Насловна Слободна зона Личанин бржи од локомотиве

Личанин бржи од локомотиве

402
0
ПОДЕЛИ

Мајк Мамула, број 59, био је најскупљи дефанзивац америчког фудбала

Пре једног века из српске дијаспоре почели су да се регрутују први шампиони у америчком фудбалу. Најуспешнији су били Лери Вишнић, Сем Јанковић, Ден Буковић и Мајк Мамула

Навршило се сто десет година откако се Срби озбиљно баве спортом у Америци. Та традиција је искована на крилима спортског друштва Сокол из Србије, коју су наши исељеници понели са собом у далеку “Америку чемерику”. Прво српско друштво “Сокол” у Америци основано је у Чикагу 18. јануара 1906. године. Две године касније у Кливленду, а 30. маја 1909. у Синсинатију, у држави Охајо. У Кливленду је Мане Момчиловић био старешина, а Новица Кривокапић начелник.

Почетком 1909. године, Стеван Сибуљ и Пера Сремац основали су први “Српски соко” у Детроиту, који је имао 80 чланова. Старешина је био чувени Мита Петљански. Четири године после тога, основан је још један “Српски соко” у Детроиту, а оснивачи су Матија Стијачић, Триво Кораћ и Анђелко Јокић. Инструктор им је био Петар Николић Кумановац, чувени соколски вођа из Србије. Наредне, 1910, основано је већ седам соколских друштава.

Клубови су формирали јединствену “Српску соколску жупу” 1. октобра 1911. Састанку је присуствовао Петар О. Стијачић, као представник Српског културног и добротворног фонда из Њујорка. Седиште Жупе било је у Герију. У правилима се износи као основно:

“Задатак је Српског сокола да своје чланове оспособљава за народни српски и грађански позив, и да подиже дух у српском народу. Ради тога је обавезно телесно развијање, морално васпитање, а нарочито национално просвећивање”.

Уосталом, и сам Михајло Пупин је тада записао:

“Под крилима Српског сокола ми очекујемо сједињење Српског народа.”

Свака црквено-школска општина и свака српска заједница, и организације “Слога”, “Србобран”, потом Српска народна одбрана и Српски народни савез, имала је своја спортска друштва Сокол и своје клубове и тимове. У Аликвипи, у држави Пенсилванији, српски досељеници су се страсно бавили спортом, посебно америчким фудбалом. Постојали су тимови из пенсилванијских челичана, цркава, етничке екипе, школски тимови, али и они из пивница. Срби у овом граду почели су да добијају универзитетске спортске стипендије још тридесетих година. Били су чланови једне од првих америчких спортских организација, “Фридмен атлетик асосиејшн”, настале 1920. године.

У оквиру друштва “Сокол” постојала је и екипа која је играла амерички фудбал. У њој су били и Џорџ Дановић, Митро Ребић, Лу Хорват, Мид Карас. Раде Евасовић био је бизнис-менаџер клуба. Популарни играч америчког фудбала на колеџима четрдесетих година био је Бранко Косановић, који је добио фудбалску стипендију на Пен стејт универзитету и освојио “свеамеричку” титулу 1946. године.

Џон Скорупан играо је амерички фудбал за Бафало Билсе и Њујорк Џајантсе. Лазо Лери Вишнић био је звезда америчког фудбала на колеџу Сент Бенедикт у Канзасу, где је играо од 1939. до 1942. године. Тамо је и дипломирао. Лазо је рођен у пролеће 1917. године у Дајлс Ботому у Охају, у породици Ника и Смиље Вишнић. Ник и Смиља дошли су 1910. из Огулина у САД. Лазо је каријеру играча америчког фудбала започео у средњој школи “Сент Џон”, где је био један од најзапаженијих. По завршетку школе добио је од неколико факултета понуде за спортске стипендије. Уписао је Сент Бенедикт колеџ и био један од најбољих играча у историји тима Рејвенс. Био је тада изабран у амерички државни тим.

Када је дипломирао 1943, прикључио се тиму Њујорк Џајантс из НФЛ лиге. Међутим, одиграо је само три сезоне у овом клубу, због повреде колена.

Питер и Џорџ Делић били су познати рагбисти у Герију, у Индијани. Питер је играо за Охајо стејт универзитет. У једној утакмици играо је и против будућег председника САД, Џералда Форда, који је био у екипи Универзитета Мичиген.

У овом спорту били су афирмисани и Џим Мандић, Норм Булајич, Пит Стојановић, затим Ед Обрадовић, Џим Обрадовић, Пит Ласетић, Сем Јанковић и други. Сем је рођен у месту Лорејн у Охају 1915. године, у породици Јова и Цвете, који су дошли из Огулина. Као мали, Сем је потпуно оглувео на једно уво, али то није омело његову каријеру. Био је стартни центар и “лајнбекер” у свом тиму у средњој школи. На Охајо стејт универзитету је био права спортска звезда. Његова професионална каријера трајала је скоро десет година. У НФЛ лиги прво је играо за Бостон Редскинсе, а потом за Ремсе из Кливленда и Лајонсе из Детроита. После је наступао у дресу Коламбус Булиса у Америчкој фудбалској лиги.

Тридесетих година прошлог века Ден Буковић је био великан америчког фудбала, уврштен у Куће славних Хибингс спортса и Универзитета у Толеду. Буковић је био један од Срба којима је спорт био излаз из тешког рада у рудницима. Ден је рођен у Минесоти 12. августа 1915, у породици Личана Николе и Стане Буковић. У средњој школи Хибингс био је фудбалска звезда, али се бавио и другим спортовима. Године 1936. добио је спортску стипендију на Универзитету у Толеду. Студирао је уметност и науку, а успешно је играо, и у нападу и одбрани, од 1937. до 1939. године.

Године 1938. Буковић је био изабран у Охајо државни ол-стар тим, био је и почасни капитен прве поставе ол-стар екипе. Те године га је агенција Асошијетед прес уврстила у “мали свеамерички тим”. Буковић је био изабран и у ол-стар тим Мидвест колеџа 1940. године. Крајем 1939. потписао је за Бафало Индијансе у Америчкој фудбалској лиги. Професионална каријера је била кратка, јер је регрутован. Са синовима Деном и Ричардом, Буковић се педесетих и шездесетих година укључио у локалне бејзбол лиге и радио као тренер бејзбола. Припадао је Сент Луис Олд Про клубу, у ком су били многи бивши професионални играчи.

НОВИЈУ генерацију сјаних играча представљају Џеф Поповић из Тусона, Алекс Пупић из Калифорније и славни Мајк Мамула, звани Кардинал.

Мајк Мамула рођен је средином августа 1973. и одрастао је у Лакавони, у држави Њујорк. У локалној гимназији био је у екипи најбољих и најкориснији играч кошаркашког и атлетског тима “Лакавона Стилерса”, атлета за све спортове, члан школске екипе у три дисциплине, капитен свих тимова и, са 125 килограма тежине, див међу школарцима. Афирмацију америчког ранга стекао је као дефанзивац Бостон колеџа, када је изабран за НБЦ играча. Када је 1994. матурирао као дипломирани студент социологије, био је најбржи и најбољи дефанзивац у колеџ фудбалу.

Када се 1995. млади Мајк Мамула, чији су родитељи стигли из Лике, као одбрамбени играч Филадефија Иглса појавио на терену био је предмет серије написа у америчком часопису “Спортс илустрејтеду” који га је назвао “Временска бомба”. Аутор чланка, Питер Кинг, тешко је могао да се уздржи од описа Мајка Мамуле као Супермена. Био је у праву. Јер, када је у Индијанополису, на годишњем атлетском такмичењу Удружења скаута за про-фудбал кандидате, Мамула импресивно одиграо, Двајт Андерсон, директор играчког особља Буфало Билса је рекао: “Ако буде још нешто више урадио, мораће да му ставе плашт на рамена!”

Није имао плашт, али су скаути мислили да нико други није бржи од локомотиве, осим Супермамуле – описао га је Питер Кинг.

Пуних пет година Мајк Мамула је био најбољи и најскупљи дефанзивац америчког фудбала. Напустио је активну игру 2000. године, али је остао у управи клуба Филаделфија Иглс, као селектор младих играча.

Марко Лопушина

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде