Насловна Традиција Заборављена црква Свете Наталије мученице у Београду

Заборављена црква Свете Наталије мученице у Београду

343
0
ПОДЕЛИ

Динамичан унутрашњи развој Србије за време друге владе Милоша и Михаила Обреновића (1858-1867) донео је читав низ системских законских прописа којима је требало обезбедити све снажније и све изразитије друштвене и политичке диференцијације. У том периоду је донето и неколико законских прописа из области образовања, да би се њима регулисао даљи развој школског система у Србији који би одговарао друштвеним потребама и био окренут токовима развоја науке. Шездесетих година 19. века почиње да се промишља и о вишем образовању женске омладине, а посебно се водило рачуна о школовању учитељица, те кнез Михаило 1863. године потписује Закон о отварању прве Више женске школе у Београду.

Школа је почела са радом 1. октобра исте године у кући Васе Илића на Зеленом венцу, а две године касније се усељава у новоподигнуту зграду на углу данашњих улица Kраљице Наталије 31 и Kосовке девојке. Ради проширења школе, своју зграду, додуше невољно, уступио је и Државни савет.

На министрово питање зашто ученице не иду у цркву, школска управа је одговорила да женска деца не иду у цркву јер немају где, па министар наређује да ученице иду у војничку цркву (Вазнесењска црква) и то само недељом када нема много света, јер је иначе “нездраво”. Захваљујући побожности краљице Наталије и њене наклоности према овој школи за девојке и заузимањем митрополита Михаила искрсава и мисао о подизању мале цркве у оквиру Више девојачке школе.

У то доба, у Београду су постојале само две цркве – Саборна и Палилулска (Св. Марка) – и једна црква у Топчидеру. Потом се граде Вазнесенска, па црква Св. Саве и црква Св. Наталије.

Црква Св. Марка помогла је градњу школске цркве са 3600 динара, а краљица је даровала 1200 динара колико је недостајало по предрачуну. Црква посвећена Светој Наталији мученици (26.8./8.9.) подигнута је 1878. године, од лаке грађе са звоником, у школском дворишту, између главне зграде и зграде Државног савета. Kамен темељац положио је принц Александар Обреновић, тада дечак, а краљица Наталија је даровала новац за унутрашњи декор, црквене ствари, живопис на иконостасу који је израдила Полексија Тодоровић и израду фресака које је осликао Павле Чортановић. Прва служба је одржана 15. октобра 1880. године.

Циљ свих учесника који су радили на подизању ове црквице био је да се подиже дух православља код ученица, а сама црква је на девојке учинила изванредан утисак и службом и чистотом и украсима.

Kако црква није била парохијска, приходи су јој били, осим богатих краљичиних прилога, незнатни према издацима, те прота Никола Божић, по митрополитовом одобрењу и у договору са управитељком школе, Персидом Пинтеровић, успоставља Одбор (1895) који ће се старати о материјалној потпори цркве. Одбор су чиниле госпође-туторке које су се у току свог дугогодишњег рада старале да цркву материјално опораве.

У цркви су служили свештеници који су били и вероучитељи, а црква је била и својеврсна вежбаоница у црквеном појању. У почетку је у цркви певао мали хор састављен од чланова Београдског певачког друштва, а за певницом су били богослови из старе Богословије, а касније квартет састављен од наставница са управитељком. Да ученице певају у хору, наредило је Министарство 1891. године, а за хоровођу је постављен чувени Тоша Андрејевић.

Веронауку су предавали, између осталих, и веома значајне личности СПЦ: Теодосије Мраовић, Инокентије Павловић, Јанићије Поповић и прота Сава Пјешчић – омиљени предавач, који је на предлог управитеља Срете Панића прихватио предлог, на радост ученица, да оне певају целу литургију, да држе певницу и читају апостол.

Богослужбени живот цркве Св. Наталије је био веома динамичан: краљица Наталија је на богослужења долазила веома често, а са њом и све отмене госпође из дворских кругова, страних посланстава и других организација. Поред недељних служби и празничних дана, током целог Васкршњег поста, сваке среде и петка служена је Литургија Пређеосвећених дарова, а приступ у цркву је био доступан свима. Уочи славе цркве служено је бденије поподне, а ујутру литургија. Резање колача и освећење водице вршено је у школској сали. То је уједно био и краљичин имендан.

Свакога дана су ученици ишли у цркву по два пута – на јутрење и вечерње, а прве и последње недеље Великог поста по три пута. Ученици 3. и 4. разреда певали су сваког дана за певницама у Саборној цркви, а недељом и празничним данима у цркви Св. Наталије, а Женско друштво је овде својим добротворима давало помене.

Приликом бомбардовања Београда 1914. године, непријатељска граната је погодила олтар, а у цркву су ушли аустријски војници са коњима. Ту су боравили неко време, а онда су је срушили и направили терасу, а на место некадашњег олтара поставили су бисту цара Фрање Јосифа. После ослобођења је један добри директор ово место оградио и посадио цвеће како то свето место не би газила деца.

Виша женска школа, од које су касније постале и многе друге школе, школовала је најпре генерације најумнијих жена Србије које су на нашим просторима шириле писменост и културу. А све те угледне жене су расле и стасавале у овој малој школској цркви.. Да је црква Св. Наталије оставила неизбрисив траг у срцима и душама ученица говори и чињеница да је и једна од њих, архитекта Милица (Чолак-Антић) Kрстић, сачувала успомену на њу, те је црква Св. Наталије васкрсла у новом руху.

У лето 1931. године, када почиње грађење монуметалних објеката Београда, на месту некадашње Више женске школе, гради се и зграда Друге женске гимназије по пројекту Милице Kрстић, у маниру академизма, у модернизованом српско-византијском стилу. У једном крилу овог репрезантативног објекта, налази се на другом спрату, уз свечану салу са галеријом, и мала капела као спомен на цркву Св. Наталије која се некада ту налазила. Пројектован намештај у капели је препознатљив по узорима преузетим из средњовековног наслеђа: певница, сто за икону, столица за патријарха, столица за олтар и налоњ украшени су стилизованим цвећем и птицама преузетих са моравских споменика. Иконостас нове капеле осликао је Васа Поморишац, а велику фреску која се налазила изнад иконостаса Мило Милуновић.

То је била и најзначајнија просторија која се налази у новој згради Друге женске гимназије – велика Свечана сала која може да прими око 1000 људи, а ако се и галерије узму у обзир – и више. На једној страни дворане налази се покретна гвоздена преграда која спаја дворану и гимназијску капелу – олтар Св. Наталије – тако да се отварањем ових врата дворана претвара у цркву.

Освећење школске капеле извршио је патријарх Варнава у присуству краљице Марије, министра просвете, председника Општине, других званичника, професора и ученица, 1935. године, и том приликом подсетио да су школа и црква, нарочито код нашег народа – нераздвојне, да је то наш камен темељац и аманет који нам је оставио Свети Сава и позвао ученице да уче, пожелевши им да њихова срца и душе буду прожети хришћанским идеалима и свешћу наших мајки, краљица и Kосовке девојке.

Током Другог светског рата зграда гимназија је служила као немачка касарна, а после рата је била Центар за обуку везиста ЈНА. Једно време се у капели, после ослобођења, налазио и иконостас за заробљеничку капелу који је израдио архитекта и сликар Григорије Самојлов, као заробљеник у логору Бадсулзи код Бухенвалда. Пошто су овај иконостас нове власти избациле, јер је изгледао исувише пркосно, убрзо су и капелу Св. Наталије готово уништили тако што је фреска прекривена слојем малтера и прекречена док је иконостас премештен у Цркву Св. Марка.

Данас се у згради некадашње Друге женске гимназије налази Електротехничка школа Никола Тесла, свечана сала се користи као фискултурна сала, а капела као просторија за ваннаставне активности (радио-клуб).

Сама зграда школе је својом архитектонско-културном и историјском вредношћу заслужила статус споменика културе (1964), а 1992. године је проглашена за културно добро града Београда.

 

 

Aвантартмагазин

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде