Од рударског детета до глумачког Олимпа (1): Легенда која остаје да живи

Поделите:

 

У аутобиографском документарном филму “Панта реи”, који је радио последњих година, своју биографију сместио је у осамдесет минута, и свој разголићени живот и интиму поклонио публици

ЖИВОТ Љубише Самарџића, једног од последњих великих магова српског и југословенског филма, могао би и сам да послужи за узбудљив сценарио о једној глумачкој легенди, по много чему изузетној, па и у смрти – преминуо је 8. септембра, пред крај овогодишњег фестивала у Венецији, тачно пола века после награде Златни лав, која му је септембра 1967. уручена на Мостри, за улогу у филму “Јутро” Пурише Ђорђевића.

О антологијској каријери и животној сторији глумца које би могле да надмаше и многе холивудске приче, објављене су хиљаде новинских страница у овдашњим медијима, стотине сати у ТВ емисијама, али ко је, заправо, Љубиша Самарџић, најбоље је објаснио редитељ Љубиша Самарџић. У аутобиографском документарном филму “Панта реи”, који је радио последњих година, своју биографију сместио је у осамдесет минута, и свој разголићени живот и интиму поклонио публици. Како је изјавио у ексклузивном интервјуу за “Новости”, последњем који је дао у каријери, “Панта реи” је за њега био најтежи филм.

“Није лако, пре свега емотивно, правити причу у којој се отворено и искрено говори о ономе што си проживео у властитом животу. Било ми је мало осамдесет минута да кажем све оно што сам желео, али се надам да ћу се опоравити и да ћу имати још мало времена да довршим своју причу”.

ХВАЛА, ПРЕ НЕГО ШТО ОДЕМ
„Поносим се што сам део филма „Панта реи“ посветио ауторима бивше Југославије с којима сам сарађивао. Од Пурише Ђорђевића, Саше Петровића, Хајрудина Крвавца, Бранка Бауера, Крста Папића, Горана Паскаљевића, Горана Марковића, Боштјана Хладника, Ивана Хетриха, Вељка Булајића, до мојих колега Милене Дравић, Бате Живојиновића, Павла Вуисића, Бориса Дворника, Миодрага Петровића Чкаље, Мије Алексића… Било би ми тешко да одем са овог света а да им нисам рекао хвала“, изјавио је Љубиша за “Новости” неколико месеци пре него што је преминуо.

Смоки, Микајло Настић, Мали, Митар, Николетина Бурсаћ, Црни Роко, Станојло, Зис, Витомир, Димитрије Туцовић, Милиционер Цане, Шурда, Љубомир Завишић, Келнер Валентино “Тровач”, Бошко Симић, Жика Ајкула, Тоша Палидрвце…, није, нажалост, добио још мало времена. Љубишина прича остаје да је даље “исписују” многобројни поштоваоци широм некадашње Југославије.

Оно што је он записао у свом документарцу, почиње 1936. у Скопљу, где је рођен, и породици рудара који су радили у руднику угља “Јелашница” код Нишке Бање. Љубишина прича осликава тежак живот после смрти оца, самохрану мајку која се с достојанством и честитошћу бори за своју децу, њега који је још као гимназијалац повремено радио да би помогао породици. Долазак из провинције на студије у Београд био је мали шок – Љубиша је, како говори у филму “Панта реи”, био очаран велеградом. Уписао је студије на Правном факултету, али је после неколико представа које је гледао у Народном позоришту осетио огромну жељу за сценом. Прешао је на Академију за позориште, филм, радио и телевизију, а његов несвакидашњи таленат осетио је редитељ Бојан Ступица, који му је обезбедио стипендију Атељеа 212. У позоришту је, међутим, играо на самом почетку каријере. После дебитовања 1961, у филму “Игре на скелама” Срећка Веиганда, и “Прекобројне” Бранка Бауера, у којој се као партнер први пут срео са Миленом Дравић и Борисом Дворником, “покретне слике” постају највећа љубав Љубише Самарџића.

Оне ће га, у каријери дугој педесет пет година, одвести до звезданих висина.

(наставиће се)

Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *