100 година од великог рата: Војевање земљоделца из Сврачкова

Поделите:

Зе­мљо­де­лац жу­ље­ви­тих ру­ку и хра­бар рат­ник био је Бо­жо Мар­ко­вић (1883–1963). Те­жач­ки ра­дио на по­сној зе­мљи у бр­ди­ма Сврач­ко­ва код По­же­ге да по­ро­ди­цу от­хра­ни, а рат­не тру­бе од­ву­кле су га на бо­ји­шта у мла­да­лач­кој сна­зи. Се­дам го­ди­на про­вео у уни­фор­ми, као ар­ти­ље­рац во­је­вао у оба бал­кан­ска и Ве­ли­ком ра­ту, ме­да­љу за хра­брост сте­као. И ма­да са са­мо че­ти­ри раз­ре­да шко­ле, ру­ком је бе­ле­жио сво­ја рат­на пу­те­ше­стви­ја. Ка­сни­је, у по­зној ста­ро­сти, сва та се­ћа­ња об­је­ди­нио је у ру­ко­пи­су на 17 стра­на, ко­ји су нам ових да­на пре­до­чи­ли ње­го­ви по­том­ци на­ста­ње­ни у по­же­шком се­лу Го­до­ви­ку. „Мар­ко­вић Бо­жо, мој жи­вот“, на­сло­вио је ту за­о­став­шти­ну.

Ру­ко­пис по­чи­ње се­ћа­њи­ма на бал­кан­ске ра­то­ве, кад се ње­го­ва ба­те­ри­ја бо­ри­ла на ју­жним на­шим про­сто­ри­ма. „Кад сам на Ви­дов­дан 1914. до­шо ку­ћи, отац и мај­ка об­ра­до­ва­ше се. Из­др­жах два ра­та, оста­дох жив, док од­јед­ном из­не­на­да мо­би­ли­за­ци­ја 12. ју­ла 1914.(по ста­ром ка­лен­да­ру). Ни­сам се ни од­мо­ри­јо, тре­ба опет у рат да се иде…”, пи­ше Бо­жо.

У Пр­вом свет­ском ра­ту во­је­вао је про­тив Аустри­ја­на­ца нај­пре код Ви­ше­гра­да, али кад је не­при­ја­тељ на­ср­нуо на се­вер­но Под­ри­ње, део срп­ске вој­ске је та­мо оти­шао у по­моћ. Бо­рио се тоб­џи­ја Бо­жо из­над Круп­ња, на Мач­ко­вом ка­ме­ну, но­вем­бра 1914. био у је­ди­ни­ца­ма ко­је су сна­жно по­ти­сну­ле Аустри­јан­це и пре­ба­ци­ли их пре­ко Са­ве и Дри­не. „И та­ко Шва­бе це­ло вре­ме ни­су сме­ле но­са по­мо­ли­ти пре­ко на­ше гра­ни­це док ни­су скло­пи­ли са­вез с Бу­га­ри­ма“, пи­ше и до­да­је да га је 1915. на­шао ти­фус, али се из­ле­чио у по­же­шкој вој­ној бол­ни­ци, па на ле­то до­шао у сво­ју ба­те­ри­ју у Ве­лес. Ту су их 1. ок­то­бра но­ћу муч­ки на­па­ли Бу­га­ри. „На­ша вој­ска одо­ле­ва, али Ве­лес ка­сни­је с Бу­га­ри­ма на­па­да­ју и Аустро­Нем­ци. Ни­смо има­ли му­ни­ци­је, 8. но­вем­бра 1915. оста­вља­мо Би­тољ истог да­ту­ма кад смо га узе­ли од Ту­ра­ка 1912. Кад смо до­шли у Стру­гу ви­де­ли смо да гу­би­мо на­шу отаџ­би­ну“, се­ћа се Бо­жо и на­во­ди да су ода­тле пре­шли у Ал­ба­ни­ју, па из­ну­ре­ни, до­ђо­ше у Ва­ло­ну, а ода­тле бро­дом на остр­во Крф. Ту им је сва­ну­ло.

„По­че­ли смо до­би­ја­ти до­бру хра­ну, до­ста ле­ба, на­ста­ло је пра­во од­ма­ра­ли­ште. Ту нам је би­ло, што но се ка­же, ко у ца­ре­ву дво­ру. До­би­ли смо оде­ло све но­во, од пе­та па до уве­та. Од на­шег оде­ла све смо спа­ли­ли, са­мо је мо­гао да оста­не нов­ча­ник или пе­ро­рез. Ни­шта ни­смо ра­ди­ли, са­мо смо ше­та­ли по ла­до­ви­ни ис­под ма­сли­на. Иде­мо у мо­ре, те се ку­па­мо. А ту има до­ста и по­мо­ран­џи, кад има­мо па­ра ми по­не­ко ки­ло ку­пи­мо и по­је­де­мо. Раз­го­ва­ра­мо: Бо­же ми­ли, ја до­бра жи­во­та. Ни­кад бо­љи жи­вот ни­смо има­ли ни­ти ће­мо има­ти, пи­ше рат­ник.

У ле­то 1916. кре­ну­ли су ла­ђа­ма у Со­лун, од Фран­цу­за при­ми­ли но­во оде­ло и то­по­ве. У ав­гу­сту по­че окр­шај „са Бу­га­ри­ма и Аустро­Нем­ци­ма ко­ји су ми­сли­ли да узму Со­лун, али се из­не­на­ди­ше кад опа­зи­ше Ср­бе“. Пи­ше Бо­жо о бор­ба­ма на Кај­мак­ча­ла­ну кад је ње­го­ва ба­те­ри­ја за­у­зе­ла врх бр­да, а он ту од­ли­ко­ван сре­бр­ном ме­да­љом за хра­брост. Сеп­тем­бра 1918. Ср­би про­би­ја­ју фронт, Бу­га­ри бе­же и ка­пи­ту­ли­ра­ју. Срп­ска вој­ска у Ча­чак ула­зи пред Ми­тров­дан 1918, а аустриј­ска бе­жи из Ср­би­је. Бо­жу да­ју се­дам да­на од­су­ства: по­сле то­ли­ко вре­ме­на до­ла­зи ку­ћи да ви­ди сво­је, али ни­је би­ла ра­дост – умр­ле су му же­на и мај­ка, пр­ва од ти­фу­са 1916, дру­га се­дам да­на пре ње­го­вог до­ла­ска. Оцу се об­ра­до­ва­ла та­да ћер­ки­ца Ми­ли­ца.

Вра­ћа се он у је­ди­ни­цу по­сле од­су­ства, а де­мо­би­ли­за­ци­ју до­че­ку­је код ку­ће у Сврач­ко­ву ав­гу­ста 1919. По­том се Бо­жо по­но­во оже­нио и имао још пе­то­ро де­це.

 Бранко Пејовић

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *