Од рударског детета до глумачког Олимпа (2): Звезда је рођена

Поделите:

Љубиши је за лик Микајла аплаудирала цела некадашња Југославија, насловне стране водећих листова биле су „резервисане“ за њега

ФИЛМ „Прекобројна“, Бранка Бауера, лансирао је 1962. две нове глумачке звезде, Љубишу Самарџића и Милену Дравић, које ће, како се показало у годинама које су долазиле, обележити не само југословенски него и европски филм.

Љубиши је за лик Микајла аплаудирала цела некадашња Југославија, насловне стране водећих листова биле су „резервисане“ за њега, а Милена је за лик Малене освојила прву Златну арену у Пули. Како је Љубиша сведочио о „Прекобројној“, после премијере у Дому синдиката у Београду, публика их је буквално понела на рукама.

„Био сам као у трансу – мени, који сам негде у себи још осећао провинцију из које сам дошао, клицао је читав Београд, та метропола Југославије која ми се непрестано откривала као чудесан град из најлепших дечачких снова.“

Исте године дошли су „Пешчани град“ Бостјана Хладника, филм који ће Љубиши, по јунаку кога је играо, заувек оставити надимак Смоки, и „Козара“ Вељка Булајића, у којој је први пут заиграо са Велимиром Батом Живојиновићем, Оливером Марковић, а ту је била и Милена Дравић. У „Десанту на Дрвар“ Фадила Хаџића, Љубиша је био партнер Павла Вуисића, а једну од најзначајнијих улога остварио је 1963, у „Данима“ Александра Саше Петровића. У филму „Лито виловито“ Обрада Глушчевића опет је био са Миленом Дравић, а у овој комедији из 1964. први пут се као партнер срео са Борисом Дворником. Са популарним сплитским глумцем Љубиша је остао најбољи пријатељ до краја његовог живота.

Магични „кључ“ велике Љубишине каријере, као и Миленине, ипак су филмови редитеља Пурише Ђорђевића – ратна драма „Девојка“ из 1965. донела им је велика признања. Љубиша је играо и у наставку ове ратне саге, филму „Сан“ из 1966, а „Јутро“, којим се завршава култна Ђорђевићева трилогија која обележава црни талас, Љубишу и Милену подигла је на црвени тепих светског филма. Један од првих забрањиваних филмова у југословенској кинематографији донео је Љубиши у Венецији 1967. Златног лава за најбољег глумца фестивала, а главни конкурент за ту награду био му је велики Марчело Мастројани. Милена је освојила Мостру улогом партизанке, и добила награду Златна ружа.

У својим сећањима Љубиша је забележио:

„Премијера ‘Јутра’ у Венецији имала је термин који није баш превише обећавао, била је заказана за рано по подне. Сала је била препуна, али Пуриша није хтео да присуствује пројекцији, мислио је да смо већ аутсајдери, и отишао је да шета. Ја сам ипак отишао, ослушкујући с великом тремом како критичари и новинари прате филм. Имао сам утисак да их ‘Јутро’, како прича одмиче, све више осваја, али због читаве те венецијанске помпе, гламура, светских редитеља и глумаца, нисам могао ни да помислим да можемо да очекујемо неки успех. Кад се филм завршио, у сали је неколико секунди трајао потпуни мук, а онда су се разлегли тако јаки аплаузи и овације да сам мислио да од радости нећу моћи да устанем са столице. Отрчао сам да кажем Пуриши да смо успели, новинари и критичари почели су да нас траже да нам честитају, а у новинама су објављене изванредне критике југословенском филму.“

ЧЕСТИТКЕ ОД МАРЧЕЛА

ЗЛАТНИ лав је за Љубишу био велики шок.

„Прво сам мислио да сањам, а онда сам се уплашио, мислио сам да ћу се онесвестити. Тај тренутак био је величанствен, никада га нећу заборавити, поготову када је Марчело Мастројани, с пријатељским осмехом, пришао да ми честита. Схватио сам тада да су прави уметници увек достојанствени и велики.“

Овај грандиозни успех Љубише Самараџића до сада није поновио ниједан глумац са овог простора.

(наставиће се)

Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *