Мајору Милану Тепићу, Синђелићу нашег времена, биће откривен споменик у Београду

Поделите:

Србија ће се овог месеца одужити једном свом хероју.
Мајору Милану Тепићу, Синђелићу нашег времена, биће откривен споменик у Београду.

Мало који грађанин Србије није чуо за херојски чин овог јунака. Не желећи да у усташке руке падну значајне количине муниције и минско-експлозивних средстава, а без опције да се одбране од налета хрватских сепаратиста, 29. септембра 1991. доноси готово идентичну одлуку попут Стевана Синђелића два века раније на Чегру – диже у ваздух магацин муниције касарне у Бјеловару, уз полагање сопственог живота на олтар Отаџбине. „Једном људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао реч да ћу бранити ову земљу ако јој буде тешко.”

Мајор Тепић остао је доследан својој речи коју је сматрао светињом, већом него властити живот. Сведочанство о свесној жртви у виду последњег наређења које је својим војницима издао, преноси се и данас као усмено предање о хероју нашег времена: „Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овде за њих је више него драгоцено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замерите ми ако сам негде према неком од вас погрешио, али хоћу две ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!“

Војник Стојадин Мирковић није послушао наређење. Остао је на вечној линији одбране уз свог мајора чекајући тренутак који ће их одвести у историју, али и у вечно памћење српског народа. Експлозија је одјекнула целим Бјеловаром. По званичним подацима, осим два хероја – бранилаца уставног поретка, погинуло је и 11 хрватских гардиста, а незванично, живот је изгубило чак 200 зенги то јест усташких сепаратиста. Након детонације, дим се уздигао попут некаквог споменика, који на том месту још дуго неће бити подугнут Тепићу.

У Београду хоће! Крајње је време било! Само уз спомен(ик) хероја у вечности нашег рода одјекиваће осећање колику су цену платили наши преци за одбрану своје слободе и живота својих ближњих. За дату реч. Видимо се 29. септембра на откривању споменика, да још једном хероју кажемо – вечна ти слава и хвала, Милане!

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *