Сања Вуковић: 4 Србије!

Поделите:

Подела је увек билo свуда. Две Русије, две Америке, две Немачке, две Кореје, две Француске, две Италије. Људи су се сврстали на једну или другу страну а некада су их и прислино сврставали. Стога ни поделу на две Србије не би требало сматрати драматичније у односу на друге земље. Проблем Србије је њена, у најмању руку, четвороделна подела, присутна одвајкада, а све битке које су се водиле пре сто година на позорници нашег народа воде се и данас.
1а) Тзв. десна умерена Србија,Србија и мањини над мањинама, она која верује у Капорове речи да је патриотизам ствар кућног васпитања и да нема потребе такво васпитање израбљивати којекаквим декларативно-патриотским чиновима и паролама. Србија коју је желела Исидора Секулић, а није била схваћена у свом времену. Национална Србија са наднационалним духом која ће најбоље од себе дати другима. Духа о каквом је писао Иван Иљич: „(…) онај ко уме да воли дух, тај зна његову наднационалну, свељудску суштину; зато он не уме да мрзи и презире друге народе, јер види њихову духовну силу и њихова достигнућа… Истински патриота не само да није слеп према духовним постигнућима других народа, него он стреми да их појми и усвоји, да их уведе у духовно стваралаштво своје родине, да би обогатио њен живот, продубио њен пут и исцелио могућу недовршеност њених достигнућа.ˮ Србија која је схватила да смо ми народ и Запада и Истока, колико Истока, толико и Запада. Она коју 1б. опција назива елитистичком, али какво год поимање имали о овој Србији, она је створила дух нашег народа. Ако су гуњац и опанак сачували нашу територију, њена елита, каква год била, чувала је њену културу, њен дух и све оно што један народ чини народом осим његове територије.
1б) Десна радикална Србија, бучна и жучна. Колико бучна, толико жучна. Србија која је уверена да једино она зна како треба и у ком правцу водити нацију. Србија којој је Вук Караџић био највећи непријатељ српског народа. Србија која не може раздвојити негацију глагола, али зна где је Вук грешио. Србија која цитира Његоша иако је Његош прихватио Вука (јер она је паметнија од Његоша). Србија која цитира Његоша, али без Његошеве потресености о сукобу разноверне браће (а какви су тек били Његошеви потреси због једноверних подела). Србија која цитира завет Св. Петра Цетињског о држању за Бога у Русију, али превиђа да је Његош писао Медаковићу да му душа често иде преко океана и да му је сопствена брада тешка јер је роб руске ћуди. Србија без афирмативних идеја, Србија која увек зна како не треба, а никад како би требало. Србија свеприсутна на друштвеним мрежама. Србија пуна таштине. Ако је комунизам био једна велика колективна таштина, идеја да ће једна идеологија изградити праведан свет, таштина радикалне Србије је идеја да ће лична идеја спасити нацију и да су због тога све друге идеје неприхватљиве. Србија која суди и цркви, и елити, и сељацима, и грађанима, и о музичким укусима, и модним трендовима. Србија са заставом око Regio glutealis-а, уверена да је ово земља двојкаче, запаљиве реторике, руске душе и ничег више. Огорчена Србија. Србија која има своје заслуге у изградњи Србије и којe joj несумњиво припадаjу, али која није ништа друго но „човек масеˮ, нажалост, и као такав са Његошевог брда не може гледати даље од свог носа.
2а) Левица порођена из презира над 1б. опцијом и социјалних неправди. Разочарана Србија. Србија која одлази. Србија код које се љубав претворила у презир. Код неких отворен, код неких притајен. Србија која упорно тврди да је негде другде сигурно боље. А не зна је ли боље. Србија која и када оде пати што је отишла. Јер није отишла што је хтела, отишла је јер није успела да се избори за опстанак. Одлази огорчена. Или не пати па се обескорени и као таква никада се не укорени. Или Србија која нема снаге да оде, па остаје огорчена. Онда до подне мрзи себе, од подне цео свет. Осећа да јој је припадало нешто више. А можда и није. Можда би била разочарана и да се родила на неком другом континенту. Јер „слаб је онај који тражиˮ и „слабо је оно што се тражи.ˮ Србија која мисли да је учињено много, па опет не вреди. Србија која није разумела Хасанове речи из књиге Дервиш и смрт. Ахмед Нурудин каже да је учинио све да спаси брата, а Хасан му одговара: „То није довољно! Хајде да учинимо више.ˮ
2б) Псеудолева Србија код које љубав према својој земљи никада није постојала. Србија дубоких фрустрација. Србија која воли пингвине на Антартику и презире краве из Шумадије. Дубоко искомплексирана Србија. Србија која сматра да је некултуру у њену престоницу донео онај део српског народа који је изнедрио Н. Теслу, М. Миланковића, С. Шумановића, В. Десницу, патријарха Павла… Србија која се труди да добро уновчи своје комплексе, која на рачун њих живи. Србија која користи ставове неких интелектуалаца који су се због разочараности сврстали у 2а. опцију, не из мржње.
Има ли наде за Србију? Нема уколико је будемо гледали кроз 1б. и 2а. опцију. Има. Уколико опција 1б) престане бити салонска, што је још у своје време веома оштро критиковао Јован Дучић док је као дипломата боравио у Паризу (а његово виђење салонског лицемјерства је веома занимљиво), и уколико 2а) изађе из стања инфантилне разочараности и схвати да ми другу земљу немамо. Каква је – таква је – наша је.

Сања Вуковић

Поделите:
4 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…desnicari su mahom zarasli u brade,podigli su cene gibanici,pa se hrane mrznjom prema Srbima iz okruzenja,poput,crnogorca Maljevica “ amrickog Srbina „, sa americkim drzavljanstvom,I CIA,orkestrom I Klintonom kao dirigentom,Filipu Visnjicu je istrgao gusle I uvalio,nekakav “ bendzo sargiju „

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *