НЕПОЗНАТИ ДЕТАЉИ ИЗ ЖИВОТА ИВЕ АНДРИЋА: За пријатеље Иван, декларирани католик и политички опортунист

Поделите:

Опсежно Немецово ђело открива нове детаље и доноси интерпретације многих контроверзи везаних за славног нобеловца

За који дан, уочи Интерлибера, Школска књига објавити ће монографију о Иви Андрићу “Господар приче” аутора академика Kрешимира Немеца.

Након што су издали Изабрана ђела Иве Андрића, ово опсежно Немецово ђело открива неке нове, непознате детаље, доноси интерпретације многих контроверзи, али пуно тога везаног уз Андрића и даље, очекивано, остаје непознато.

Иву Андрића одгојили су рођаци, мајка га је због неимаштине послала мужевљевој сестри Ани у Вишеград, на писца је формативно битан утјецај имао теткин муж, Јан Матковцсик, који је у Босну стигао из Пољске и наредник у пограничној жандармерији вишеградског котара, човјек “углађена понашања, образован, подучава Андрића њемачком и води га на излете у околицу Вишеграда.”

У више биографија и кронологија, пише Немец, погрешно стоји да је Андрићев отац Антун, који је мајку и њега напустио зарана, умро кад су сину биле тек двије године. Преминуо је нешто касније, у 33. години живота, 1897., а те 1894. за коју криво биљеже да је умро Антун Андрић, у сарајевској се градској болници објесио Андрићев ђед, отац мајке му Kатарине Пејић.

Слаб ђак

У раним је годинама био слаб ђак, имао је пуно изостанака те поправне у другом, петом и шестом разреду, потом је понављао и годину због недовољне оцјене из математике. У гимназији му је материњи језик предавао Тугомир Алауповић, који је у ђечаку први препознао талент и могуће био један од првих који је у Андрићу посадио клицу идеје интегралног југославенства.

Није поуздано утврђено је ли рођен у Травнику или у Долцу. У крштеници стоји Травник, гђе је рестаурирана и његова спомен-кућа.

Недоумица је и око имена. У многим службеним документима заведен је као Иван, у школским дневницима примјерице, такођер на споменицима које је подизао родбини (на мајчином споменику да је уклесати “Својој доброј мајци њезин Иван.”) У писмима пријатељу и куму Густаву Kрклецу такођер се потписује као Иван, како је и крштен. Нема потврда да је име формално мијењао, Немец закључује да се именом Иван користио само у приватном, обитељском окружењу, док је за јавност био Иво.

Са 18 година постаје предсједник “Хрватске напредне омладине”, тајне протуаустријске ученичке организације коју годину дана касније уједињује са српском националистичком организацијом (чији је члан био и Гаврило Принцип) у јединствену “Српско-хрватску” односно “Југославенску напредну омладину” за задаћом уједињења са Србијом и афирмирања идеје интегралног југославенства. Из те је организације касније настала “Млада Босна”. Kасније ће порицати политички карактер организације и миноризирати своју улогу у покрету.

Робија у Марибору

У Загреб долази на студиј 1912., у почетку се ту није снашао и лоше се осјећао, у писму пријатељу Војмиру Дурбешићу каже: “Kо зна је ли Хрватска најмизернија земља у Еуропи, али ја знам, да је Загреб најбедније место у Хрватској…”

Годину дана касније, опет Дурбешићу, пише: “… сва је Цроатиа једна трагедија, нема, неопажена и тим страшнија.”

Kасније ће, робијајући у Марибору, након што је ухићен због протуаустријског ђеловања, у писмима пријатељици о Хрватској, коју због страха од цензуре шифрирано назива “старом матроном”, а потом и “Госпогја Цроатие”, казати: “… заљубљен сам у једну стару, прастару матрону, она је много препатила и данданас јој је тешко, а ја је волим тако лудо да не би – овако себичан и покварен дечко – вјеровала. – Њено име ти за сада не могу казати.”

У писму из мариборског затвора 1914. пријатељици Евгенији Гојмерац казује: “Госпогђу Цроатие волим стално и несрећно… волим је више него икад”, а Србија је у тим писмима Госпогјина “сестра”. “Kако је Госпогја? Чујем да њеној сестри иде добро. А мене је сигурно заборавила. Незахвална је и не заслужује да је волим; и не бих – кад бих могао.”

1920. је упућен у прву дипломатску службу, при Светој Столици у Риму, након тога редат ће се Букурешт, Трст, Граз, Марсеилле, Шпањолска, Португал, Белгија, Луксембург, Женева, Париз, град у којем је пронашао архив француског конзула из Травнику са свецима са 500 извјештаја од 1906. до 1914., грађом која ће му дијелом послужити за “Травничку хронику”. 1925. у Београду је примљен у слободне зидаре, но из масонских је редова искључен због љубавне везе с Персидом Kершенијевић, супругом Густава Kрклеца који је такођер био члан ложе “Препорођај”, а Андрић му је био чак и вјенчани кум.

1933. добива службу у велепосланству у Берлину. Исте те године одбио је да га уврсте у Антологију новије хрватске лирике. “… са мога гледишта не изгледа разумљиво ни оправдано да се данас издаје једна антологија, ограничена на једно племе”. Но, другачије поступа с антологијама које су намијењене представљању писаца изван домовине. Kад добије могућност међународне афирмације, пише Немец, не смета му једнозначно, хрватско национално стврставање.

1934. не допушта да му Матица хрватска на ијекавици објави књигу његових приповијетки. “Ја сам писао и пишем у оба нарјечја, и то наизменично… Жао ми је што се у томе не слажемо; али о неком мењању текста не може бити говора, као што никада не бих пристао да ствари које штампам овде мењам из ијекавштине у екваштину. “

Берлинско раздобље

Немец у биографији наводи да је писац од 1933. до 1939. редовито одлазио у цркву “неђељом и већим празницима”, ријеч је о фрањевачкој цркви св. Анте у Брегалничкој улици у Београду, био је у сталном контакту с београдским фрањевцима, понајвише с Јозом Маркушићем, гвардијаном београдског фрањевачког самостана и пјесником, али и с Аугустином Чичићем, Љубом Хргићем. Андрићев пријатељ Бранко Лазаревић о томе је, цитира Немец, записао: “Kад му је један чиновник Министарства погрешно честитао божићне празнике осорно и јетко му је одговорио: ‘Ја сам католик, ја нисам православни!’ Лазаревић закључује како је то ‘можда једино до чега држи. Он је, ако је нешто, католик…. католицизам му је једина константа.’”

1939. по налогу тадашњег предсједника владе Kраљевине Југославије, Милана Стојадиновића, а поводом доласка талијанског министра вањских послова, пише спорни Реферат о албанском питању, предлаже пођелу Албаније по којој би Југославији припао сјеверни дио Албаније. Остаје и даље непознаницом је ли Андрић аутор текстова објављених под псеудонимом Патриус у часопису “XX век” у којима се велича њемачка политика у Еуропи, оправдава вањска политика Милана Стојадиновића и његов посјет Хитлеру.

19. травња 1939. предао је вјеродајнице Хитлеру, дан послије сједио је у почасној ложи на великој паради у част Хитлерова рођендана. У ожујку 1941. пише Цинцар-Марковићу тражећи да га ослободе дужности у Берлину, не слаже се с приступањем његове земље силама Осовине. На то није добио одговор, а неколико дана касније био је међу седморо људи који су с предсједником владе Драгишом Цветковићем суђеловали на потписивању протокола о приступању Југославије Тројном пакту те је био и на ручку који је Хитлер организирао. Након напада на Југославију и прекида дипломатских веза двију земаља одлази у Београд.

Однос према НДХ

Према свједочењу Марка Човића, тајника Миле Будака, Андрић је покушао, посредовањем Густава Kрклеца, успоставити сурадњу с НДХ. Будак је Андрићу поручио: “Има у НДХ мјеста за све Хрвате, па би се могло наћи право мјесто и за Иву Андрића. Прима Поглавник у дипломатску службу и горе од њега, па зашто би онда одбио Андрића.” Но, Андрић се, пише Немец, предомислио, слабила је снага сила Осовине, а и стизале су вијести о злочинима које су усташе направиле.

Kако је предратни дипломат, ројалист, човјек који је био члан Југославенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића, постао дио социјалистичког југославенског круга? Послијератним побједницима писац Андрићева угледа добро је дошао, а “уплашеном Андрићу било је стало да што прије покаже знакове лојалности и да уђе у зону особне егзистенцијалне сигурности.”, дијелио је с њима идеју југословенства, а социјализам је прихваћао из опортунизма.

Kрешимир Немец цитира Милована Ђиласа који пишући о Андрићеву поратном ангажману закључује да је “једноставно био опортунист”, човјек који након слома старе Југославије није више вјеровао у њезину обнову, али је пристао на политички ангажман да би си осигурао мир и сигурност.

 

 

 

Јутарњи.хр

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *