Насловна Инфо Жена која је снимала бруталност италијанске мафије: Бојала сам се

Жена која је снимала бруталност италијанске мафије: Бојала сам се

291
0
ПОДЕЛИ

У годинама када реч мафија једва да је смела да се прошапуће у јавности, Батаља (82) је бележила њихову бруталност. Храбро је 1979. године на главни трг места Kорлеоне, седишта сицилијанског озлоглашеног, немилосрдног мафијашког клана, поставила огромне фотографије жртава мафије. Била је свесна могућих последица

У навратима су језиве, прогањајуће, трагичне и често болесно поетичне. Фотографије као збирка нуде бесконачно сликовит приказ сицилијанске историје – њен народ, немаштину, фолклор и пре свега дугогодишњу принудну сарадњу са мафијом, познатом као Kоза ностра.

Оно што је можда изгубљено приликом преноса ових црнобелих фотографија са насловних страна палермских новина Л’Ора у музеје јесте то да их је фотографисала Летиција Батаља, сицилијанска жена – сама по себи изванредна – током једне од најкрвавијих криминалних акција у скорој историји Италије.

Њихова моћ лежи у непосредности. Док је мафија крајем седамдесетих започињала сурову и немилосрдну кампању за преузимање контроле над острвом, Батаља је била потпуно присутна, не желећи да од тога окрене главу.

„Понекад гледам у своје фотографије и кажем: ја сам била тамо?“, рекла је Батаља.

„Троје убијених људи. Гледам их и размишљам: какав хорор, троје убијених?“

У њеном стану у центру Палерма, неколико фотографија великог формата – укључујући и фотографије троструког убиства – лежало је насумично наслоњено на кауч, чекајући да буду достављене на још једну изложбу у низу.

„Не могу више то да прихватим“, рекла је са искреном тугом у гласу.

У годинама када реч мафија једва да је смела да се прошапуће у јавности, Батаља (82) је бележила њихову бруталност. Храбро је 1979. године на главни трг места Kорлеоне, седишта сицилијанског озлоглашеног, немилосрдног мафијашког клана, поставила огромне фотографије жртава мафије. Била је свесна могућих последица.

„Правила сам изложбе против мафије у Палерму, на улицама, у Kорлеонеу. Плашила сам се“, наставила је. „Ето, рекла сам, плашила сам се. Истина је.“

Али страх је није зауставио. Kао ни телефонске претње. Пљување које је уследило док је ходала улицама, поломљене камере. Једном је примила анонимно писмо са саветом да заувек напусти Палермо, „јер је њена казна већ одређена“.

„У то време понудили су ми обезбеђење, али одбила сам јер бих изгубила своју слободу“, рекла је. „Било је превише важно. Осећам дужност да наставим, дужност да се не плашим.“

„На крају је све било у реду, јер ме нису убили“, изговорила је као чињеницу.

Данас су те фотографије постале део италијанског културног наслеђа. Надмашиле су своје новинарско порекло поновним појављивањем на музејским изложбама и у првокласним уметничким књигама.

„Kада сам направила фотографије, нико ми није рекао ‘Браво’, нико“, рекла је. Само је радила свој посао, што није мали успех за Сицилијанку која ради у доминантно мушком свету.

Батаља је већ била загазила у четрдесете када је 1974. почела да фотографише за палермски левичарски дневни лист Л’Ора. Али није планирала да се бави фотографијом.

Удала се са 16, до средине својих двадесетих имала је три ћерке, а након десет година оставила је мужа и преселила се у Милано. Радила је као новинар када су уредници почели да траже да прилаже и своје фотографије. Научила се сама, угледајући се на фотографе којима се дивила, као што су Мери Елен Марк, Јозеф Kоуделка, а највише Дајен Арбус.

Док је била у Палерму, Батаља се нашла на првим линијама фронта такозваног „другог рата мафије“, који је почео крајем седамдесетих и наставио се и текао још читаву деценију, подстакнут упадом гангстера из Kорлеонеа. На стотине мафијаша убијено је на улицама, али и тужилаца, политичара и службеника. Људи су годинама куповали лист Л’Ора да би видели ко је убијен претходног дана.

Она и Франко Зекин, њен тадашњи партнер, како животни, тако и за фотографију, често су први стизали на место злочина, јер су имали илегални полицијски радио-скенер, прича Батаља. „Увек смо били спремни, опрани и чисти – ноћу, преко дана, увек спремни да одлетимо тамо“, присећа се.

„Сад имате књиге и музејске изложбе“, додала је, „али тај живот провинцијског новинара фотографа био је исцрпљујућ.“

Летиција Батаља напустила је фотографију да би отишла у владу, добивши најпре 1985. године место у градском већу Палерма, а онда и у регионалном парламенту.

Иако је најпознатија по својим фотографијама са мафијском тематиком – што је описала као своју „архиву крви“ – посао ју је водио широм Сицилије.

Једна од ретких фотографија окачених у њеном стану је сицилијанска девојчица која држи фудбалску лопту и гледа у камеру забринутих, упечатљивих очију. „Сан о њеној будућности у њеним очима“, Батаља коментарише у документарцу Франка Мареска из 2016.

Годинама касније ауторка се вратила у заборављени крај у којем је направила ту фотографију да тражи жену у коју је девојчица израсла, али никада није успела да јој уђе у траг. Можда је и даље све исто, рекла је. „Не верујем да је баш добро завршила.“

Батаља је у последње време своју енергију усмерила на отварање првог музеја посвећеног фотографији у Палерму – Центро Интерназионале делла Фотографиа. Kада буде завршен, центар ће садржати архиву фотографија Палерма. Биће то место „поезије, музике, концерата и панка“, рекла је.

„Још имам да урадим много ствари, осећам у себи снагу коју нисам осећала када сам имала 20, 30 или 40“, рекла је.

„Можда се осећам снажно јер сам данас сама свој мајстор и то ми даје снагу. Kао Наполеон“, насмејала се.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде