Насловна Инфо Дојче веле: У Србији се саботира враћање имовине војвођанским фолксдојчерима!

Дојче веле: У Србији се саботира враћање имовине војвођанским фолксдојчерима!

279
0
ПОДЕЛИ

Некада су, процјењује се, били власници 40 посто земље у Војводини. О осталој имовини да се и не говори. Насљедници протјераних Подунавских Нијемаца боре се за своју дедовину, али враћа се премало и сувише споро.

„Дали су им сат времена да се спакирају и истјерали их, а мајку, која је тада била девојчица, одвели су у логор у Kрушевљу“, почиње своју обитељску причу умировљени економист Ото Домбовић из Апатина. У то прољеће 1945. држава Југославија их је као Подунавске Швабе прогласила колективним кривцима за рат и државним непријатељима. Kонфисцирана им је сва имовина – више од петсто јутара земље и пет салаша.

„Процјена је да су Подунавски Нијемци располагали с више од четрдесет посто обрадивог земљишта у Војводини, готово педесет посто индустријских подузећа, а о осталој имовини да не причам. То су читави градови и села“, прича Борис Машић, предсједник апатинског удружења „Адам Беренц“.

Данас их у поступку реституције свега три посто потражује своју дедовину, што је, према евиденцији Агенције за реституцију, укупно 1.112 поднесених захтјева. „Највише се потражује земља, зато што су Нијемци традиционално били везани за земљу. Али има и индустријских подузећа као што су Апатинска пивовара, циглане, бродоградилишта, кудељаре, али и стамбене зграде и куће у којима су живјели“, прича Борис Машић за DW.

Враћа се премало и преспоро

Од 4.671 хектара земље, међутим, враћено је непуних 450 хектара. Уз то је враћено и око шездесет објеката, нешто грађевинског земљишта и шума. Премало и преспоро, кажу наши суговорници из Апатина. Ото Домбовић је послије пет година успио добити свега двадесет јутара.

„Проблема има на сваком кораку“, каже Машић. Обиље документације, овјера докумената коју судови наплаћују, али и копање по архивима. „Примјера ради, потребно је наћи старе земљишно-књижне улошке, а већина њих је, или уништена или се налази по архивима или тко зна где и тешко их је пронаћи. Те документе које је држава уништила, тражи се од власника да их они нађу“, жали се Машић. С друге стране, потешкоће им стварају и катастри који, каже, намјерно опструирају процес. „Стари катастарски бројеви су у послијератном раздобљу промијењени и да бисте знали који је данашњи број, катастар мора издати идентификацију. То често није могуће, јер је земља ушла у комасацијску масу, али ни тај папир с том једном реченицом не издају по неколико година.“

Поступак додатно успорава и процес рехабилитације, који је у случају Подунавских Нијемаца законски увјет. „То значи да се пошаљу захтјеви у све судове, архиве, и ако не пронађу никакав доказ да су починили злочин, онда се они рехабилитирају. Међутим, чак и кад су службено рехабилитирани на суду, случајеви се не рјешавају, а клијенти су почели умирати и деца онда морају прикупљати документацију испочетка“, прича Машић.

Он доводи у питање жељу државе Србије да уопће врати имовину старим власницима, али и подршку Њемачке да у том процесу помогне. „Од њемачке државе у том поступку нема никаквог притиска и помало сам разочаран због тога што се Њемачка не занима за судбину потраживања власништва њезиних грађана овде, што за друге земље није случај. Америка, Kанада, па чак и Аустрија чине много више. Подунавски Нијемци доживјели су велику трагедију и нису то заслужили“, каже Машић.

Kлипове подмећу узурпатори

Враћање имовине потомцима Подунавских Шваба не иде ни брже, ни спорије него код свих осталих грађана, кажу у Агенцији за реституцију. „Ми имамо 76.000 захтјева које обрађује 80 људи, а ти процеси су врло сложени, документација је стара 70 година. Kод Нијемаца је додатно отежано, јер више не живе овде. Али где год се стекну увјети, ми то ријешимо и прије законског рока“, одговара директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић. У прилог томе говори и чињеница да је управо у случају обитељи Ота Домбовића први пут у регији земља враћена странцима, односно Подунавским Швабама који нису држављани Србије.

Агенција и није проблем, слажу се наши суговорници. За њих кажу да раде све што могу у оквиру закона, али прст упиру у институције које повлађују приватним велепосједницима. На то већ годинама упозоравају и из Мреже за реституцију. „Реституцију коче исти узурпатори који су тијеком деведесетих направили монополе на непописаној државној имовини. Ти се профити мјере милијардама еура на годишњем нивоу, док с друге стране, држава губи око 200 милијуна еура годишње због неодговорног управљања пољопривредним земљиштем“, прича за DW Миле Антић из Мреже за реституцију.
Он подсјећа на то да држава и даље није пописала имовину и тврди да земље има далеко више него што стари власници потражују, те да је реституција једини начин да се та земља идентифицира и врати у руке државе. „Примјера ради, на Kопаонику је једна обитељ потраживала мање од једног хектара, али је кроз тај поступак идентифицирано скоро 700 хектара државног земљишта које су хтјели украсти неки тајкуни. Дакле, држава је добила 700 пута више него што је вратила“, прича Антић.

У пракси су, међутим, одлуке Агенције за реституцију праћене жалбама и управним споровима, па чак и тужбама државе – Министарства пољопривреде – против државе, односно Агенције за реституцију, због одлука о враћању имовине старим власницима. „Грађани се по дефиницији суочавају са жалбама у сваком појединачном рјешењу, а сад када те жалбе бивају одбијене или чак потврђене пред Управним судом, сад се прешло на други, примитиван али ефикасан начин, а то је максимално проширено тумачење тога што је објект, па долазимо до тога да ако се на земљи налази неко обично цријево које служи за наводњавање, тражи се поништавање и понављају се поступци с образложењем да се ту налази неки објект“, објашњава Антић.

Тежак државни динар

Невољама, међутим, није крај ни када се земља врати власницима. Ото Домбовић и његов брат оранице су добили на папиру, али приход од аренде и даље убире држава. Иако је земља у катастру преписана на Отову покојну мајку, држава је и даље даје на лицитацију и издаје у закуп старим корисницима. „Нама стигне рјешење да платимо порез, а паре од најма иду држави. Онда смо послије дугих дописивања с Министарством пољопривреде успјели наплатити тај најам са закашњењем од годину, двије, али смо порез морали одмах платити. Сад се боримо за дио који је сад враћен да се не догоди исто, јер вратити од државе новац – то је један мукотрпан посао“, каже Домбовић.

Ту ће лекцију ускоро научити и они који умјесто имовине добију обештећење, јер ће, према најавама, износ обештећења бити мањи него што је вриједност имовине, а исплаћиват ће се у државним обвезницама које ће доспијевати у року од 12 година. Влада Србије би за почетак требала утврдити коефицијенте на основи којих ће се рачунати висина обештећења, имајући у виду да је законом предвиђено да се из буџета за ту намјену издвоји максимално двије милијарде еура.

Удружења се томе оштро противе и тврде да држава Србија новца нема, али има земље и десет пута више него што грађани потражују. У случајевима где земљиште из неког разлога не може бити враћено, инзистирају на супституцији. „Сватко онај тко заговара обештећење је савезник и заштитник узурпатора. Новчано обештећење требало би избјећи зато што држави не треба повећање јавног дуга, зато што не смије заборавити и нијемо проматрати злоупотребе земље, већ кроз реституцију што више имовине пописати и ставити под своју контролу“ прича Антић.

Машић такођер додаје да се држава не би требала бојати, већ у томе видети своју економску шансу. „Међу потомцима подунавских Нијемаца има правих инвеститора с капиталом који се не баве манипулативним радњама, а који су заинтересирани улагати у ову земљу, имамо људе који су економски врло јаки који могу инвестирати у пољопривреду и мислим да би у сваком селу један такав инвеститор јако добро дошао у ово вријеме.“

Сања Kљајић

Дојче веле

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде