Бранко Радун: Срби, Мађари и рат у Авганистану

Поделите:

Док се ми бавимо собом, међусобицама и надгорњавањима дотле време пролази и други раде „свој посао“ и мања је шанса да ми као земља и народ реализујемо своје виталне националне интересе. Потребно је ствари погледати онаквим какве јесу и пронаћи излаз ван српског врзиног кола. То значи да не “голицамо уши” људима са причама о “европском путу” али да избегнемо “патриотски патос” од чега нема никакве вајде.

Срамотно је што неки лобирају за признање или прихватање независности “Kосова” као што је и јалово ударање у патриотске таламбасе јер ми у овом моменту Kосово не можемо повратити. На срећу или на жалост нама су потребни, да би смо опстали, сви који су нормални, па били они патриотске или проевропске оријентације.

Где је излаз – па сигурно ван ових наших уских подела и укопаних ровова.

Да ово илуструјем једним примером. Тамо после 11. септембра 2001. сам разговарао са људима који су били блиски тадашњем премијеру и председнику око идеје да је америчка борба против тероризма шанса да Србија поправи рејтинг у САД. Kонкретно је било реч о активном укључивању у амерички „крсташки рат“ против тероризма да би заузврат добили бољу преговарачку позицију око Kосова (али и других питања попут односа са Црном Гором и Републиком Српском). Исто тако би такав потез отворио и могућност и сарадње са незападним силама (Русија, Kина…) а и за уставно дефинисање војне неутралности као трајне политичке чињенице. Осим тога тада је и председник Русије Путин давао сву могућу логистику Американцима. Тада ми је речено да је идеја добра и да би променила међународну позицију Србије но да за то нема политичког консензуса кључних играча владајуће коалиције и опозиције. Српски ми је одговорено „тачно је да би добили тиме нови статус, ми да то и предложимо ови други ће нас на изборима прогласити за издајнике“ или пак „ми то не можемо због наших бирача“. Наивно сам питао да ли могу кључни играчи да седну и да се договоре око тога, па ако нам је то излазак из зачараног круга унутрашњих подела на „патриоте“ и „издајнике“ да то сви подрже или барем да то нико не руши. Уместо одговора сам добио подсмех.

Теоријска основа за овакву „идеју“ налазим у схватању међународног поретка као хијерархијског а на чијем је врху глобална моћ која је углавном лоцирана у САД. Та глобална моћ је као некаква аждаја са више глава моћи (војна, политичка, обавештајна, финансијска, енергетска, медијска…) те да ако успете да направите дил са једном од тих „глава“ ваш статус је значајно бољи и имате одређену подршку. Ево на пример, лидер Мађарске Орбан иако под пацком структура ЕУ и Немачке, а заправо финансијске олигархије коју представља Сорош и њему блиски медији, опстаје јер има јаку подршку Пентагона и Израела (сличан случај је политика Милорада Додика). Чим је Сорош „прогнан“ из своје постојбине либерани медији су напали Орбана да је фашиста и антисемита. Убрзо је у Мађарску долетео премијер Израела да да пуну подршку Орбану и тиме демантује оптужбе за антисемитизам.

Kако је Орбан успео да добије тако јасну и јаку подршку ових центара „моћи“? Па политика је врло често трговина у којој имате симболичке, реалне и стратешке „размене“. Све зависи ко шта стави на сто и шта тражи од друге стране. Симболично је кад рецимо Србија вербално подржи америчку борбу против тероризма. То је мали поен који много не кошта али ни не значи превише. Реално је кад нпр. Србија не уведе санкције Русији која то вреднује и подржи Србију у СБ УН око резолуције о Сребреници. Стратешки улог је кад неко да врло значајну подршку у послу од стратешке важности. Мађари ратују у Афганистану и праве важне послове са Израелом. Поред чланства у ЕУ и НАТО-у и ове “ситнице” се заборављају кад се пореде позиције Србије и Мађарске или Вучића и Орбана.

На жалост ми смо пропустили бројне прилике због наших унутрашњих подела и „равнотеже немоћи“ која блокира сваку па и паметну иницијативу или идеју. Тако смо се деценијама исцрпљивали унутрашњим јаловим и бескрајним трвењима и поделама, од оне на „партизане“ и „четнике“ преко оне на „американофиле“ и „русофиле“ па до оне на „европејце“ и „патриоте“. Додуше треба рећи иако нас то не амнестира од одговорности и странци активно раде на нашим поделама и расколима. Те и сличне поделе су нас до сада спутавале да водимо било какву активну политику, па макар и погрешну. Уместо тога смо и сами од себе спутани пасивно као објекат трпели притиске моћних сила и врхунац политичке мудрости је било врдање и куповина времена. А време цури и не доноси поново исте шансе. Сада имамо шансу да поделе на „ове“ и „оне“ превазиђемо и заједно (јер су нам потребни и „једни“ и „други“) покушамо да будемо и активни субјект, а не само неми објект кад се о нашој судбини ради.

Аутор Бранко Радун, Политика

Поделите:
4 replies
  1. Tisina
    Tisina says:

    Negdje u u tim i takvim okvirima „krije“ se i istina i izlaz iz ove situacije. Ali, cini
    mi se da ne da „vreme curi“, no da je isteklo; i da nije problem u tome: Onaj koji je “ kupovao vreme“, mislim da nije to cinio radi ove “ iste sanse“ i u tome je sva nevolja, jer: DA NESTO TAKO
    (GEO)POLITICKI JASNO, VIDLJIVO, KAO TAKVO K’O NA DLANU PRUZENO!, JA, TI, MI, ONI.., SVI VIDIMO, A Onaj koji
    „kupuje vreme“ TO NEVIDI, e!, u to ne moze vjerovati ni moja pokojna BABA
    Bozica. I zato mislim da za nas vreme cak i ne CURI, no se, u odnosu na nas, eeme
    UBRZAVA u smislu STICI ZA VREMENA OBAVITI POSAO.
    A sto se tice “ golicanja usiju“ ljudima
    ( Narodu!) sa pricama o evropskom putu“, duboko sam ubedjen da se ne “
    golica“, jer ovaj Narod, radikalno vecinski!, NIJE za taj “ put“. Pystite izbore! Glupost! „Golicanje“ je “ prema vanii zato otpada ono “ ista sansa“. U taj kontekst i “ patriotski patos“: on je pojacan samo kao “ protuteza“ onom golicanju- u smislu da se “ ne izgubi sve“; nestankom prvoga drugi jest ono sto je bez “ patosa“- naprosto PATRIOTIZAM.A namjera je upravo njega ubiti. Najveca tragedija!

    Одговори
  2. Tisina
    Tisina says:

    Tako stigosmo do p a t r i o t i z m a: tu negdhe se, mozda, situira suntagma“ kypovanje vremena“ – toliko je vec rabljena, a izgleda, i izraubovana, da je
    postala ako ne pojmom, a, ono, kategorijom; “ vezana“ uz p a t r i o t i z a m misljenju zadaje sledeci sadrzaj: paraleno teku dvije stvari- tzv. demitologizacija i tzv. protestantizacija; koliko je protestantizam duh maca, toliko je Mit mac Duha- ovaj zadnji kod Srba je a p s o l u t n i m sadrzajem njihova bica, onaj prvi apsolutnim sadrzajem germanskog duha: apsolutna razlika! No, Mit je uvijek v e r t i k a l a n: Zemlja-Nebo; duh Maca je h o r i z o n t a l a n, apsolutno z e m a lj s k i- zemaljski p r a k t i c a n ; prvi je KA v j e c n o s t i, drugi je apsolutno v r e m e n; buduci prvi jest i ono „KA“, doskociti“ mu u v r e m e n o m moze samo ono sto je, u istom, a p s o l u t n o; da bi “ doskok“ bio siguran, prvo ga se “ o m e k s a v a“: Kosovski mit, Svetosavski mit ( K i S su p r o j e k t o v a n o mali)…, SVE je to p a l a n a c k i
    duh- implicite, kao zadano!, primitivizam, nazadnjastvo, zaostalost… “ Lukavstvo uma“ ( veberovstina je samo aplikacija istog, nikakva mudrost), kao n o s i v a bit protestantizma, mocno djeluje: kategorija “ dobijanje na vremenu“ bitno je s v r h o v i t a- ponistenje p a t r i o t i z m a kao biti v r e m e n o s t i
    Naroda Mita. Time smo na pocetku kao
    k r a j u: lukavstvo uma je napravilo
    krug- polucilo ono na cemu radilo, a svemu pidastrta ona vremenska klackalica koja zadobi kategorijalno
    znacenje.

    Одговори
  3. Srdjan
    Srdjan says:

    Да смо 2001 учествовали у рату против тероризма сад би била другачија ситуација
    можда не би Ђинђић био убијен
    остале би Црвене беретко
    имали би много већи маневарски простор

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *