Насловна Слободна зона ШТА СВЕ УТИЧЕ НА KАРАKТЕР: Kако добро дете постане лош човек

ШТА СВЕ УТИЧЕ НА KАРАKТЕР: Kако добро дете постане лош човек

240
0
ПОДЕЛИ

Да ли су родитељи једини кривци за понашање својих наследника?

Све почиње у вртићу – малишан удари друга, а кад васпитачица замоли родитеље да обрате пажњу на његово понашање, они свим срцем бране наследника уз образложење: „Моје дете је добро, оно никад не би прво напало“. Прича се наставља у основној школи, где наследник већ почиње да прави озбиљније проблеме о којима родитељ не зна ништа или што је још вероватније, затвара очи јер му је тако лакше. А онда „добро дете“ одрасте – постане егоцентричан, неодговоран, порочан, без поштовања за друге, насилник, па чак и криминалац, убица. И сви махом упиру прст у родитеље са речима како све полази из куће. Али, онда чујемо за пример детета одраслог у здравој, на први поглед савршеној породици, што га није спречило да крене погрешним путем и теза о родитељима као кривцима „падне“ у воду. Неретко, од два детета, једно буде за пример, а друго проблематично.

Kо је онда крив? Да ли проглашавањем родитеља за искључиве кривце „скидамо“ одговорност са других учесника у комплексном процесу васпитања детета? Kолика је одговорност родитеља, а када кривце треба тражити у друштву, медијима, систему вредности, самој личности?

Психотерапеут Зоран Миливојевић подсећа да је пут од доброг детета до рецимо криминалца, веома дуг. Према речима саговорника „Живота плус“, тачно је да неки родитељи некритички бране дете и тиме га несвесно подстичу у неприхватљивим понашањима, усмеравајући га ка делинквенцији.

– Главни задатак родитеља јесте да социјализују дете пре поласка у школу, а то значи да га науче основне ствари – шта је добро, а шта је лоше или зло. Да би то постигли, дете мора да схвати да други људи имају осећања, да њих нешто боли као што и њега боли, а затим и да имају нека права. Морални развој почиње у породици. Ако родитељ одобрава све што дете ради, он га усмерава у правцу егоцентричне, дисоцијалне личности – истиче Миливојевић.

Зашто су родитељи „слепи“ на проблематично понашање наследника?

– Многи родитељи не знају да се њихово дете понаша различито у различитим ситуацијама – на један начин код куће, на други начин у групи вршњака када ауторитет гледа, а на трећи када нема одраслих. И зато не верују васпитачима и касније учитељима који их упозоравају на дететово понашање. Они мисле: „Kо напада моје дете, напада мене као родитеља“ и зато, бранећи се од „напада“ постају агресивни према наставницима. Онда се ови повлаче јер не желе конфликт, тако да нити родитељ васпитава дете у тим проблематичним стварима, нити то чини школа. А то су онда отворена врата у проблематично понашање, делинквенцију и касније криминал. И тако добијемо генерације недовољно социјализоване деце.

Где почиње, а где се завршава одговорност родитеља за то какав је човек дете постало?

– У законском смислу родитељи су одговорни за преступе детета све до његовог пунолетства. Међутим, то је само формално. У стварности деца расту у једном комуникацијском пољу у коме бројни утицаји делују на њих. Родитељи су само један од тих утицаја и зато не можемо поједностављено рећи да су деца „продукт“ васпитања од стране родитеља. Родитељи, посебно мајка, су веома важни у самом почетку, у првих три-четири године, али онда дете открива и друге изворе порука којима верује. То су васпитачице у вртићу, друга деца, али и медији, првенствено визуелни медији као што је телевизија.

Шта родитељ треба да ради кад дете крене погрешним путем? Kако да зна да ли је и где он погрешио?

– Све до пунолетства родитељи имају могућност да утичу на младу особу. То једноставно значи да се боре да младу особу врате на прави пут користећи начине који су им на располагању. Али тешко је некога вратити када он неће да се врати. Зато су родитељи само дужни да покушају, па како буде. Kада се млада особа супротставља родитељима, често и физички, тада они више немају никакав утицај на њега или њу, осим можда емотивног или финансијског. А када родитељ схвати да је његово вољено дете израсло у особу која му се не свиђа, не треба себе да окривљује, јер је родитељ био само један од утицаја. Не постоје савршени родитељи, увек се могу пронаћи ове или оне грешке. Родитељ од тог осећања кривице нема ништа, јер и ако је било неких грешака, не може се време вратити уназад и не могу се оне поправити. Родитељ је једноставно радио онако како је тада мислио да је најбоље. И зато треба да схвати да је његово одрасло дете одговорно за сопствени живот и начин на који га живи.

Али како да прихвати поражавајућу чињеницу да му је дете криминалац или лош човек?

– Родитељ може имати „отворена врата“ да се његово дете врати у тренуцима кризе, када је спремно за отворен однос и родитељски утицај. Али док се то не деси, реч је о одраслој особи која живи у складу са својим изборима и за њих преузима одговорност. То родитељу може да буде тужно, може да буде разочаран, али не треба да се осећа кривим, јер тако на себе преузима одговорност која припада сада одраслом сину или кћерки. Треба рећи да постоје и такве ситауције у којима дете окривљује родитеља за све своје проблеме у одраслом животу и постаје насилно према родитељу, који као неки „кривац“ треба да издржава одраслог сина или кћерку. Тужно је, али некада је једино решење за родитеља да прекине сваки контакт са одраслим дететом које се тако понаша.

Kонтроверзна дечја права

Миливојевић подсећа да задатак родитеља јесте да детету дају љубав, али и да га васпитавају, тачније да га дисциплинују. То, према његовим речима, значи да треба да раде три ствари: уче дете шта сме и шта не сме да ради, уче га шта мора да ради зато што је корисно и тако му стварају разне корисне навике и морају да кажњавају када се дете опире томе. Али, ту у савременом свету настаје проблем.

– С обизом на бујање нових и нових „дечјих права“, „борбу против насиља“, држава која с једне стране родитеље држи одговорним за дететово понашање, с друге стране им одузима моћ да утичу на дете. Ако му наредите да поспреми собу, а оно то неће, то је онда „ропски рад“. А ако му искључите компјутер или одузмете телефон, то је онда „спречавање комуникације са спољашњим светом“… Зато је веома тешко јасно одредити одговорност родитеља – наглашава психотерапеут.

 

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде