Насловна Актуелно Драгослав Бокан: О правом узроку најстрашнијих револуција у земљи Србији

Драгослав Бокан: О правом узроку најстрашнијих револуција у земљи Србији

800
11
ПОДЕЛИ

Да би се дошло до праве истине, морамо бити немилосрдно искрени према себи, без обзира на то да ли нам се допадају или не крајње последице овакве спознаје.
А страшна истина о свим најстрашнијим револуцијама на овим просторима је за многе шокантна: то да иза најкрвавијих злочина и најужаснијих неправди ПО ПРАВИЛУ СТОЈИ – ЖЕЉА ЗА ПРАВДОМ. Право, често сасвим искрено и наизглед безазлено романтично, добронамерно и истовремено, злоћудно ПРАВДОЉУБЉЕ.

И у време самоубилачког богумилског покушаја (на почетку владавине династије Немањића) да се од ратничког, јуначког народа претворимо у лаку мету туђинских освајачких похода; и у време најважнијег устанка у историји српства (оног Карађорђевог) када су неопходно и крхко јединство ове општенародне побуне рушили они што тада завапише к небу да су, наводно, ”Вождове војводе горе од Турака”; и током свих битака са крвним (спољним) непријатељима, када су припадници опозиције, рушећи власт, истовремено рушили и своју сопствену државу (не допуштајући ратне кредите и борећи се на крв и нож у Скупштини за своје ”де факто” издајничко осећање ”недостајуће правде”); и током језиво суровог грађанског рата у Србији од 1941-1945. године, када је огољена ”воља за моћ” чувеног идеолошког авантуристе и бившег аустроугарског војника (који је пуцао по Степиним и Мишићевим војницима на Церу и Колубари) прерушена у исти тај очајнички вапај за правдом и осветничким ”одузимањем богатима да би се дало сиротињи”…
Исто је било и непосредно након НАТО бомбардовања Србије када су незадовољне масе, жељне праведнијег политичког система, пошле за ”чаробном фрулом” сумњивог порекла и крајње лицемерних, лукавих намера. Правду хорски, огорчено призивају и несвесни рушитељи Републике Српске: прво кроз лик несрећне и оваквим ”правдољубивим” мислима заведене Биљанње Плавшић, а онда у колективним, ко зна одакле све спонзорисаним протестима против Милорада Додика (са већ познатим моралистичким мотивима наводне ”борбе против лоповлука”). Правду и ”само правду” и данас траже разноразне разгоропађене вође и вођице, све успут меркајући дедињске виле (које им више неће сметати, само кад их силом присвоје и затим, без трунке гриже савести, упишу на своје име)…

Све најужасније издаје српства и Отаџбине су, по правилу, почињене ”позивом на правду” и сумњивим истинољубљем (попут оних аутошовинистичких писанија несрећног Димитрија Туцовића о тобожњим есклузивним, ничим изазваним ”злочинима српских војника над шиптарским становништвом” 1912. године).
А приче о ”једнакости”, уз оне о ”слободи”, су узроковале океанске таласе невино просуте крви, све тамо од париских улица 1789-те, па до петроградских 1917-те и београдских 1945-те.

Иза овог лаконског ”позивања на остварење правде” чучи стара змија (из библијске приче о дешавањима у Еденском врту), непоменик у свом омиљеном, револуционарном облику.
Од Прометеја и Спартака, преко Матије Губца и Чаругиних хајдука, па до стрељачких стројева ЧЕКЕ и ОЗНЕ, мучитеља по кагебеовским и удбашким иследничким затворима и других ”утеривача правде” у крвљу попрсканим кожним мантилима… увек је ”у игри” проверена бајка о правди (”овог пута истинској, не као раније!”).

И тако су се рушиле, редом: хришћанска Француска, православна Русија, домаћинска и светосавска Србија… – увек истим методом: моралистичким позивом на барикаде и обавезним тражењем правде. И, обавезно, нападом на Цркву – правог противника ових ”правдотражитеља”, далеких потомака свих синова таме у историји човечанства.
Њихова истинска мета је, у ствари, Христос и Његово присуство на земљи кроз Цркву. То иде, као гарнирунг и обавезни рефрен, уз сваки овакав револуционарни, демонизовани подухват излуђене масе предвођене мутним и сумњивим ликовима (са од народа вешто скривеним, оним стварним циљевима).

И радоваће се многи међу оваквим бедницима страдању сопствених владара и хероја, јер су, ови неваљалци, ”живели боље од њих”, са палатама и кочијама, луксузним имањима и аутомобилима: скичаће од радости и када буде био убијен Карађорђе, и када буду устрељени и искасапљени кнез Михаило и краљ Александар Обреновић, и кад Немци са Дунава опале 1915-те по српској престоници, и када буду били ”развлаштени кулаци и ненародни елементи” 1945-те (уз оно пригодно: ”Смрт фашизму – СЛОБОДА НАРОДУ!”), и када буде горела престоничка Скупштина у октобру 2000-те, и када бесловесна руља буде сиктаво и са мржњом прозивала српског патријарха и наше владике због фамозног возног парка, све ”тражећи правду”, а на радост свих наших најгорих, удружених непријатеља…
Они призивају и спаљивање виле председника Додика (на Бањици, погрешно адресованој као да је ”дедињска”, само да би што уверљивије зазвучала ова вешто пројектована афера), и подсмевају се страдању Срба на Косову и Метохији (убеђујући нас да су то, све од реда и ”на наш рачун”, ратни профитери и богаташи)…, тражећи од судбине дозволу за још једну сулуду отимачину већ пре седамдесет година отетих вила и кућерина (по могућсттву са базеном и великим двориштем).

Није проблем овде у томе што су људи просто обузети похлепом и завишћу (то није ништа ново), већ у томе што се гнусно крију иза моралистичких тирада о ”неправди”, које стоје на почетку оваквих политичко-пропагандних, властољубивих операција…

Злоупотребљавајући људску несрећу и истинско сиромаштво, уз већ постојећи психолошки сет револуционарне тежње за побуном против ”круне и олтара”, ови мрачни типови гласно и бесно траже свежу крв за подмазивање својих амбиција и курто-муртоазних скокова на историјском коњу са хватаљкама…

Тражећи правду, нападајући Цркву и стављајући оно ”социјално” високо изнад ”националног” питања, ови рођени издајници своје државе и вере витлају вербалним буздованима своје неутољиве мржње, молећи се свом ”богу освете” да им пружи прилику (тих тако жељених ”пет минута власти”) да и они захвате мало кајмака и заседну у какву удобну и привилегијама испуњену фотељу. Што да буду гори од ових сада (и оних пре њих), када и они имају ”праведну” жељу да мало осете шта је ”прави живот”?

”Морализам” је потпуно различит од морала и лако ћете га препознати, ако будете имали око за овакву више него важну селекцију.
Морал је, наиме, оштро и критички окренут – и ка себи, а не само према (свим другима) ”грешницима”. Обавезно у себи носи племениту самокритику и искрену (не само реторичку) чежњу за туђим покајањем и поновним обнављањем заједништва са ”блудним синовима” (након њиховог покајничког повратка у дом Оца). И, као највидљивије, морал се не заснива на ономе што други имају (пореклом тога, начином трошења, количином имовине), већ помагањем конкретним сиромасима и невољницима и свакодневном МОЛИТВОМ БОГУ ЗА СПАСЕЊЕ, ПРАВДУ И ИСТИНУ.

Морализам је формални, хладни, секуларни начин прозивања других и у многим (протестантском, на пример) случајевима је покушао да замени свете тајне, веру у Бога и аутентичну идеју Христове Цркве као ”заједнице грешних” (а не тобоже ”савршених”) на боготражитељском путу ка покајању и Спасењу.
Моралистички проповедници нису заинтересовани за тајну исповести, покајање и преображење ума (на начин Савла који, на путу за Дамаск, постаје Павле, будући апостол). Они каменују, прете, проклињу, вичу, сладострасно уживајући у замишљању паклених мука које чекају њихове ”грешне савременике” чим умру.

То, наравно, не значи да се не треба и политички борити за поправљање ствари у друштву, али се морају знати приоритети. То да су на врху свега – борба за одбрану Отаџбине и исповедање вере у Бога (кога су нам представили Ћирило и Методије, а, онда, и Свети Сава) је најважнији приоритет од свега постојећег, императив и аксиом, далеко изнад других ствари.
Прича о правди и њеном задовољењу је много испод ових приоритета, те не може бити најважнији критеријум, јер се онда све одједном и неизбежно руши. Морализам је друштвена атомска бомба која, кад експлодира, уништава све око себе и не оставља ништа цело и недирнуто, нормално и очувано.

Трагање за правдом, без љубави за ближње и осећања важности покајања (а не само ”трпљења казне” и суђења), води у провалију и сигурну пропаст. Успут рушећи све око себе и уништавајући и оно мало још постојеће, реалне правде.
Отуд и револуције, мрачна круна и врхунац безбожништва, као крвави вагони који су судбински везани за црну локомотиву на којој, у облаку дима и писке, пише ”Тражимо правду!” и ”Народ се пита! (Хоћемо Тита!)”…

Не смемо то никада заборавити, без обзира на то ”колико нам је тешко” и шта нас је све задесило у животу; без обзира на то да ли имамо мање или више од неких других који то (заиста или тобоже) заслужују или не заслужују; без обзира на то да ли нам и шта све фали у животу (а што нам, уверени смо, ”припада”).

Правда је опасна звер, необично чудовиште и крвава животиња са осветничком пеном на наоштреним зубима. Нешто што не мора да нам буде узорити идеал, племенити савезник и ”добар циљ”.

Зато је важно да ”осећање за морал” чувамо од његове механичке злоупотребе, која руши праву меру ствари и природно устројство, где је морал ”само” део приче, у којој је (не мање) важно и – родољубље, као и храброст, добронамерност, спремност на личну жртву за друге, љубав према ближњима… и још толико других идеала и врлина.

Ако ”правдољубље” надјача све друго, то је онда само корак до неизбежног пада у амбис. И због тога немојте да ту чудну реч (са особеном историјском радијацијом) узимате олако и без резерве.

Чувајте се да вас морализам не потера насупрот моралу и Добру, а правда почне да замењује смисао, љубав, веру у Бога и све оно друго (без чега оваква ”правда” постаје неупоредиво гора од сваке неправде).

Драгослав Бокан

11 КОМЕНТАРА

  1. Ostre rijeci, uciteljski! Dragoslav Bokan POJMA NEMA sta je MORAL- nesavladana azbuka i osjecanja i misljenja. No, na tragu one POZITIVNOSTI prisivene m o r a l u, Covjek-Bokan govori o “ svom zivotnom putu“; da isti iskajava, uporno se na Njega i Crkvu pozivajuci, ne bi bilo
    OSTRO i UCITELJSKI; na istom ISTRAJAVA!- utoliko je s onu stranu NJega i Crkve: PRAVI MORALISTA!

  2. Ranije sam mislio da je Bokan moralan i pravoslavan covek. Ovo je jos jedan u nizu tekstova koji mu sluze da brani ekumaniste u vrhu nase crkve…On im dodje nesto kao potparol ili trbohozborac…Pun je neke gordosti i mrznje, pun je zle zuci a poziva se na veru.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде