Богдан Петровић: Изградња аутопутева – коридори који никако да се заврше на време

Поделите:

Померање рокова за завршетак Коридора 10, односно путних праваца ка Македонији и Грчкој на средину 2018. годину није изнађење, пошто су до сада ионако сва обећања о роковима стално падала у воду. Али овог пута смо чули нешто оригинално од министарке Зоране Михајловић, која је, образлажући одлагање „субјективним и објективним разлозима“, изјавила „за мене је аутопут готов“!

putevi 1

 

Кренуло се амбициозно још 2008. године, али се није далеко дошло

Тужна прича о највећем инвестиционом подухвату у последњих 30 година – коридору 10, почела је 2008. године, када је оформљено тело названо „Национални савет за инфраструктуру“, коме је председавао тадашњи председник Борис Тадић (иначе, у јулу 2012. године је Уставни суд оценио да одлука о оснивању тог тела неуставна). Изградња аутопутева требала је да послужи као амортизер пада БДП-а услед избијања светске економске кризе –јавним радовима се повећавају привредне активности.

putevi 2

Усвојени су планови и стратегије о развоју путне и железничке мреже. Завршетак аутопутева планиран је до краја мандата владе Мирка Цветковића, односно маја 2012. године. Међутим, прошле су 4 године, а није завршена ниједна деоница. Ипак је урађен један важан корак – обезбеђено је финансирање радова са повољним кредитима међународних финансијских институција (уз изузетак азербејџанског кредита, о чему ће бити речи касније). Иначе, Борис Тадић се на почетку мандата те владе стално појављивао на седницима тог Савета – али како је време протицало, а испоставило се да ни једна деоница неће бити окончана – Савет са Борисом на челу је једноставно „нестао“ из медија.

 

Објективни проблеми су постојали, али су појачани грешкама политичара

 

Велики промашај свих влада Србије након 5. октобра је било одсуство стратешких одлука о развоју инфраструктуре. Изградња путева почиње са дуготрајним, али релативно јефтиним процедурама, а то су израда планске документације, усвајање просторних планова, доношење одлука о експропријацији (пре тога, мора се приступити и препарцелацији), одређивању накнада за непокретност (која не мора да се одмах изузме из поседа и исплати). Све то нису велики трошкови за државу, јер планска документација не кошта пуно, али се због неспособности и неорганизованости годинама практично ништа није радило.

Одлука да се 2008. године приступи изградњи путне мреже била потпуно на месту, али је и упућенима било јасно, да се услед непостојања планске документације а последично томе и неспроведене експропријације, у року од 4 године не може завршити аутопут.

Уследио је велики притисак на пројектантске куће од стране ресорног министра Мркоњића (у Србији такве пројекте могу да раде Институт за путеве и ЦИП) да се пројекти завршавају што пре, па чак и без свих неопходних испитивања терена.

Тако се и догодило да је пројектна документација на појединим деоницама израђена а да нису спроведена сва потребна геофизичка и геомеханичка истраживања терена, односно да нису утврђена евентуална клизишта и састав земљишта. Последица таквих пројеката су појаве „клизишта“ и низа других проблема на које су наилазили извођачи радова па се често дешавало да након почетка радова на одређеној деоници, извођач констатује да није могуће поступити по пројекту пошто услед својства терена долази до клизишта. Тада се радови прекидају, пројектант мора да препројектује спорну деоницу (уз поновно издавање грађевинске дозволе) а за то време извођач радова стоји, али уредно наплаћује пенале држави као инвеститору (у жаргону се то зове „клејм“), пошто он не сноси никакву одговорност за лоше урађен пројекат.

putevi 3

 

Показало се и да је спровођење експропријације у толиком обиму  (преко 200км аутопута) био велики захтев који државни органи нису могли да реализују у кратким роковима, па су се поједини поступци експропријације развлачили до 2015. године. Чувен је и случај извесног каменоресца, који је само тражио да се његова опрема (убетонирана) стручно измести, а да су Путеви Србије били неспособни да то организују, па је тамо долазио и одред жандармерије па се враћао, све док се није ангажовала стручна екипа за демонтажу опреме. Каменорезац није пружао отпор, али није хтео да се склони пре него што се стручно демонтира његова опрема, пошто су Путеви ангажовали обичне рушитеље уместо специјализовану фирму. На крају је пронађено соломонско решење, па је општина Лесковац из својих средстава платила посебну фирму ради демонтирања, како Путеви не би морали да спроводе посебан поступак јавне набавке.

Понекад радови касне и из објективних разлога, али је то ређе био случај

У овако великим пројектима увек су могућа и одређена изненађења, која се не могу избећи ни уз најпажљивије пројектовање и извођење. То је посебно изражено код градње тунела, где су могућа разна изненађења, попут састава стена, наиласка на водене жиле, што успорава и компликује радове. Проблем су биле и временске неприлике 2014. године. Као објективни разлог кашњења мора се узети у обзир и банкрот једног од извођача, Алпине, услед чега је морао бити расписан нови тендер за радове.

Организациони циркус са оснивањем Коридора доо

Већ сам задатак изградње преко 200км аутопута у држави која је годинама, а може се рећи и деценијама „таворила“ са озбиљном изградњом путне мреже представљао је велики организационо технички изазов за носиоца посла – ЈП „Путеви Србије“. У подели колача коалиционе владе коју је предводила Демократска странка, ресор саобраћаја и инфраструктуре припао је СПС-у, као и место директора Путева.

Увидевши да је изградња аутопутева прилика за велики посао (огромна вредност радова у тренутку кризе), у намери да највећи део колача буде под контролом ДС-а, основано је и посебно предузеће Коридори Србије д.о.о. Плен је подељен па се на челу Коридора нашао кадар ДС, док је место директора Путева остало СПС-у.

putevi 5

Поделом Путева дошло је дуалитета у послу па тако Путеви Србије воде поступке експропријације а онда „ускачу“ Коридори са извођењем радова. Подела је само додатно искомпликовала и успорило реализацију пројеката, уз додатак да је на овај начин омогућено да запослени у Коридорима имају значајно веће плате од Путева (чиме су стимулисани да раде, али су ови други дестимулисани).

 

Скандал са Азербејџаном

За разлику од свих деоница аутопута на коридору 10 које су уговаране са Светском банком или другим међународним институционалним кредиторима, у време Бориса Тадића уговорена је деоница од 40 км пута од Љига до Прељине уз кредит државе Азербејџан с тим да се на радовима ангажује без тендера њихова компанија Азвирт. Испоставило се да је тај посао, иако су услови кредита били релативно повољни (3,5% камате је тада било испод трошкова задуживања земље на тржишту, али не и данас) веома неповољан, али је зато је напумпана цена радова за више од 40 милиона евра него што је било реално (постоје процене вредсности радова, али се на то власт није обазирала). Као „противуслугу“ демократе су обезбедиле „донацију“ од 2 милиона евра за Ташмајдански парк од Азербејџана.  И на крају се испоставило да је Србија преплаћеним аутопутем за 40 милиона евра финансирала уређење Ташмајдана, где смо добили приде и статуу „великог демократског“ доживотног председника те државе Гајдара Алијева (који је узгред буди речено у време СССР-а био шеф републичког КГБ-а – демократа за узор). Корист од те донације имали су и власници ресторана Мадера, пошто су на рачун парка проширили паркинг.

putevi 6

Не треба да нас чуди што је Борис Тадић и даље „велики пријатељ“ Азербејџана.

Напредњаци су такође амбициозно почели, али су резултати изостали

 

Када су демократе схватиле да неће успети да заврше ни једну деоницу аутопута до избора,  пропаганда око изградње путева је престала, а Национални савет за инфраструктуру са Борисом Тадићем на челу је једноставно„нестао“ из јавности. Александар Вучић је након преузимања власти 2012. године, преузео иницијативу како би могао да експлоатише завршетак радова као велики успех своје политике. Ресор инфраструктуре је преузео Велимир Илић, док је Дмитар Ђуровић из СНС-а постао директор предузећа Коридори Србије. СПС-ов забран у Путевима није диран.

Вучић је обилато користио изградњу путева ради сопствене промоције – стално је показивао мапе са уцртаним радовима, учестали су обиласци градилишта, али реалност на терену није нимало одговарала његовим презентацијама. Рокови су стално померани, па се испоставило да ће коридор 10 у најбољем случају бити готов у току лета 2018. године, иако је најављивано да ће се завршити до 2015., па до краја 2016., па на пролеће 2017. године.

Булдожер звани Зорана Михајловић

Међутим, прави спектакл са роковима и  испразним обећањима почео је са избором Зоране Михајловић за ресор инфраструктуре у лето 2014. године. Већ је најава премијера Александра Вучића да њему треба у том ресору булдожер и да се зато определио за гђу Михајловић, гарантовала добру забаву.

Активности нове министарке су почели да ређају великом брзином. Као особа која огромну пажњу придаје медијском наступу, министарка је организовала учестале посекте градилиштима. Формирани су и „посебни тимови“ са „ментором“ из министарства за сваку деоницу.

Одмах је Зорана Михајловић лансирала у јавност намеру да се споје 2 предузећа, Путеви и Коридори, ради „великих уштеда“, па је та активност чак унета у меморандум који је закључен са ММФ-ом. Али таква операција није могућа само простим актом владе – неопходно је обезбедити и сагласност свих кредитора, пошто су и Коридори и Путеви корисници међународних зајмова.

Процес обезбеђивања сагласности се развукао скоро годину дана, а када је и последња сагласност стигла, министарка је напрасно одустала од тога, схвативши вероватно да би спајање донело занемарљиве уштеде материјалне уштете. При томе, спајање предузећа у јеку инвестиционих активности може само довести до организационих и техничких проблема (посебно пошто су у Коридорима знатно веће зараде, настао би и проблем око усаглашавања њиховог нивоа). Зли језици кажу да је одустала и што је нашла заједнички језик са директором Коридора Ђуровићем, с којим је била доста дуго у личном сукобу.

 

Отварање деонице од 10км која не води никуд

Министарка се прославила и инсистирањем да се по сваку цену заврши деоница од 10 км аутопута између Уба и Лајковца, која је била поверена домаћим путарским фирмама. Уз велику медијску помпу, министарка је ненајављена обилазила радове, преслишавала представнике  извођача радова како се беспотребно одуговлачи, како нема радника на градилишту, претила пеналима и раскидом уговора. Притиснут од стране министарства, Планум је завршио је ту деоницу у децембру 2014. године. Међутим, како деоница није повезана са другим деоницама, отворен је део аутопута који не води никуда. Тиме је само држави направљена штета – пошто су извођачи предали радове, држава мора да у међувремену одржава пут који нема никакву функцију ( тек ће крајем ове године бити повезан са другим деоницама) а истиче и гарантни рок, за који извођачи одговарају за пропусте. Наступ Зоране Михајловић, осим медијског циркуса, довео је до бесмислених трошкова за државу, која 3 године мора да одржава деоницу која није у функцији (и не доноси никакве приходе).

putevi 7

 

Афера са Актором се заташкава

 

Ништа бољи од домаћих извођача нису се показали ни „реномирани“ инострани, напротив,  може се рећи да је кашњење грчке компаније Актор направило много више проблема од српског конзорцијума. Због великих неплаћених обавеза према подизвођачима, Актору је скоро 2 године био и блокиран рачун у Србији, све до овог пролећа.

За то време, на градилишту је било мало или нимало радника, али министарка се није појављивала и пред камерама преслишавала грчке власнике или директоре.

Да ствар буде још гора, Велимир Илић, када је схватио да је изигран од стране Александра Вучића за место директора Коридора, објавио је почетком године интерни записник министарства о праћењу радова које изводи Актор, са више него поражавајућим констатацијама на рачун Актора као и Коридора као инвеститора. Испоставило се да су Коридори уплатили скоро дупло већи аванс него што је било предвиђено уговором, да Актор касни на свим градилиштима (а има их 4), да постоје велики проблеми око реализације уговора и пуно основа да се уговори раскину.

putevi 8

Цела афера је заташкана (министарка је тврдила да је у питању радна верзија извештаја, али коначну верзију није објавила) а у међувремену, Актор је успео да деблокира рачун, и последњих два месеца активира градилишта која су била заустављена.

Остао је међутим горак укус двоструких стандарда и медијског прозивања домаћих фирми и потпуно другачијег односа према Актору (дупли аванс у односу на уговор, толерисање кашњења, увећање врендости радова).  Треба имати у виду да наше компаније нису кашњењем угрозиле остатак радова – док је Актор кашњењем пролонгирао отварање кључне деонице према Бугарској – Сићевачке клисуре за лето 2018. године.

Министарка је и пропустила да објасни, како су се десили таквикпропусти, када су у министарству постојали „ментори“ који су надзирали извођење сваке деонице.

 

Штете услед кашњења се мере десетинама милиона евра годишње а додатни радови више од 150 милиона евра

 

Кашњење оба кључна правца аутопута направило је више неколико десетина милиона евра годишње штете само по основу немогућности наплате путарине у дужини од преко 200км (неке деонице су отворене, али се не наплаћују јер су кратке). Све до окончања радова (а обе трасе тешко могу да буду готове пре лета 2018. године) држава ће губити средства, која је могла да прикупи да су радови изведени у уговореним роковима.

Велики трошак за државу изазивају и такозвани „клејмови“, односно, додатне исплате извођачима радова. Према незваничним информацијма, од 2012. године прихваћено је више од 150 милиона евра као накнада штете извођачима услед пропуста државе као наручиоца. То се односи и на грешке услед лошег пројектовања али и читав низ других разлога, као што је кашњење експропријације и слично.

putevi 4

Приликом одлучивања о висини додатних радова или штете кроз „клејм“, примењују се прилично растегљиви критеријуми. Упућени тврде да су разлози за велики број „клејмова“ и чињеница да су извођачи бирани по приниципу најниже цене. Тако се дешавало да су поједини уговори склопљени испод цене коштања (како би понуђач потписао уговор даје изузетно ниску цену на тендеру) а онда „клејмује“ и на тај начин постиже наплаћује много више, чак и по трећину или половину изнад вредности уговора. Игра је проста – да би се посао добио, даје се прениска цена, али се рачуна на наплату кроз клејмове. Одлучивање о висини „клејма“ је посебан проблем, јер је то потенцијални извор корупције и у великој мери зависи од дискреционог одлучивања директора Коридора.

 

За 5 година власти, напредњаци су уговорили само 20 км аутопута

 

Радови на коридору 10 се полако приводе крају и поред свих слабости и сасвим је могуће, уколико не дође до већих проблема са Актором или неким другим извођачем, да оба правца буду завршена у лето 2018. године, као и деоница од Обреновца до Љига.

Власти стално тврде како ће држава наставити са интензивном изградњом путне мреже. У питању је читав низ путних праваца: Ниш-Приштина, завршетак обилазнице око Београда, Сурчин-Обреновац, Појате-Прељина, Нови Сад-Рума, Пожега-Бољаре, брза пруга до Будимпеште. Сама најава толиког броја нових аутопутева, укупне дужине преко 350 доводи до конфузије, јер ни у најбољим околностима не постоји могућност да се организује толики број градилишта.

Од свега поменутог, до данас је почела изградња на мосту преко Саве на београдској обилазници као и изградња деонице Сурчин Обреновац. Уговор је потписан, али кредит још није ратификован, за деоницу облазнице од Остружнице до Бубањ-потока. Са Кином је потписан меморандум о разумевању за деоницу Прељина Пожега, као и за пругу ка Будимпешти. До почетка радова остало је и ту доста посла – тако да није реално да ти радови почну ове године.

Политичке игре око пута Ниш-Приштина

Одсуство било какве концепције од стране власти прати најава изградње аутопута Ниш-Приштина. Иако је првобитно Александар Вучућ најављивао да ће се то финансирати из донација ЕУ, пошто Србија нема простора за додатно задуживање (фамозна Берлинска иницијатива) од тога по свему судећи неће бити ништа.

Цена пута је, по речима министарке Михајловић, преко 860 милиона евра, за сада се планира изградња од Ниша ка Плочнику, вредности преко 220 милиона, који ће бити финансиран кредитима Европске инвестиционе банке и Светске банке. Све то је, по њеним речима „договорено“ на самиту Берлинске иницијативе у Трсту.

putevi 9

Србија је дакле пристала да покрене изградњу путног правца који нема никакву исплативост, не обезбеђује повезаност ниједног већег града у Србији, који ће увећати јавни дуг за 3%. Празно делују приче председника Вучића да ће то Србији приближити луку Драч. Луку која је слепо црево, осим за Албанце, и нема железничку везу, то је супротно свакој економској логици.

Одустало се од инсистирања о донацији. И стварно, на том самиту обећане су донације од 185 милиона евра (за цео „Западни Балкан“ то је кап у мору) а све остало морају да обезбеде корисници. Србији је ту припала утешна награда за део трошкова изградње гасовода Ниш-Софија. Наравно, за Ниш-Приштину, није било простора. Тако ће наше власти примити на себе нову обавезу, у циљу „регионалне сарадње“. За утеху је, што, услед пословичне неспособности да уговоре веће пројекте, од тога највероватније неће бити ништа.

 

Тајно преговарање око „моравског коридора“

Из медија смо могли сазнати да у Србију долазе и представници Америчке компаније Бехтел и да су почели разговори са њима око изградње ткзв „моравског коридора“. Познато је да је та компанија не учествује у међународним тендерима, да је веома скупа, и да иза њеног ангажовања обично стоји намера власти неке државе да се одужи америчкој администрацији.

Тако је Хрватска преплатила изградњу аутопута кроз Далмацију, који има пројектовани саобраћај само у току 2 летња месеца и сада оптерећује државу са огромним трошковима сервисирања комерцијалних зајмова (са великим каматама).

putevi 10

Други абонент Бехтела била је Албанија, која је поверила њима изградњу аутопута до Приштине, опет наравно без било каквог тендера.

Јасно је зашто су Хрватска и Албанија морале да „се одуже“ преко Бехтела, само није јасно шта је Србија добила од САД како би из захвалности дала велике послове Бехтелу.

 

Преузимање Коридора од стране Зорана Бабића

 

Посебан бисер представља одлазак из Коридора Дмитра Ђуровића и именовање Зорана Бабића на његово место. Уз све похвале министарке Михајловић да је непрестано на терену, ни Бабић неће моћи да обезбеди да се радови на оба кључна правца заврше пре лета 2018. године.

Али упућени кажу да се иза смене крију и одређени интереси унутар владајућег СНС-а. Ђуровић је кадар и блиски пријатељ Небојше Стефановића. Иза Бабића пак стоји најближе окружење председника Вучића.

 

Пракса избегавања тендера преко међудржавних уговора

 

Претходна власт је преко међудржавног уговора са Азербејџаном избегла тендерску процедуру за изградњу аутопутева, као за мост Михајла Пупина.

Власт Александра Вучића са своје стране показује тенденцију да у потпуности избегава тендерске процедуре. Преко међудржавног споразума са Кином покрива се изградња правца Сурчин-Обреновац, а планира се много више (наставак обилазнице, Прељина-Пожега, пруга ка Будимпешти…), а постоји могућност да се активирају и споразуми са Емиратима.

putevi 11

Такви аранжмани носе ризик да цена буде знатно већа од цене коју би постигли на основу тендера. Искуство са Азербеџаном требало би да буде поука да се то примењује само изузетно а не по правилу.

Најављује се изградња више стотина км аутопутева, али су то празне приче

 

Упркос све медијске пропаганде, власт Александра Вучића није успела да у оптималним роковима заврши изградњу путне мреже. Нови уговори, уз поменути изузетак правца Сурчин-Обреновац, нису склопљени.

Јавност се бомбардује са најавама изградње читаве мреже аутопутева: Нови Сад-Рума, „моравски коридор“, обилазница око Београда, друга фаза обилазнице Бубањ поток-Панчево, Ниш-Приштина, аутопут ка Сарајеву. Ништа мања мегаломанија није ни око изградње брзе пруге ка Будимпешти (где ће нас по свој прилици спасти бирократија ЕУ која се противи да Мађарска склапа такве аранжмане).

putevi 12

Капитална ствар је да ће Србија до краја лета следеће године завршити изградњу 2 аутоутева до Македоније и Бугарске, да ће се од Обреновца до Прељине путовати мање од сат времена. Невоља је да нових уговора нема због неспособности власти, нити ће их бити у догледно време (осим 2 наведене деонице).

Замајавање народа се може и тада наставити – али се можда и обије о главу властима.

Богдан Петровић

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *