Насловна Култура Живот и уметност Пола Гогена: Затварам очи да бих видео

Живот и уметност Пола Гогена: Затварам очи да бих видео

107
0
ПОДЕЛИ

Једна од највећих преокупација интелектуалаца двадесетог века било је проучавање древних истина и трагање за пореклом света. Природњаци су покушавали да открију порекло свемира и да објасне шта је довело до настанка живота; психијатри и психолози су покушавали да проникну у тајне људске душе, а уметници су се, на свој начин, бавили сличним проблемима.
Мада је већим делом живота припадао деветнаестом веку, Гогенове слике и скулптуре одају његову опчињеност овим проблемима. Још од првог боравка на Тахитију (1891), његова дела покушавају да одговоре на значајна питања, о чему сведочи и назив једне његове слике: Шта смо? Одакле смо? Где смо то кренули? (Бостонски музеј лепих уметности)

Визионарски је најавио долазак новог века и започео потрагу коју су наставили потоњи уметници и научници.

Било је мало вероватно да ће такав човек остварити таква дела.
Пол Гоген је био лош ђак и неуспешан студент. Једино је био добар у мачевању. Није успео да положи испите у Француској морнаричкој академији, те почиње да ради у трговачкој морнарици као обичан морнар. После пораза Француске у рату против Пруске (1870–1871), Гоген је отпуштен из морнарице и више се никад није вратио мору. Почео је да студира сликарство тек кад је напунио двадесет и чинило се да му судбина није наменила ништа друго до да постане сликара на одређено време. Морао је да издржава породицу и био је принуђен да нађе посао који ће му то и омогућити. Добро је зарађивао на берзи у Паризу, али кад је берза доживела колапс 1883, поново је почео да се бави уметношћу. Овог пута је чврсто одлучио не само да живи од уметности, већ и да постане велики сликар.
Успео је на невероватан начин. Осамдесетих година је сликао у Француској и није био у прилици да посети ништа егзотичније од Британије, где су му позирали сељаци, одушевљени што је неко вољан да им за то плати. У таквим је тренуцима сневао да ће му се пружити прилика да оде негде преко мора, негде у далеке и топле пределе француске империје, где ће пронаћи јефтин смештај и егзотичну инспирацију. Желео је да доживи неискварени свет, свет који цивилизација није дотакла и укаљала. Био је поносан на своје латиноамеричко наслеђе – по мајци је имао перуанске крви. Захваљујући томе, себе је сматрао племенитим дивљаком.
Отпутовао је крајем осамдесетих година на Мартиник, али одмах после тога одлази на Тахити, о којем је чуо посредством дела Лотово венчање. Одлази 1891, остаје шест месеци и ствара Димно Огледало.
Уместо идиле коју је замишљао, открива да је француски колонијализам већ успео да упропасти природну невиност Тахитија. Мада разочаран, Гоген је ипак успео да пронађе инспирацију за којом је трагао. За само неколико месеци створио је дала која представљају спој онога што је тамо доживео, замислио и онога што је научио о различитим уметничким стиловима. О томе сведоче јунопацифичке слике.
Током прве посете упознао је људе који су споменути у роману – поручника Женоа, Тити, Ананија, Техуру, Белог Вука. Све су то особе које су заиста постојале. Срео је и једног кинеског трговца, код ког је куповао, и жандарма, који га је опомињао да се не сме купати наг на јавном месту. Техан, Анапа и Ловац измишљени су ликови.
Тајанствена Тотефа
Постојање Тотефе представља мистерију. После Гогенове смрти, многи су одлазили на Тахити и Маркизе да би разговарали о уметнику са онима који су га познавали. Нико од њих није могао ништа да каже о Тотефи. Једино сведочанство о његовом постојању доноси Гогенов лични дневник Ноа Ноа, као и пет-шест слика на којима се појављује. Историчари уметности сматрају да Тотефина појава означава значајна раздобља у Гогеновом раду, најављује нове дубине до којих је долазио. Тотефе више нема на Гогеновим сликама после повратка у Француску 1892. године.

Сматра се да је Матамое последње платно на којем је Тотефа централни мотив, али постоји на још једној слици из каснијег периода. Ту видимо две фигуре – младића, са каубојским шеширом и на коњу, и Гогена. Окренути су један другом леђима и чини се да се растају. Исти младић постоји и на Техурином портрету, првом делу на којем се јавља Тотефа.
Врло је вероватно да је Тотефа плод Гогенове маште, мада није искључено да је то био неко кога је уметник видео кад је први пут био у Матаиеи, а кога други пут више није пронашао. То нећемо никад сазнати.
Повратак у Француску био је кратак и горак. Постао је познат у својој земљи, али су његова дела слабо продавана. Није могао да врати и издржава своју породицу. Поново одлази у Француску Полинезију и после тога више никад није видео жену и децу. До краја живота је био у беспарици, мада је некако успевао да се снађе за платно и боју. Умро је на Маркизима у педесет петој години живота.
Један урођеник, пријатељ, нашао га је мртвог у постељи 1903. године. Посетилац се наднео над мртвим телом и, поштујући обичај свог народа, ујео га је за чело да провери да ли је заиста напустио овај свет.
После смрти, Гогенова репутација и слава нарасле су попут тахићанског цвећа. Његова платна достигла су цену о којој је сањао, а данас их можемо видети у музејима широм Сједињених Америчких Држава и Европе.
Морнар и амбициозни бизнисмен постао је један од највећих уметника двадесетог века.

 

 

 

Еволута

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде