умемо ништа боље?

Да ли ће ово бити српски одговор на ‘тиранску платформу’? Или ће ово бити димна завеса за епилоге ‘унутрашњег дијалога’ о Косову за који Вучић апелује? Да ли верујете да ће иједан ударни вучићевски таблоид са клете латинице прећи на ћирилицу ако се усвоји документ (препоруке) о ‘очувању народа’ а чега нема без очувања језика и писма. Можда и хоће, али како ће га онда читати душмани? Није наиван Коштуница био. Он је уставну преамбулу пројектовао малтене као клетву – буде ли је неко оскрнавио. Чак и неки Вучићев Тодо Куртовић.

Зашто Вучић и Додик спремају документ о ‘опстанку српског народа’ кад он на неки начин већ постоји. Нека погледају последње Ђинђићево предавање, одржано баш у Бањалуци непосредно пред његово убиство, које је насловио – ‘Од национализма ка патриотизму’. Да ли би већ овакав наслов Никола Селаковић могао да сугерише Вучићу? Био сам присутан на том Ђинђићевом предавању и могу вам рећи да је његова поента да интересима српског народа готово никада не одговарају интереси српског национализма.

Кад се зову националне институције на ‘унутрашњи дијалог’, када се пуштају удице о документима за ‘опстанак народа’, треба се вратити у прошлост ради поука: Иако је било довољно САНУ академика који су били подршка гнусном режиму деведесетих испилелом крајем осамдесетих, био је и немали број академика који су у тим годинама сачували и своје достојанство и достојанство САНУ. Још на годишњој скупштини 4. јуна 1992. чак 65 академика потписало је захтев Милошевићу да поднесе оставку и повуче се из политичког живота. Октобра 1999. године 45 академика (тада скоро трећина) потписало је Отворено писмо ‘за промену власти’. Тих дана о томе сам разговарао са три потписника: Николом Милошевићем, Љубомиром Симовићем и Андрејом Митровићем. ‘Морају отићи они који су донели несрећу водећи бахату политику која је не само угрожавала егзистенцију овог народа него је и каљала његово, ипак, добро име, у међународним оквирима двадесетог века’, рекао ми је тада Андреј Митровић у интервјуу за Данас. Без таквог дистанцирања од срамне новије историје, нема ни жељене промене менталитета. Напротив, гнусна пропаганда затрована реактивним национализмом, наметнута тиранијом медиокритета, опет трује јавни простор и разара институције као сумпорна киселина. Режим медијски врши јак пресинг на рационално. Тиме неуротизује јавно мњење, компромитује своје реалне реформске потезе, па догађаји као Икеа дођу и као надреални. Уме и опозиција да се до’вати национализма не би ли сеирила што Вучић ‘мора да изда Косово’. Као да је то новчић за фонтану жеља на Славији. Режим тера опозицију да схвати да је једина исплатива стратегија она таблоидно спржене земље.

Није тад у Бањалуци Ђинђић то назвао баш ‘унутрашњим дијалогом’, али јесте био за енергичније продоре у решавању косовског питања. У националном гутању жаба, Ђинђић је прогутао једну велику – Милошевићево изручење Хашком трибуналу. Сигурно да ни Вучићу у многим стварима није лако, али су га ‘досманлије’ бар поштеделе да мора да испоручује у Хаг. Било би интересантно видети како би његов агитпроп данас образложио испоруку Караџића или Младића у Хаг, да се заломило Вучићу. Да ли би их уопште испоручио? Да ли би то (такви захтеви, да их је Вучић чуо од Брајана Хојт Јиа, на пример) значило његово рушење од стране западних сила’? Да ли би се определио за хапшења, или би Вучићу доминантан био Коштуничин модел – испраћај уз кафицу у Влади, и по могућству ‘шкода’ приде. Косово је једно од кључних места српске хипокризије, те је можда отуда заиста поштеније да прво власт (Вучић) изнесе јасан предлог – који мора бити и једна врста ‘гутања жабе’ – па да онда отпочне ‘унутрашњи дијалог’. Не само о Косову, јер прича о Косову је дијалог о свему и свачему. Дијалог би био уверљив само да га поведу Вучић, Саша Јанковић и Бели Прелетачевић у ‘Утиску недеље’. А после да се прикључе и остали.

Кад су се због изборне крађе захуктале велике демонстрације 1996/97. и Милошевић је имао намеру да отвори неки ‘унутрашњи дијалог’. То је, прецизније, био панел који је као модерирала Горица Гајевић. Уз ТВ камере. Нико се од битне опозиције није одазвао, чак је и поручено – ‘узмите панел плочице па правите плакаре’. Све док се опозиција третира као ‘антисистемска’ нема ‘унутрашњег дијалога’. Вратили смо се у претполитичко стање. Бахатост власти и увређеност неуважавањем Вучићевог самопрегора неупоредиво су одговорнији за ту регресију од опозиционог нихилизма који би некако и Душана Ковачевића да представи као Вучићевог Кнута Хамсуна.

Чини се као да сада сваку врсту ‘унутрашњег дијалога’ треба да воде менталне групације од којих једна за идеално-типско стање узима отпор НАТО агресији (као извориште новог идентитета), а друга ‘Сабљу’ као једини начин дисконтинуитета и компензације митологизираног ‘Шестог октобра’ и недосањане лустрације. Једни би волели да време пркоса и чување мостова уз песму, вечно трају, да нас убеђују да би тек победили да се НАТО одлучио за копнену инвазију, а други би волели да је ‘Сабља’ перманентна и да се односи и на фонтане, Пекићеве споменике и Икеине оклагије.

Шта може да повеже Брежице (Словенија), Пљевља (Црна Гора) и Книн (Хрватска)? Па ‘Прљаво казалиште’. За мање од два месеца имали су концерте у ова три места: Брежице – фестивал ‘Моје место’ и то непосредно након одлуке арбитраже о Пиранском заливу, Пљевља – МОСИ (Међурепубличке омладинске спортске игре), Книн – прослава ‘Олује’. Јел’ ово јединствени културни простор?

Иначе, поштен да будем, и ономад у Бањалуци ја нисам баш до краја одслушао Ђинђићево предавање, јер сам пре краја отишао на пиво – ‘Нектар’. Али су потоњи догађаји учинили да се бар добро сећам онога што сам чуо. О томе детаљније кад се захукта ‘унутрашњи дијалог’.

Пише: Зоран Пановић

Данас.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде