Страдање монаха и манастира Житомислића од стране усташа 1941.

Поделите:

Манастир Житомислић – Благовештења Пресвете Богородице из 15. века, припада Епархији захумско-херцеговачке и приморске Српске православне цркве.

Црква Манастира Житомислићи са конацима 1867.

Прошлост манастира

Смештен је у селу Житомислићи код Мостара, у Херцеговини. Обновљен је 1563. године, за ктитора је имао чувену властелинску породице Милорадовић. У историјским списима 1583. и 1599. године помиње се први игуман Житомислића Јоаван и Милисав Вукашинов из села Црнићи. Из године 1602/1603. постоји сачуван запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. Године 1609. довршен је живопис Житомислићког храма по поруџбини игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима. Монаси манастира Житомислића у XВИИ веку постају и хиландарски игумани. Затим је вековима братство било јако и утицало је на живот Срба у тим крајевима.

Богословска школа

У манастиру је 1848. године отворена прва богословска школа у Босни и Херцеговини. Основали су је тадашњи архимандрит Серафим Перовић и Нићифор Дучић. Касније је отворена и школа за описмењавање српске деце, која је постојала све до 1971. У манастиру се налазила и вредна збирка икона из периода од 16. до 19. века. као и значајан број књига и других црквених драгоцености. Манастир је делио судбину српског народа у долини Неретве.

Страдање манастира и монаха

У јуну 1941. године усташе су побиле цело братство манастира Житомислића и бациле у Видоњску јаму, на десној обали Неретве. Манастир је опустео. Крајем 1941. године манастирске конаке су запалили усташе и Немци, пошто су претходно опљачкали ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је сачувана.

У недељу 3. фебруара 1991. године у Житомислићу, свечано су сахрањене мошти Житомислићких Новомученика. Затим су паравојне формације Хрватских одбрамбених снага (ХОС) под вођством Блажа Краљевића, половином јуна 1992. године, манастир спалили и срушили. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избегло је из манастира неколико седмица пре хрватске агресије. Уточиште су нашли у манастиру Докмир крај Уба. Игуманија Евпраксија је умрла 2007.

Житомислић након рушења у протеклом рату

Голгота библијских размера

Монографију Јованa Мирковића „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској”, на српском и енглеском, објавио „Свет књиге” из Београда

У историјско-документарној књизи – фото-монографији „Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској” („Suffering of the Serbian orthodox church in the Independent State of Croatia” (објављеној двојезично, на српском и енглеском језику), аутора Јована Мирковића (издавач: „Свет књиге”, Београд, 2016) представљени су исцрпни подаци о страдању српских цркава, свештенства и српског народа у Независној Држави Хрватској (1941–1945). Предговор књизи написао је епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк).

Обимна грађа, на више од шесто страна, великог формата, распоређена је по тематским целинама које се, углавном, подударају са појединим историјско-географским областима и регијама, на којима је 1941. године успоставила своју власт Независна Држава Хрватска. То су: Кордун, Банија, Славонија, Срем, Лика и Горски Котар, Далмација, Босанска Kрајина, Средња и Источна Босна и Херцеговина.

Текстови у књизи уз 885 документарних фотографија на којима су цркве, капеле, црквишта, рушевине, попаљене и полусрушене цркве, згаришта – сведоче да су 1941. године Српска православна црква и њено свештенство доживели голготу библијских размера и да је уништење српског народа у Независној Држави Хрватској представљало главни задатак свих оружаних формација хрватске државе и њеног државног апарата. Срушено је око 450 српских цркава, а 800 опустошено и оштећено. У многим местима цркве су претворене у стратишта где су усташе вршиле масовна убијања православних мештана.

Књига доноси биографије и податке о страдању 227 српских свештеника који су поделили судбину својих храмова и верника. Већина од њих убијена је у својим домовима, у црквама или у госпићким и јасеновачким логорима. Фотографије чувају сећања на њих, а у пратећим  текстовима описани су и начини њиховог уморства. Сведоче, такође, и о бруталном затирању свештеничких породица.

Да је и Римокатоличка црква била активни учесник у спровођењу хрватске државне политике сведоче и фотографије и факсимили докумената о њеној сарадњи са усташким режимом. Католички свештеници су током целог рата, у многим случајевима, били инспиратори, организатори или директни извршиоци злочина над српским народом. Три команданта логора Јасеновац били су пре тога католички свештеници. Епископат Римокатоличке цркве, на челу са надбискупом Степинцем, није никад отворено осудио злочине над српским народом, нити се јавно оградио од злочиначког деловања хрватске државе и њених структура у периоду од 1941. до 1945. године.

Фотографије у овој књизи одупиру се протоку времена и опстају као трајни и уверљиви документи који довољно речито говоре о страдању српских цркава и о уништавању српског народа на територијама које су биле под влашћу Независне Државе Хрватске.

Манастир Житомислић, код Мостара, спаљен и срушен до темеља (1992) (Фотографија из књиге)

Обнова
У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и освештана од стране Патријарха српског Павла у мају 2005. године. Манастирска слава је Благовештење.

Аутор: Зоран Радисављевић

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *