Насловна Слободна зона Бранко Милановић: Како сам изгубио прошлост

Бранко Милановић: Како сам изгубио прошлост

161
2
ПОДЕЛИ

Кроз већину текстова посвећених изласку Британије из Европе и доласку Трумпа на власт провлачи се носталгија за опојним данима после Хладног рата, чежња за временима када је победа демократије и неолибералне економије изгледала као свршена ствар, а либерални капитализам био сматран врхунцем историје човечанства.

Код мене је то увек изазивало нелагоду. Делом зато што у такве приказе историје никада нисам веровао, а делом зато што је моје лично искуство било другачије. Уместо да прихватим објаву краја историје, завршетак Хладног рата сам видео као догађај са два лица: добар за људе којима је донео национално ослобођење и обећање бољег живота, а трауматичан за оне којима је донео успон национализма, ратове, незапосленост и катастрофалан пад примања.

Знам да су на мој став утицали уверење да је после пада Берлинског зида грађански рат у Југославији неизбежан (још се сећам туробне вечере с мајком тог новембарског дана) и директан увид у застрашујући пад у сиромаштво који се догодио у Русији почетком 90-их година када сам тамо био као економиста Светске банке. Мој отпор према тријумфализму био је заснован на те две околности личног искуства, које се ретко јављају заједно. Мислио сам да је то разлог моје егзистенцијалне нелагоде.

Али читајући неке књиге, нарочито оне Тонyја Јудта, схватио сам да та нелагода има дубље корене. У поплави литературе настале или објављене после Хладног рата нисам нашао готово ништа што би одражавало моје искуство живота у Југославији 60-их и 70-их година. Нисам се сећао колективизације, ликвидација, политичких процеса, дугих редова за хлеб, затварања слободоумних људи и сличних искустава о којима се пише у књижевним часописима. То ми је било чудно, јер ме је политика занимала од ране младости, више него већину мојих вршњака у тадашњој Југославији.

Моја сећања на 60-е и 70-е године прошлог века су другачија. Сећам се вечера и разговора о политици и другим земљама, дугих летовања, путовања у иностранство, залазака сунца, целоноћних забава, епских фудбалских утакмица, девојака у мини сукњама, мириса новог стана у који смо се преселили, узбуђења због нових књига и куповине мог омиљеног недељника вече пре него што ће се појавити на киосцима… Ништа од тога нисам нашао код Јудта, Светлане Алексијевич и других аутора. Знам да су сећања често обојена носталгијом, али колико год да сам се преиспитивао, то су и даље остајала моја доминантна сећања. Превише је детаља које памтим да бих поверовао да је све то „производ“ носталгије. Просто знам да се све то догодило.

Схватио сам да сећања на Источну Европу и доба комунизма која данас пуне екране, књиге и часописе немају готово ничега заједничког са мојима. А живео сам тамо 30 година! Знам да моја прича можда није репрезентативна, између осталог и зато што су 70-е биле период просперитета у Југославији и зато што је захваљујући Титовом покрету несврстаних тај запећак Европе имао већи политички значај него икада у две хиљаде година своје историје – и да неке друге и другачије приче о „заосталости“ и комунизму имају право да буду испричане. Или можда треба више да се потрудимо да избришемо своја сећања?

Те другачије приче је веома тешко испричати. Историју заиста пишу победници, па оно што се не уклапа у прихваћени наратив мора бити заборављено. Чини ми се да је то нарочито изражено у САД које су за време Хладног рата изградиле застрашујућу машинерију отворене и прикривене пропаганде. Њу није лако зауставити. Она не може да произведе приче које одступају од доминантног наратива, јер у њих нико не би веровао, а такве књиге нико не би куповао. Присуствујемо готово свакодневном прекрајању историје у којем учествују и многи становници Источне Европе: неки зато што су заиста прошли кроз трауматична искуства, а други зато што себе убеђују (често успешно) да им је искуство било лоше. Преостали ће се држати личних успомена које ће са њиховим одласком заувек нестати. Њихов пораз ће бити потпун.

На Светском првенству у Лајпцигу 2006. изненадио сам се када сам у излогу неке скромне радње угледао слику источнонемачке репрезентације која је на Светском првенству 1974. у Западној Немачкој неочекивано поразила тим Западне Немачке са 1:0. Нико од играча из источнонемачког тима није постао ни славан ни богат. Наставили су да живе као момци из краја. Помислио сам да је то мали, једак, готово патетичан покушај да се сећање сачува и да се каже: „И ми смо нешто радили тих 40 година, постојали смо, живот који смо живели није био само бесмислен, бруталан и ружан.”

У мојим сећањима на то доба посебно се истиче један тренутак. Било је лето 1975. У Хелсинкију се одржавала Конференција о европској безбедности и сарадњи, чиме је Други светски рат коначно одложен у историју. Неколико месеци раније ослобођен је Сајгон. Док сам на плажи читао о конференцији у Хелсинкију, помислио сам, повезујући та два догађаја, да у мом животном веку више неће бити ратова на територији Европе и да је империјализам заувек поражен. Колико сам се само преварио.

2 КОМЕНТАРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде