Насловна Историја Кнез Лазар Хребељановић

Кнез Лазар Хребељановић

1267
9
ПОДЕЛИ

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао. Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару“, као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну.

Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. Лазар Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана. Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх… невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе…“Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).

Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин“. „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук“, забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје“.

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина. Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово. „Пођимо, браћо и чеда“, – обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу „.

Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб. После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну – на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима“ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош – забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио…“
На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар“ (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје“. Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје – цар – и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије. Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост – мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.

Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу.

 

9 КОМЕНТАРА

  1. Pre bi se reklo da je knez Lazar veoma respektovao crkvene oce odnosno plašio se ih, njihove moći pa im a ugađao, za razliku od (recimo) cara Dušana koji ih (verovatno) ignorisao, ali tolerisao! Ostaje istoriska činjenica da sa njgovom pogibijom 1389 na Kosovu polju prestaje Srbija kao politički faktor i subjekt da postoji. Ipak, nije jasno zašto nije knez Lazar učestvovao u Maričkoj bitki? Iz toga se da zaključiti da je bio nelojalan kralju Vukašinu i slab vladar a da ga održavala samo srkva SPC. Kosovski boj nije mogao da izbegne i samo je govorio svom „mučeništvu“ i o „carstvu nebeskom“ a nikako o strategiji i taktici, kao da se već „usrao“ i tražio je pomoć od Boga! Crkva mu (naravno) nije ostala dužna, odmah ga proglasila za „sveca“ i „mučenika“ dok o smrti cara Dušana crkva „nezna ništa“ a ne pada joj na pamet da ga proglasi svecem! Narvno da ne kad ima „umešane prste“ u njegovu „iznenadnu“ smrt!

    • a ne pada joj na pamet da ga proglasi svecem! Narvno da ne kad ima „umešane prste“ u njegovu „iznenadnu“ smrt!
      ———

      Kakve bolestine, oprosti ali bolestine.
      Nemas ti pojma sta je Crkva.

      Prvo Lazar je imao strategiju, starozavetnu, a to je uzdaj se u Boga i mac u sake. Pricestio je vojsku i otisao u boj.

      E ajde o svecima. Nema tu nikave „usluge“, nego je Lazar cinjenicno Mucnik po cjelokupnom predanju od tada 14 vekova Hristove Crkve.

      Ajd sad o politici. Vizantija koja je bila 1000 puta veca i jaca od Srbije. Docekali su vizantijski velikasi Sultana i dali mu kljuceve od Carigrada, bez boja. Pito ih Sultan: sto vi meni predadoste grad bez borbe. Odgovor je bio da znaju njegovu moc i da ce mu biti pokorni. Sta je uradio: pokupio im je sinove i kresao ih u haremu!!!

      Kako je zavrsila Vizantija i dje je danas? Vizantije NEMA! Carigrad je Istambul a Sveta Sofija Justinijanova je malo dzamija malo muzej, kako se kome cefne. A KOJI narod i koje vere zivi u Carigradu? Turci seldzuci, i slave islam.

      Sad ti, pragmaticaru, „strategu“ kazi, jel je bolje prosla Vizantija ili Srbija? Kad kazem Vizantija, mislim na istocni deo, jer se 1054 ona pocepala odvajanjem rimskog pape, a pala je 1435-e cini mi se.

      Kad veze nemas BLAGE o makar istorijskim cinjenicama, sto se petljas i u crkvene, koje su BOGO-istorijske, dakle djela i ljudi i Boga.

      I na kraju o tvom bulaznjenju: „a ne pada joj na pamet da ga proglasi svecem! Narvno da ne kad ima „umešane prste“ u njegovu „iznenadnu“ smrt“!

      Dusan nije i nece biti proglasen za sveca jer ili je imao ucesca u ubijanju svog rodjenog oca Stefana Decanskog, ili je bio pasivan, morao je znati. NIKO se ne bi usudio ubiti oca takvom silnom covjeku, a da on to ne zna. Zato. I iako se pokajao…David je najveci pokajnik u istoriji roda ljudskog, kajao se za preljubu i ubistvo, ali mu Bog nije dao da sagradi hram, nego mu je ostavio „kopile“ Solomona, podigao ga za najmudrijeg cara Jevreja, da on, Solomon podigne hram. zasto ne David? Zato, kako mu rece Bog jer je „mnogo krvi prolio“.

      Dusan je osvajao i okolne pravoslavne narode, a to nije hriscanstvo!!! Zato su nas Bugari KLALI. Zato Bugari slave kralja Milutina a kolju nas kad je kriza…Milutin nije tako radio, DJED Dusanov, nije mu ni CACA Stefan tako radio.

      I ne lupetaj kad blage veze nemas…uzgred, glavu vizantijskog cara je odrezao Srbin poturica i donio je Sultanu kad je usao u Carograd!

      KnjigE u sake ako oces nesto o istoriji da znas, a o Crkvi…pa malo vise knjiGA ces morati procitati…Alan Ford nije dovoljan.

      • I kad o tome pricas: Milutin je Stefanu oci izvadio pa mu Sveti Nikola povratio. Otac sinu oci izvadio. Milutin se pokajao i posvetio. Onda istom tom Stefanu, sin Dusan zivot oduzeo.

        I sad cinjenica – na DUSANU se zavrsava loza Nemanjoca, i prelazi na Hrebeljanovice, po Milici.

        Sasjecena je zemaljska loza Nemanjoca, sasjecena i u oganj bacena. Ostala je ona duhovna koju je Lazar nastavio! Ali ta „mistika“ nije za mozgove tvog kalibra. Ipak se upitaj malo i zamisli nad tom cinjenicom. Djed sinu vadi oci, a unuk ubija oca – Stefana, istog covjeka. I svi manastiri se rusise i palise na Kosmetu a Decani nikada!

        A Srpska drzava propade. Nego PROPADE LI????!!! Vizantija propade, a srbija zivi! LiturDJije se sluze u decanima, a Bogami i malo sire! Pa sad recider mi za koje se carstvo Lazar opredijelio? Je li „osvojio“ malo vise, malo sire, malo prostranije vremenski nego i Dusan i vizantijski carevi? Nije li???

        Pooooojma ti nemas, ali blekastog pooojma….

        • Uzgred, nece Srbija propasti TEK ce da raste, i ako Bog da, Hrista da docekaju Srbi kad bude drugi put dolazio. Kako to? Lepo…ne bi Bog podizo velicinu poput Nikolaja, „drugog“ Svetog Savu da mu nije dao misiju. Misiju je Nikolaj ispunio, ali to nije za tvoje „rezone“….to ces ti i tvoja deca i cukun unucadi da ZIVITE, da osecate blagodeti Nikolajeve misije….pooojma ti nemas. Sa oprostenjem ka tebi, ali nije da ja ne postujem tebe, ne, nego ne dam da sijes lazi neznalacke…

          • Znas li zasto ce Rusi da oslobode Svetu Sofiju i da ju daju Grcima, njima i pripada administrativno? Pa ONA ih je krstila. U nju su dosli ruski izaslanici da traze Boga i osecali sekao „na nebu“. Iz nje je blagoslov pao na Kijevsku Rusiju, treci Rim koji ce – tri je broj punoce – Hrista docekati u svetoj vjeri Pravoslavnoj. Ali „vizantijaca“ nema vise dole. A u Srbiji se ne gubi kontinuitet…Lazarova loza je usadjena na isti Cokot na kojem je i Nemanjicka – na Hrista! Zato se nije gasila. Lazaru je odrazana glava u BOJU za Hrista, vizantijskim velikasima u poltronstvu.

            Pricajnam malo o tome…

  2. Najpogubnije, pogubnije i od liberala i kruga dvojke, za Srpski narod je iluzija da neki Dusan Silni spasava carstva, a evo i dokaza.

    Vece li je Dusanovo carstvo i njegova „silina“ bilo od: vavilonskog, perzijskog, Aleksandrovog, rimskog, i novrimskog-vizantijskog? Nije! Veci li je i silniji Dusan bio od pomenutih? Nije!

    Pa gde su ta carstva? Gde su carevi i gde im je nasledje? NEMA ni njih ni nasledja, zbrisani su kao prasina iz istorije. Gde je Lazarevo? Evoga, zivimo u njemu, i LiturDJije se sluze! Nije nas zbrisalo! Zasto? Jer nas je Lazar na Zivi Cokot, Hrista nakalemio. Simeonova loza usahle, iznikla Lazareva, a ISTI rod radjaju, jer su na istom Cokotu Hristu. Gde nas je Sv Savo nakalemio, na sam presto Boziji, Lazar je samo nova loza a ISTA loza. Jedna prestarila i osusila se, druga nikla, a sve je to isto.

    Ne znam jesi krsten, ali kad se rodimo pocinjemo unirati. Rodjenje nam je pocetak umiranja, a krstenje rodjenje za vjecni zivot…da je tako, dadoh ti dokaze, tj. prenesoh dokaze sto nam je Bog dao. Sad druga je tvar sto Srbi neki ne mogu da pociste SMECE ni na ovo malo zemlje sto imaju, sto i to malo prepustaju i bjeze, a voljeli bi se siriti na Skadar, na Sofiju i na Atinu!

    Pa ko vam brani – nadjite se vas 2 miliona „srbendi“, pa izdrodite po 15-oro dece, pa oni josh po 15-oro i bice vas 200 000 0000! Sigurno ce vam Bog LICNO dati zemlje od Beca do carigrada. Nece Rusi morati ici na Carigrad mocete vi da vratite Sv Sofiju. Joook, Dusan ce to…kad se rosi neki novi Dule Silni ce to obaviti za nas.

    Jevreji su PLOCE kamene nosali 40 godina kroz pustinju, pa gde zakonace tu se Bogu mole, okolo krvnici i pagani, dole pesak, gore sunce przi, pa se Bogu mole gde zakonace…a Srbin ko TELE, ko BRAV, ko KRME prolazi kraj svojih Svetaca i sanja „silinu“. Eeee zato mu je tako…no Bog ne da, sasjekao je sve do korijena, ali ostavlja da korijen ne sahne…Lazara radi i Save! Pa iznuknu tako lozice neke, sazrije koji groz i tako „krpacimo“ kroz istoriju….dace Bog, dace Bog, 500 godina je dosta…treba sad jedno 100 da pocnemo da rastemo, i onda da budemo Vino za putir iz kojeg ce se covecanstvo Pricescivati…nismo mi slucano tu gde smo.

        • Буквићу,

          Ја, хвала Богу, „извирем“ (не из СПЦ, него из) Цркве. Наравно грешан, али уздајући се, као разбојник-исповедник, да ће ме мој и Лазарев Бог спасити.

          Зашто „немаш живаца“ да читаш моје „незналаштво“? Једноставно је – човеку у лажи, као таквом безбожнику, када почнеш говорити истину и почнеш говорити о Бог, његов ДУХ – лаж и отац лажи – не може да поднесе истину, и истога требна усмерава легионе духова лажи, који делујући директно на човеком умни систем, путм многих помисли, брутално одгоне истину која му је усмерана. Коју човек чује, али је не може прихватити.

          – Коме ћу говорити и сведочити да чују? Гле, ухо им је необрезано, те не могу чути; гле, реч је Господња њима подсмех, није им мила (Јер., 6:10)

          -Чујте ово, луди и безумни народе, који имате очи, а не видите, који имате уши, а не чујете (Јер. 5:21)

          То је, Буквићу, што ти написах, мало жешћа „геополитика“ од, рецимо, Кресовићеве. ТВРДА, не може свако ухо да је чује, иако је чује. Питаш се како то. Овако, ево ти примера: две особе гледају једну младу жену. Једна особа је мушкарац блудник, а друга особа је дечак, син те жене. Дечак види у тој жени мајку, воли је детињом, рекли би Божанском љубављу. А онај мушкарац гледа је као објекат за блуд, скида је погледом, секса се са њом у мислима на најперверзније начине.

          Исто тако, ово што ти ја казах горе, за некога је дуууубока, тешко сагледива истина, а за тебе је небулоза. Штп би Неко (Који ли је Тај?) рекао: ко има уши да чује, нека чује!

          Жив био…“историчару“ мој…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде