«Можемо рећи да су Албанци из Прешевске долине још увек дискриминисани. Београд не брине о становништву Прешевске долине» – изјавио је пре неколико недеља Шаип Камбери, председник општине Бујановац. Не знам како други људи «гледају» на ову изјаву, али мени се «желудац преврће» када овако нешто чујем.
Питања која себи постављам када се питам о положају мањина у Републици Србији су «Како живе ти људи? Јесу ли слободни? Имају ли интереса да се боре за државу у којој живе? Воле ли они државу у којој живе?» То су важна питања. Она циљају на изворишта сепаратизма. Такође, она су тест демократске државе. Сви грађани би у принципу требало да су једнаки пред законом, независно од тога да ли су припадници већинских или мањинских народа. Многи припадници већинског народа су дискриминисани и запостављени, не могу да остваре своја права. У том случају они траже нека решења која нису сепаратистичка – организују се у политичке покрете, обраћају судовима, и слично. Мањинским народима је сепаратизам изгледа «најближа и најбоља» опција, поготово ако се интереси сепаратиста и њихових страних спонзора поклопе. Све чешће се осећам сувишним у друштву коме припадам. Пролазећи поред значајних државних и културних институција у престоници питам се има ли ту места за мене и каква је корист тих институција за људе у овој «несрећној» држави. Лек за своје очајање тражим у прошлости, коју, морам признати, слабо познајем. Утешим се тако што кажем себи «У овој згради су предавали Слободан Јовановић и Михаило Ђурић, професори и борци за слободу и истину» или «Ово је споменик Његошу, српском владару и песнику из 19. века». За моју државу ме изгледа више везује историја него садашњост. Онда се запитам шта у таквој ситуацији каже један Бошњак из Новог Пазара или Шиптар из Прешева? Има ли такве ситуације? Долазе ли ти људи у престоницу или бар неки регонални центар? Имају ли разлога да дођу? Имају ли код кога да дођу? Шта им смета у заједничкој нам држави? Чује ли неко њихов глас? Све су то питања која ме муче, али на њих овом приликом нећу одговарати. „Било како било“, изјава коју је дао председник општине Бујановац је увредљива и за државу Србију, и за сваког њеног грађанина посебно. Да ли је Камбери пролазио кроз неке друге регионе у РС, да ли је видео Сурдулицу, Мајданпек или Прибој? Да јесте, видео би да држава Србија итекако брине о Прешеву и Бујановцу! Али није, њега то не интересује, њега интересује да «наплати» свој статус мањине на таласу преговора Влада у Београду и Приштини.
Камберијева изјава ме подсетила на један догађај од пре неколико година. У току представљања свог предизборног програма за претпрошле ванредне парламентарне изборе, политичар из Пчињског округа и представник Шиптара Риза Халими заговарао je «еластично интерпретирање Устава Републике Србије». Тај појам ми се некако «урезао» у памћење. Халими више није посланик, али био је један од људи кога сам, од када пратим скупштинске седнице, слушао са великом пажњом, покушавајући да разумем проблеме које Шиптари из тог дела наше државе имају. Није лако бити припадник мањинске заједнице у једној држави, поготово ако су односи већинског и мањинског народа деценијама лоши. Грађани сте једне државе, живите, радите и стварате у њој, а она вам не омогућава да „будете то што јесте“. Асимилација је велики проблем, али њим се овде нећу бавити, јер она није релевантна за однос између Срба и Шиптара у савременој историји. Међутим, «еластично интерпретирање устава» је итекако релевантно.
Шта значи еластично интерпретирати Устав? То значи да Устава заправо и нема, да је он мртво слово на папиру и да га можете развлачити као тесто. Еластично интерпретирати Устав је сјајан еуфемизам Ризе Халимија за ону страшну работу која се обично назива кршење Устава. То што у Уставу пише, може се тумачити на разне начине; ако се пак нешто и прекрши, кога брига – пар новинара и неколицина стручњака ће на неколико дана да узбуркају јавност, а онда ће све да се стиша. Према речима Халимија, у појединим случајевима уставне одредбе не треба примењивати круто или како он тада рече рачунџијски, већ треба правити изузетке. То се може радити уколико такав поступак неће угрозити уставни поредак. У чему се састоји проблем ове логике? Устав је начелни документ, који се додатно прецизира законима и нижим правним актима. Ако нешто треба мењати и растезати, то су закони, а никако Устав. Мада, ни законе не треба мењати, не треба их уопште ни доносити!!! У друштву у којем можеш да «подмажеш» свакога, од портира и полицајца, до судије, лекара и професора, доношење закона је више ствар неке «инерције» него тежње да се нешто уреди. Друго, постоји проблем селективности. Лидери мањина, а Халими је један од њих деценијама «кукају» како су припадници њиховог народа угрожени, захтевају своја права и равноправност са већинским народом. Са друге стране, ако добију то што траже не кажу «Ево доброг примера сарадње, ово је наша држава и наставићемо да радимо са њом на побољшању нашег положаја». Не, они већ сутрадан покрену нови проблем и оптужују државу да угрожава права мањина! Реч „мањина“ је постала моћно политичко средство, синоним за угроженост.
Нови закон о судовима од пре неколико година довео је до укидања појединих судова у неким општинама РС. У скупштини се водила расправа, јавио се Риза Халими и поставио питање тадашњем министру правде Николи Селаковићу (парафразирам дискусију).
Халими: «Ви сте нас, господине министре, оштетили. Укинули сте један од судова у три «албанске» општине и тиме нарушили методологију која је коришћена у целој републици.
Селаковић: «Господине Халими, све је по закону, нисте једини округ у којем су судови укинути. Потребу за неким судовима диктирао је број становника, а према попису из општина које ви «покривате», нема потребе за толиким бројем судова.
Халими: Али попис не показује право стање; и сами знате да један број Албанаца не излази на попис.
Селаковић: Наравно да знам, али у томе и јесте проблем са тим људима и са вама који сте њихови представници. Неће да се пописују, а хоће нека права од државе и «кукају» како им зла држава Србија ускраћује права. То нема никакве везе са тим што сте мањина, нико вас због тога не угрожава. Угрозили сте сами себе тиме што се нисте пописали. Реците ово својим сународницима, питате ли се како ће држава знати колико вас има. Хоћете права, а на основу чега их захтевате. Плус што сте регион са посебним статусом, у који долази више новца него у друге сличне регионе.
Бриљантан одговор Николе Селаковића. Риза Халими на тренутак занемео! А онда окренуо причу на образовање, уџбенике и не сећам се шта још. Мањине имају проблеме, али умеју да их злоупотребљавају. Саосећам са мањинама, али мислим да је РС, у погледу права које је дала мањинама, далеко испред других земаља из овог дела света (Албаније и Хрватске, на пример).
Други пример еластичнoг интерпретирања Устава је из Санџака или Рашке области. Вест је са терена (из народа) и актуелна је. Припадници Бошњака у општини Пријепоље који направе неки саобраћајни прекршај не морају да одговарају за свој поступак. Када дођу код судије, траже да им се документ уручи на босанском језику, а да би то било могуће мора постојати званични судски тумач за тај језик. Пошто тако нешто не постоји, они морају бити ослобођени оптужбе. У овом правном вакууму, који је, тако бар кажу, у складу са Уставом РС, оштећени су припадници других народа. Бошњацима (тако себе називају, иако не разумем какве везе имају са Босном) је у овом случају Устав добар, али кад се поједини њихови лидери заваде са централном влашћу у Београду, онда почну призивати Ердогана, арапске емире и међународну заједницу да реше њихове проблеме.
Не знам како се осећају мањине у РС, али знам да не живе ни боље ни горе од српског народа. У месту у којем сам одрастао, Срби и Бошњаци делили су исте муке. Пасивно, «од Бога и Републике заборављено место». Једна од разлика међу Србима и Бошњацима огледала се у реакцијама на потезе републичких власти. Срби углавном псују, јадикују и оптужују «лопове из Београда», али трпе и надају се бољем. Бошњаци имају алтернативу, Београд ионако није њихово духовно и културно средиште. Београд им само намеће правила и порезе, он није искрен партнер и пријатељ. Због тога су њихови лидери веома често «играли на карту» статуса мањине и угрожености због таквог статуса. Одлука бившег муфтије Муамера Зукорлића да се придружи Расиму Љајићу и да се активно укључи у политику је, по мом мишљењу, добра. До сада је узбуњивао своје сународнике против државе, сада «нешто петља» по Београду, у систему је, бори се, аргументује, у игри је.
Највећи је проблем то што српски народ из Рашке области и Пчињског округа нема свог представника у Скупштини, власти или опозицији, тог који би «укрстио копља» са Камберијем, Халимијем или Зукорлићем. У његово име то неће радити неко из Београда, Новог Сада или Крагујевца. Можда и хоће, али формално, хладно, по «службеној дужности». Онако као што су некада «лепи Борко», а сада «млади Марко» представљали Србе са Космета.
Поента овог текста је следећа. Мањине у РС понекад злоупотребљавају свој статус, што треба спречити. Међутим, зашто бисмо то радили ако представници већинског народа на свим нивоима власти «свакодневно» крше Устав. Држава је озбиљна «ствар». У озбиљној држави, Устав је озбиљна «ствар». У озбиљној држави, живот је озбиљна ствар, а Устав, слободно речено, штити живот. А код нас је све то – и држава, и Устав, и живот – то је све тако некако отрцано, јефтино, безвредно. Ми се играмо државе, еластично интерпретирамо Устав, животаримо и преживљавамо (не живимо). А пошто је то тако, пошто нам је друштво једна дезорганизована гомила, зашто бисмо онда замерали Халимију, Камберију, Угљанину или Зукорлићу на њиховим запаљивим и претећим изјавама. То су њихови начини да остваре своје циљеве. Да, али то није легално – рећи ће неко. Ма «ко шиша» легалност, њу је барем лако еластично интерпретирати.
Петар Гордић
ВИДОВДАН
