Зоран Миливојевић: Криза суперега

Поделите:

Људи се не рађају као морална бића већ током детињства усвајају вредности и ставове својих родитеља и осталих „значајних других” о томе шта јесте, а шта није у реду. У том процесу се унутар личности ствара психичка структура коју је Фројд назвао суперего или над-Ја.

Главна функција суперега је да ограничава и усмерава функционисање особе у складу с моралним ставовима које је усвојила. Он делује као нечија савест.

Оптимални суперего омогућује особи да своје пориве и жеље усклади с моралним стандардима како би функционисала на социјално прихватљив начин. Када је суперего хипертрофиран, особа је претерано савесна, неспонтана, пуна страхова да не погреши и често се осећа одговорном и кривом. Када је суперего недовољно развијен, атрофиран, особа је импулсивна и неконтролисана, егоистична, безобразна и безобзирна, склона конфликтима и девијантном понашању.

Концепт суперега директно повезује тип васпитања у детињству са будућом структуром личности. Правилно васпитавање засновано на показивању љубави и дисциплиновању води формирању оптималног суперега, док оно у коме се дете дисциплинује без показивања љубави води ка хипертрофираном суперегу. Деца која су васпитавана попустљиво, са пуно љубави али без дисциплиновања не развијају суперего у довољној мери, што је случај и са занемареном децом.

Усвајањем неког новог „револуционарног” закона неће доћи до нагле промене суперега

Претпоставка за оптимални развој нечијег суперега јесте да су породичне вредности које дете „упија” у складу са вредностима ширег друштва, као и да су у складу с вредностима друштва у коме ће дата особа живети када одрасте. Проблем наступа онда када је друштво у стању аномије, вредносног нереда, када му се убрзано намећу нове вредности.

У савременом друштву у коме се све више разграђују постојеће норме, тако да постаје друштво постнормалности, поставља се питање шта је оптимални суперего. Познато је да је много лакше разградити неку вредност или норму него је успоставити, што чини да савремено либерално друштво иде у правцу смањења суперега будућих генерација.

Човековим понашањем не управљају закони већ његово схватање морала. Појединчев сукоб са законом којег не прихвата је спољашњи, док је сукоб са властитим суперегом унутрашњи конфликт. Када су у заједници у већини људи са развијеним суперегом у њој нема потребе за великим бројем закона. Од давнина је примећено да превелики број закона у некој заједници указује да она има проблем са моралом.

Усвајањем неког новог „револуционарног” закона неће доћи до нагле промене суперега. Историчар Норберт Елијас је у својој књизи „Процес цивилизације” указао да је промена суперега спор процес и да су биле потребне генерације да се постепено од средњовековног дође до суперега савременог грађанина. За супротни процес су довољне две генерације.

Зоран Миливојевић

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *