Насловна Актуелно Едвард С. Херман: Лажне вести о Русима, Србима и другим непријатељима

Едвард С. Херман: Лажне вести о Русима, Србима и другим непријатељима

719
1
ПОДЕЛИ

Њу Јорк Тајмс, 1917-2017.

17. август 2017.

Било је занимљиво гледати Њу Јорк Тајмс и друге мејнстрим медије како изражавају своје запрепашћење због пораста и ширења „лажних вести“. Ове публикације сматрају као непобитну истину да је оно што оне пружају директно и непристрасно извештавање засновано на чињеницама. Оне нуде такве вести, али такође нуде и сталан проток својих сопствених врста лажних вести, често ширећи лажне или погрешне информације које су добили од државних органа безбедности, других органа власти или од органа управљања корпорацијама.

Југославија и „хуманитарна интервенција“

Ратови деведесетих током распада Југославије који су уследили након рушења с власти владе која је водила независну политику коју је заменио сломљени српски остатак Југославије и сиромашне и нестабилне неуспеле државе у Босни и на Косову. То је послужило као неоправдана подршка за концепт „хуманитарне интервенције“, који је почивао на масовним погрешним представљањима ситуације и селективним извештавањем. Демонизовани српски лидер Слободан Милошевић није био ултранационалиста који је желео „Велику Србију“ већ несврстани лидер на листи за одстрел Запада који је покушавао да помогне српским мањинама у Босни, Хрватској и на Косову да остану у Југославији док су САД и ЕУ подржавале правно упитно отцепљење неколико југословенских република. Он је подржао свако од предложених решења за окончање тих сукоба, која су саботирали босански и амерички званичници који су желели боље услове или потпуни војни пораз Србије, да би на крају постигли ово друго. Милошевић није имао ништа са масакром у Сребреници јула 1995. у ком су се босански Срби осветили војницима босанских Муслимана који су разорили села босанских Срба у околици из свог уточишта у Сребрениц које је било под заштитом НАТО-а. У мејнстрим медијима уопште није било извештаја о погибији неколико хиљада српских цивила, док је број погубљених жртава у Сребреници преувеличан.

Путинова ера

Јељцинов наследник Владимир Путин је постепено напуштао његову понизност према интересеима Запада и због тога доживљаван као претња. Његов реизбор 2012. иако сигурно мање корумпиран него Јељцинов 1996. био је оштро критикован у америчким медијима. Водећи чланак Њу Јорк Тајмса од 5. маја 2012. пренео је „шамар у лице“ посматрача ОЕБС-а тврдећи да није имао озбиљних противкандидата и објавио да се „хиљаде антивладиних протестаната окупило на московским улицама да скандирају `Русија без Путина`“.Није било „приговора легитимитету“ у извештавању ЊЈТ након Јељцинове сумњиве победе 1996. године.

Демонизација Путина је есклаирала с украјинском кризом 2014. и ратовањем Кијева у источној Украјини, руском помоћи отпору на истоку Украјине и референдуму на Криму којим је Русија прикључила Крим. САД и њихови савезници и клијенти су све то прогласиле за „агресију“ и наметнуле санкције Русији, и покренута је највећа војна изградња САД и НАТО-а на границама Русије. Даље тензије су покренуте обарањем малезијског авиона изнад југоисточне Украјине – одмах, али готово сигурно неосновано, оптужени су „проруски“ побуњеници и сама Русија. Антируска непријатељства додатно су подгрејана ескалацијом интервенције Русије у Сирији од 2015. године, у знак подршке Башару ал-Асаду против побуњеничких снага у којима су почеле да доминирају ИСИС и Нусра фронтом , изданак ал-Каиде. САД и њени савењзници у НАТО-у и на Блиском истоку су већ годинама вршили агресију на Сирију, de facto у савезу са Нусра фронтом и другим исламистичким фракцијама. Руска интервенција је покренула плиму, фрустрирајући амерички и саудијски циљ збацивања Асадовог режима и слабљења прећутних америчких савезника.

ЊЈТ је пратио развој следећих догађаја са неостваривом апологетиком –државни удар у Кијеву 2014. – који никад није тако окарактерисан, улога САД у свргавању изабране владе Виктора Јануковича, а са бесом и ужасом кримски референдум о прикључењу Русији, који никако није смео да буде дозвољен као одговор на државни удар у Кијеву. Њихови позиви на кажњавање због руске „агресије“ на Крим без жртава су у изразитом контрасту са њиховом одбраном америчке „изабране“ (не одбрамбене) агресије на Ирак од марта 2003. која је проузроковала више од милион жртава. Уредници и новинари осуђују Путиново кршење међунанародног права док изузимају сопствену земљу од критицизма због њеног непрестаног кршења тог истог права.

У извештавању и колоумнама ЊЈТ Русија се редовно напада као експанзионистичка и претећа својим суседима, али готово уопште се не помиње експанзија НАТО-а ка границама Русије нити размештање антиракетног наоружања за превентивну одбрану у Источној Европи – раније се тврдило да ће то бити за случај ракетног напада из Ирана! Анализе политиколога Џона Миршајмера и научника, који се бави руским питањима Стивена Ф. Коена који су указали на ово напредовање НАТО-а, изузете су са страница ЊЈТ на којима се износе ставови. Насупрот томе, чланици руског бенда Pussy Riot Марији Аљокини дат је отворен простор да денунцира Путина и Русију, а панк групи је приређен састанак са редакцијом ЊЈТ.

У Сирији, уз помоћ Русије, Асадова војска и савезничке милиције биле су у стању да избаце побуњенике из Алепа, на запрепашћење Њашингтона и мејнстрим медија. Било је просветљујуће видети аларм изражен због цивилних жртава у Алепу, уз пратеће фотографије напуштене деце и приче о патњама цивила и лишавањима слободе. Фокус ЊЈТ на овим цивилима и децом и њихова индигнација према Путиномим и Асадовим нечовечностима у оштром су контрасту са њиховим потпуним ћутањем о масовним цивилним жртвама у Фалуџи и околини 2004. и у скорије време у областима које држе побуњеници и ирачком граду Мосулу под нападом америчких савезника. Различит третман вредних и не вредних жртава био је у пуној снази у извештавању из Сирије.

– – – – – – –

Успех кампање ратне странке да задржи или поврати било какву тенденцију ублажавања тензија са Русијом постао је драматично јасан у хитном одговору бомбардовања који је Трампова администрација предузела због погибије од хемијског оружја у Сирији 4. априла 2017. године. Уредници и новинари ЊЈТ и других мејнстрим медија новинари поздравили су овај агресивни потез са скоро јединственим ентузијазмом и још једном нису тражили доказе о кривици Асада ван тврдњи њихове владе. Акција је била штетна за Асада и Русију, али је добро послужила побуњеницима.

Али мејнстрим медији никад нису питали у чију је то корист? у случајевима као што је овај. 2013. слична оптужба против Асада, је довела до тога да САД замало почне бомбардовање Сирије, да би испоставило да је реч о операцији под лажном заставом, а неки стручњаци сматрају да је и овај случај једнако проблематичан. Штавише, је деловао брзо (и незаконито) дајући ударац било ком даљњем приближавању између САД и Русије. CIA, Пентагон и водеће демократе постигли су победу у важном окршају у борби у сталном рату.

Едвард С. Херман је професор емеритус на студијама финансија на Вортоновој школи бизниса Универзитета Пенсилванија, аналитичар медија специјализован за правна и питања корпорација као и политичку економију. Предаје и на Аненберговој школи за комуникације Универзитета Пенсилванија. Најпознатији је можда по развијању пропагандног модела критике медија са Ноамом Чомским.

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде