Насловна Традиција Протојереј-ставрофор Ненад Андрић: Светац и воденичар

Протојереј-ставрофор Ненад Андрић: Светац и воденичар

326
0
ПОДЕЛИ

Био је то вредан сеоски воденичар, што је по сав дан у старој воденици млео жито. Од тог жита хранили су се мештани   маленог и веома брдовитог села Драгијевице у Ваљевском крају. Овај вредни воденичар звао се Велимир Тимотић, у селу свима знан под надимком воденичар Веља. Он је био весео човек и веома срећан због посла који обавља, као и због сазнања да се од његовог труда храни доста деце и људи, па му није било тешко да многе године проводи радећи у сеоској воденици званој Оглавачка. Ни једна погача није тако лепо мирисала као она која је умешена од брашна из Оглавачке воденице, препричавали су деценијама Драгијевчани, а понегде се тај мирис печеног хлеба још шири у сећању старих мештана овог живописног села. Кажу да је мешена   од житног брашна чија су зрневља бивала самлевена под млинским каменом који је окретао воденички точак покренут водом из реке Јадра. Да би се дошло до погаче за храну телу, али и црквене литурђијице и вина за храну души када се у цркви освешта, свако зрно пшенице требало је самлети, а грожђе обрати. Воденичар Веља неуморно је млео жито, а виноград под сеоским брдом Бојчицом вредно окопавао и неговао, за празнике тамјаном кадио па је богато рађао. Свима је онда добро било, а посебно деци и сеоском свештенику. Старом проти Богосаву Ковачевићу који је службовао у Осечини и на Плавању, било је мило када му дође Веља са даровима за цркву: првином од вина и новим белим брашном, па да може прота чесно и како доликује служити Литургије Свете, проскомидисати над просфором од чистог белог брашна и домаћег вина, да се народ ваљано причести. Благосиљао је Вељу прота и духовно саветовао, примајући дарове:

– Хвала ти брате на овим даровима, Бог да те награди што се бринеш за своју Српску светосавску православну цркву. Чуј, као што ти виноград окопаваш и жито мељеш, сви треба себе да преиспитујемо и да се духовно истребимо од греховног корова. Да постом и молитвом, врелим покајањем са исповешћу пред свештеником и кајући се за лоше мисли, речи и дела душу очистимо. А сузама као оном водом из реке Јадра што покреће воденично коло и спира онај камен, да се очистимо њима и срца орадостимо. Са ближњима да се измиримо и братски изљубимо, па да видиш онда милине и ето нам напретка и сваке среће од Бога.

– Јесте, часни оче. Добро збориш. Све нам је узалуд ако душу своју не очистимо од греха и не заволимо милог нам Бога Христа. – Потом би се Веља поклонио пред старим протом, пољубио га у руку и узевши благослов радостан одлазио својој кући.

Воденичар Веља је био сувоњаваст и потанак, с коврџама испод шајкаче. На образу крај усне имао је један повећи младеж који га је чинио у исто време саговорником, веома озбиљним, али некако драгим. Имао је „добру душу“ рекли би Драгијевчани. Корак му је био хитар, покрети руку брзи и одавали су снагу, ваљда због тешких џакова жита и брашна које је самцит по сав дан подизао и сипао у окна, па одатле у средину млинског камена. Често је био брашњав, а како и не би? На десној руци имао је ожиљак, давно из Првог светског рата, када се борио са Аустругарима и тамо код Мојковца у Црној Гори био повређен. Захваљујући војсци црногрорских Срба под вођством војводе Јанка Вукотића успео је да пређе Албанију са још деветесет хиљада српских војника, како историја, и опет дође својој фамилији жив и здрав у Драгијевицу. Често је знао да каже, када се људи јадају за ситнице да би их утешио да има и тежих ситуација у животу од њихових: „Еј, браћо моја, ко није прешао Албанију пешке, не зна шта су муке тешке“. Био је мало и погрбљен, можда од војничке пушке и ранца који је носио неколико година по бојиштима од Ваљева до Кајмакчалана, и засигурно још од врећа жита у воденици. Црномањаст тен је имао, али су му очи биле некако кристално плаве и ведре, плаве као Егејско море на којем је слободу у ратовима бранио са браћом Грцима.

– Вељо, вечерас раније заврши са радом у воденици, па хајде кући сутра је Савиндан, да се молимо Богу и Светом Сави, – брижно му рече супруга Драгиња.

– Добро, пожурићу, – рече смирено Веља који је своју жену веома поштовао.

Није лако бити домаћица, мајка, па још воденичарева жена. Она има велики задатак у кући. Брине се о здрављу и чистоћи деце и свог мужа, још ако има неко од старијих у породици болестан, домаћица је ту прва да му помогне. Она спрема храну за породицу и све душе у домаћинству. Чува дух куће, чува свој образ, она је прави свештеник дома. На њој почива будућност чељади, али и ако мало даље продужимо видике, на њој почива будућност и села и државе. Ако она – домаћица посрне, посрнуће и кућа, и село, и држава и нација. Право име за домаћицу јесте – мајка и честита жена свог мужа, а Вељина Драгиња још бејаше и воденичарева жена који је вазда брашњав и доле крај реке у воденици више проводи дане него код куће. Није реткост ни да често преноћи уморан од посла у воденици.   Иза окна има једну собицу која је дрвеним даскама преграђена од радног дела и у њој се налази војнички кревет са металним ногарама и сламаним душеком. На једној од дасака поред врата виси о клину стара икона Господња и Светог Николе, Крсне славе Тимотића. Тај део воденице је једини од цигле озидан, и на њега се наставља   дрвена преграда са унутрашње стране. Са три зида вежу дрвене греде које су стубовима причвршћене за камени темељ. Уза зид је пећ, а поред ње дрвени сандук пун марљиво напакованих дрвених цепаница за ложење и ситно исцепкана потпала. Ту је и мали сточић, рад доброг сеоског тишљера на којем је бокал за воду и две чаше, а изнад њега окачени о ексере бели пешкир и одећа за преобуку. Крај сточића на дашчаном поду стоји стаклени балон исто са пијаћом водом и флаша ракије.   На сточићу је и свећа, повећа воштаница, метална кадионица, кутијица са тамјаном од картона вешто направљена, фењер, шибица и једно Јеванђеље поцепаних корица, а поред дрвена столица без наслона. На кревету беше бела као воденичарево брашно постељина, видно вежених крајева црвене и плаве боје. То је рад Вељине мајке, а све је ово уредила колико се може по воденици Вељина жена Драгиња.

Полазећи у воденицу, Веља пољуби децу и благослови их тако што се прекрсти и рече: „Бог наш Исус Христос и сутрашњи празник Светог Саве да вас чувају.“ Деца га пољубише у десну руку која је била испуцала од напорног рада као кора хлеба. Окрену се још једном ка икони , поклони се и изађе напоље. За њим иђаше по великом снегу добра жена Драгиња и помазивши га по лицу прошапута му:

– Видиш како је Сретен порастао, још мало ће на Плавањ у школу, а и Живко и Живка су хвала Богу ојачали. Водила би их сутра у цркву на Плавањ да виде како деца рецитују, па да се и они ослободе за догодине да декламују у част празника Светог Саве.

– Добро си размислила. Треба да иду. Знаш тамо у ормару у шареној марамици има новца, узми па купи свецу једну велику воштаницу и упали. А вечерас да окадимо кућу и иконе, па да припалим кандило пред иконама.   Сутра одох у Осечину. Бићу у цркви на литургији, па да после свратим код Радоја да га обиђем, чуо сам да се разболио и да му понесем мало брашна,     мекиња и комовице, можда му треба за облоге.

– Иди, јашта, иди. Севап је обићи болесника, а и своји смо. Да ли ће му Ђурђа доћи из Ваљева? Слаба је ођа по овом снегу, видиш да је мени нападао до колена, још веје, а једва да је свануло. Да није људима за храну па да не идеш у воденицу по овом кијамету, али треба и деци и народу хлеба, иду празници, Богојављење и Јовањдан, а испразнила се окна од Божића.

– Треба да идем. Милорад ће доћи и Јован да донесу пшеницу и белог кукуруза да им самељем. Да не кажу: „Ево ми дошли пуних врећа, а нема Веље“. Ти иди греј се и кувај деци и старима чај, и ти с њима попи, вреди на ову зиму. Ја сам стоку намирио, овце и волове, а ти види шта ћеш са твојом жгадијом, оним пилићима по овој зими. Нека ти деца помогну. Па вечерас   заједно да попијемо чај, пожелео сам хајдучку траву, нисмо је џаба брали летос.

– Хоћу. Леп дан да ти буде. Збогом!

– Збогом – рече Веља и оде у воденицу пробијајући се низбрдо кроз сметове, нерашчишћеним путем ка Јадру. Никога није срео, а има близу два километра од његове куће до воденице. Мраз и велики снег људе је натерао у куће, осим што обиђу и нахране стоку, нигде не иду.

…Пред воденицом ни трага од Милорада и Јована. Веља вешто пређе брвно на Јадру и оде пред воденицу. Прексрсти се и отвори врата, оде до иконе, скиде шајкачу и помоли се Богу изговарајући, „Оче наш“, па потом узе лопату и поче да разгрће снег испред воденице. Неколико леденица скиде са крова које су се приљубиле о диреке са воденичког црепа. А онда спази и једну повелику леденару која виси сама за себе, одвојена од дирека и дасака па не дај Боже да кад се отопли, напукне и падне на неког, јер при дну је као игла оштра, а има цела два килограма. –Ух, хвала Богу да сам је видео – рече себи у њедра Веља и скиде је.

У том се зачу промуко глас: „Помаже Бог Вељо.“, то беше Милорад стигао, носећи тежак џак пун пшенице на својим широким плећима.

– Бог ти помого јуначе, одговори му радосно Веља – добро си преко брвна прешо са тим џаком. Оставивши лопату уз воденицу, притрча да му помогне и џак да спусти на снег, па да га брзо унесу у воденицу да не влажи на снегу.

– Свака ти част баш си поранио Вељо, па још и пртиш овај снег. А он пада као да падао никад није. Али шта је од Бога, слађе је од меда! – Милорад ће узвикнути.

– Јесте вала, јесте. Бог се брине за снег, а човек за капу- рече Веља уносећи џак до окна.

– Ове године родило слабо жито, доста је гладних у Србији. Неку невољу ова глад слути, а ево 1934. година је почела, данас је већ 26. јануар, сутра је Савиндан. Да нам помогне Бог и Свети Сава – забринуто рече Милорад.

Само он и Веља почеше да мељу жито, кад ево и Јована из Горњег краја села. Упрегао коња у велике дрвене санке и натоварио неколико џакова жита. Па стаде пред реку и сиђе са санки, пређе брвно на реци и уђе у воденицу. Мало се накашља, па поздрави Вељу и Милорада: „Помоз Бог браћо!“

– Бог ти помого делијо. Нису тебе прозвали случајно у рату „Швајцарац“, тачан си ко њиов сат – шаљиво рече Веља домаћину Јовану који беше добро обучен у купоран и панталоне од чоје које беху упасане у кожне чизме.

– Зар се тако спремљен иде у воденицу? – зачуђено га упита и још чудније погледа Милорад који је био у старом капуту са доста закрпа. Шајкача му једино беше нова, али у млину се избрашњавила, док чојане панталоне на три места беху закрпљене, а џизме старе и подеране па их је онда умотао неким шареним крпама.

– Идем у Осечину, код Винке, треба да обавимо деобу. Од како је Павле умро прође две године, а ми нисмо ништа решили око имовине. Она каже да из поштовања према мени као њезином брату, неће ништа да узима од имања, али ја нећу да се огрешим. Ако тако она хоће, онда да се ја са њом и Владаном договорим па да у мираз Лепосави, њеној ћерки која се удаје, дарујем машину за шивење, пет дуката и најбољу јуницу. Ето то сам се са мојима кући договорио, па зато пођох овако спремљен. А ти Вељо покушај да што више самељеш, па да вечерас када се вратим из Осечине понесем који самлевен џак брашна.

– Добро брате, ајде да ти помогнемо за џакове, да их пренесемо до воденице. И постарај се мало у селу да овај пут што нам се осуо поправимо, јер не можемо овако преносити стално брашно преко реке овим брвном -каза му Веља.

– Добро брате – рече Јован уздишући, али чврсто носећи џак пун жита. Пренеше џакове и поздравише се са Јованом: – Ајде у здравље и збогом! – рече и Милорад. А Јован пређе брвно не држећи се за дрвену мотку која је била од краја до краја брвна, да би могли људи да се држе за њу када прелазе и седе на санке, узе дизгине па потера свог „риђана“, како га је звао као једног од омиљених коња, иначе имао их је четири.

У воденици брашно на све стране, бела прашина се подигла као снег споља. Кад се заврши млевење Милорадовог жита, дође време и доручка.   Пошто Веља није хтео да једе сам, послужи и побожног Милорада, одборника   при цркви Светог великомученика Георгија која се зида на Плавању у селу Осладићу, чијој парохији припада и село Драгијевица пошто немаше свој храм. Милорад је био сиромашан материјално, али веома духовно богат човек. Зато је Вељи било посебно драго да га угости. Веља извади погачу из своје плетене торбе, домаћу пршуту, неколико куваних јаја, кришку трврдог сира, чењ белог лука и веће парче сланине. Прекрстише се и очиташе „Оче наш“ и сласно једоше, седећи око мале синије на троножицама. Када завршише доручак, опет се помолише Богу и заблагодарише Му на богатим даровима. Милорад извади малу флашицу ракије из свог старог подераног капута, па попише по неколико гутљаја љуте шљивове ракије уз крсно знамење.

– Прија на овом мразу ракија, брате Милораде, да нас загреје! – узвикну Веља.

– Јесте брате, пекао сам је пре три године, па је укртила у дудовом бурету. Видиш какву боју има као зејтин је и веома питка.

– Јесте, јесте. Ја данас имам пуно посла, не бих више да је пијем, да ми не узме дан. Хвала ти и збогом пошао. Ујам нећу да ти узмем, то ти је у част сутрашњег празника.

– Хвала ти до неба Вељо, срећан ти сутрашњи Савиндан! – пун радости узвикну Милорад.

– И теби и твојима код куће, па уздрављу да се видимо! – поздрави га Веља.

Оде Милорад радостан, са џаком на леђима пуним брашна. Гази по снегу, са оним умотаним чизмама у крпе, али није му жао да снег који је добро нападао и који не престаје да пада, опет прти јер код куће чекају га деца и жена, отац и мајка па им ваља брашно за хлеб донети. Он живи у Илићима испод Церове Главице – брда где се налази велики озидан крст крај кога Драгијевчани славе Огњену Марију, сеоску славу, и моле се Богу да се једног дана озида мала црква, параклис Светој великомученици Марини. Са тог брда се види и Влашић, Медведник, Повлен, Маљен, Цер, Авала, Оровичке планине, када је ведро чак и Босна.

Веља настави да меље Јованово жито. Дан окраћао. Сунце полако почиње да залази, кад ево и Јована, узе од Веље неколико џакова па их заједно натоварише на санке. Остави му Јован џак брашна. Веља не хтеде, али Јован, богат и милосрдан човек, па још са сестром Винком се договорио о сестричином миразу,   весео је и ако је цича зима,   сав крепак одвезе се са својим „риђаном“.

– Да самељем још који џак, док сунце није зашло, па да идем и ја кући – помисли Веља и тако и уради. Самле још пар џакова, али мораше фењере да упали јер већ се смрачивати почело.

– Да сачекам и ватра да се погаси, не смем је оставити у пећи, не дај Боже да не направим каквог зијана. И седе да мало одмори док се ватра не погаси. Потраја то дуже, али погаси се у пећи свака жишка и Веља пође да пређе брвно, кад оно прекривено водом. Јадар надошао. Снег нападао изнад колена. Веља се прекрсти. Без двоумљења врати се у воденицу, потпали пећ, помоли се Богу и леже да спава на кревет, који баш за ове неприлике и служи.

Горе у Тимотићима, под Бојчицом у кући Велимировој, жена му Драгиња, спреми постељину деци за спавање и рече им:

– Отац је сигурно заноћио у воденици, снег је велики па ће ујутру да дође. А ми идемо у цркву чим сване. Сутра је децо Савиндан, школска слава. Учићете о Светом Сави када пођете у школу. И сутра да чујете како деца рецитују песме у част Савиндана, па да и ви догодине научите. А сада лаку ноћ.

– Хоћемо мајко, лаку ноћ! – викнуше у глас Вељина деца и легоше у постељу. Из пећи се чуло пуцкететање дрва која су у јакој ватри горела, а кроз мало стакло на вратанцима ове тучане пећи видела се ватра, која је обасјавала собу, док је напољу вејао снег. Небо је било ведро, са пуно звезда, а пун месец је обасјао поље слично ватри из пећи. Деца су час гледала у светлост ватре из пећи, час су вирила кроз прозор. Све је било бајковито, чаробно. Ова сцена пред њиховим очима разнежила је њихова дечја срца и испунила неком милином. Легли су у своју постељу, али док их сан није потпуно савладао држали су отворене очи и уживали у топлој соби док се напољу пресијавао снег по сметовима од сјаја пуног месеца.

У другој соби Драгиња се молила док је кандило обасјавало лик Светог Николе на икони. Она упали свећу и клече, па изговари кратку, али из чистог срца молитву: „Благослови нам децу Боже да буду здрава, то нам је најбитније. Дај нам мира Пресвета Богомајко. Чувај Велимира, доведи га жива и здрава кући и деци, Свети Никола, Крсна славо наша и ти оче Свети Саво, сутрашњи дану.“ Потом угаси свећу и леже забринута у празан кревет.

У воденици беше топло од разгореле ватре у пећи. Споља је слика одавала прелеп изглед, али само за гледање кроз прозор из топле собе: наиме, около беше снег са сметовима великим, река Јадар надошла па хучи; а на оџак од зидане пећи у воденици вије се дим, неколико срна предвођени јеленом са великим роговима прођоше надомак воденице и одоше кроз шуму за Старо село. У близини нигде не беше ниједне куће, нити да ко од људи прође покрај воденице.

Вредни воденичар Веља спаваше дубоким сном. Одједном, пробуди га јака светлост. Он отвори очи , и угледа испред себе седог старца дуге браде, око чије главе сијаше нека необична светлост у облику круга. Старац беше одевен у свештеничке одежде, и држаше велики златан крст у десној руци, а у левој златан штап. Воденичар скочи из кревета пун страха.

– Не бој се Вељо – по имену га позва овај незвани гост и подиже златни крст изнад главе , па благослови њиме воденицу на све четри стране.

– Ја сам Светитељ Христа Бога! Пођи самном да ти покажем где да градите храм Божји у овом селу које Бог изабра.

Са Веље као да неко скиде онај страх што га бејаше обузео од пре свега неколико минута. Осећаше неку топлину у души, па се прекрсти три пута и поклони овом необичном свештенику.

– Како оче да пређемо реку Јадар, када је велика вода надошла и прекрила брвно још синоћ?

  • Не бој се, и хајде замном – рече му светац.

Да није неко привиђење и ђаволска обмана Веља се увери, јер и када се трипут прекрстио и призвао име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, светац је и даље стајао у воденици, па још је и крст имао и њиме благосиљао. Огрну се својим купораном Веља, назу чизме и стави шајкачу на главу, па изађе из воденице. Снег и даље јако падаше, све се видело као по дану јер као од фењера сијаше светлост око главе Светитељеве и обасјаваше сву околину. Вода је омањила у речном кориту, и брвном је могло   да се пређе. Тако и урадише.

Светац је ишао напред, а воденичар за њим. Стопе Свечеве нису остајале у снегу. Био је обучен у беле одежде са пуно извезених златних крстова по њима, а на средини леђа у плавом кругу била је икона Господа Исуса Христа. „Ова одежда личи, баш на онакву одежду какву је носио Владика на Митровдан у Осечини“, размишљаше Веља гледајући у Свеца испред себе. Штап је носио златан, са крстом на врху и две змије око крста. Крст који је држао у руци и он је светлуцао, баш онако као у води када се јутарње сунце огледа, па боје светлости пресијавају, можеш у њих да гледаш, а да те не заслепе. „Какав је ово чудни путеводитељ и где ли ме води ноћас?“- у мислима се питао Веља.

– Видећеш чедо моје, видећеш – прозбори Светац и настави да хода.          Већ су били прошли њиве зване „Дуге луке“ и упутили се ка „Саве Антонића лугу“. Веља се зачуди, како му и мисли погађа овај дивни Светац чије лице иако старо, беше веома мило. Плаве очи блистале су испод седих обрва, чело велико и сјајно са залисцима седе косе која је падала до врата, нос је имао мало дужи са благо подигнутим врхом испод кога су биле танке усне, а око њих седи бркови који су се утапали у белу дугу до прса браду. Било је лепо гледати га у лице које је зрачило неком веселошћу и нежношћу, а у исто време и строгошћу. На одеждама преко рамена имао је два ланца златна на којима су били крст и икона Пресвете Богородице у мањем кругу. Сијали су му на грудима. До земље била је бела као снег мантија, а кад је ишао нису му на ногама биле обичне ципеле или чизме, већ ушаране као најлепши српски ћилим вунене чарапе. То је Вељу посебно чудило: са једне стране дивио се лепоти ових везених у разним бојама вунених чарапа,као што су некада старе српкиње везле, а опет му је било чудно како Светац не додирује снег, нити се измокре чарапе када хода.

„Светац не би био Светац да није тако“, помисли воденичар и опет се побожно прекрсти. Како су се приближавали „Савином лугу“, приметио је да ни он није мокар од снега који непрестано пада, нити му је хладно.

Када стигоше у њиву „Савин луг“, како се звала по свом власнику, до које из воденице зване „Оглавачка“ има отприлике око два километра удаљености, Светац стаде на сред њиве. Прекрсти се, благослови луг на све четри стране оним златним крстом који носише у руци, а онда подиже свој златни штап, закрсти са њиме по снегу и рече: „Овде градите храм Божји. Овде се светлост никада неће гасити. Ја сам Свети Сава, Архиепископ српски!“

Док ово изговараше и бележише место за цркву, светлост нека необична засијаше над Лугом. Потом благослови крстом доброг воденичара Вељу који је већ скинуо капу са главе и клечећи гледаше шта се дешава испред њега у овом Лугу. Веља целива крст и руку Свеца, паде пред њим ничице и заплака од радости. Хтеде још нешто да га упита јер осети да је ово дар од Бога за село Драгијевицу, за целу Србију да је посети са Неба Божјег, највећи син српски Растко Немањић, Свети Сава, који је у Царству Небеском крај Престола Живога Бога, али Светитеља више не беше у Лугу, нити у Вељином видику.

Воденичар је видео само крст у снегу који је Свети Сава закрстио и означио где да се гради храм Божји. Сав Луг је замирисао неким миром који је лепше мирисао од мешене погаче од брашна из „Оглађеновачке“ воденице, и подсећао је на Хиландарски тамјан и свежи босиљак.

Сунце се иза брда помиљало, а нови дан се рађао. Дан Савиндан. Веља, вредни сеоски воденичар клечао је крај крста у снегу сам самцит и јецајући изговарао молитву тихо:

“ Светитељу оче Саво, моли Бога за нас.“

***

Данас, после много година, у Драгијевици у „Савином Лугу“, сазидан је храм Божји на основу ове приче, која је до нас дошла из далеких времена захваљујући Загорки Карајовић, рођеној Андрић. Не знамо да ли је баш храм ту на оном месту где је Свети Сава жезлом својим закрстио, али верујемо у ову воденичареву причу. Неки су људи и ону необичну светлост виђали неколико метара испод новосаграђеног храма.

Када „дође време“ верују мештани Драгијевице, откриће се то место где су Светац и воденичар око крста Христовог били сабрани. Испуниће се тада потпуно благослов Светог Саве, то место ће бити достојно обележено параклисом и обновиће се „Оглађеновачка“ воденица.

На Савиндан 2017. године Господње, у Драгијевици

Протојереј-ставрофор Ненад Андрић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде