Насловна Култура Марко Видојковић – Сукно од којег кројимо нашу црну судбину старо је...

Марко Видојковић – Сукно од којег кројимо нашу црну судбину старо је деценијама

157
0
ПОДЕЛИ

Његова књига „Приче са дијагнозом“, десета по реду, изашла је пре две године. Тог дана је постао и четрдесетогодишњак, али је за књижевну критику био и остао „несташни момак спрске књижевности“, који прецизно слика наше животе, заплетима задаје крошее, нокаутира покретима док нас препознатљивим хумором све време уздиже из понора непријатне друштвене стварности. Иако дипломирани правник, Марко је успешнији као писац, једнако је добар у музици и новинарству. Компонује, свира гитару и води своју ауторску емисију на ТВ Шабац, а радио је и на ТВ А из Бањалуке. На итнервју за портал ГрачаницаОнлајн пристао је, како каже, док хвата ваздух између две књиге.

ГрачаницаОнлајн: Да ли ти ово што се сада дешава на Косову и Метохији и у Србији даје довољно материјала за још један део „Прича са дијагнозом“?

М. Видојковић: Приче из обе моје збирке („Приче с дијагнозом“ и „Бог ти помого“) писане су у једно грозно време, током 1999. и 2000. На нашу жалост, биле су актуелне и кад сам их уређивао, најпре 2007., а затим и 2014. године. Материјал је непресушан, што показује и порив који сам добио по завршетку писања мог новог романа – да се поново вратим причама. Толико има узбудљивих, да не кажем кретенских, епизода на сваком кораку, да је штета не преточити их у прозу. Да ли ће од тога испасти збирка или неколико новела или ће постати део неке збирке у којој је заступљено више аутора, није толико битно. Битно је да материјала има на претек и да тај материјал није од јуче, па ни од прекјуче – сукно од којег кројимо нашу црну судбину старо је деценијама.

Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива

Не треба наседати на емотивне замке које поставља власт, јер она живи од наших подела.

ГрачаницаОнлајн: Коју би дијагнозу дао народу, коју власти, а коју земљи којом влада ова власт и живи овај народ?

М. Видојковић: Нису то само психолошке дијагнозе, оне су добрим делом социолошког и криминолошког карактера. Народ је колективно заглупљен, примитиван, корумпиран и изнад свега преплашен. Актуелна власт је издајничка и бандитска, а земља постоји само на папиру, нејасних граница, пропале економије, упокојеног здравства, убијеног школства и масакрираног судства. Пошто постоји само на папиру, нашој земљи, дакле, не треба дијагноза, већ жанр, а тај жанр је хорор.

ГрачаницаОнлајн: Да ли је тешко бити Србин у тренутку подела на прву другу и трећу Србију и како ти разумеш и гледаш на те поделе?

М. Видојковић: Бити Србин није ништа мање тешко него бити Хрват или Албанац. Бити људско биће је веома тешко у глобалним историјским околностима, које доста подесћају на оне пред почетак Другог светског рата. Сви народи, или још лепше речено, сви грађани свих држава у нашем непосредном окружењу, пре свега су жртве окрутног имепријалистичког поретка, маскираног у „либерални капитализам“, који тежи да већину држи у апсолутној покорности и под потпуном контролом. Сви, колико нас има на просторима бивше Југославије, можда с изузетком Словенаца, налазимо се у колективном дужничком ропству. Владе наших назови-држава, задужују се код међународних банкарских зеленаша за наш рачун, а паре трпају себи у џеп. Њихове праве газде нису грађани који су их бирали већ они који штампају паре (притом не мислим на Народну банку Србије),  а то важи и за добар део политичара у државама које су много моћније од нас. Када је реч о међусобним српским поделама, постоји само једна, а то је подела на Нас, односно грађане који поштују закон и воле своју земљу и Њих, који воле само паре, а не поштују ни нас, ни закон, ни земљу којом управљају. Нема дакле ни три Србије, нити две, већ само једна, а то смо ми, њени грађани. Не треба наседати на емотивне замке које поставља власт, јер она живи од наших подела. Њихов начин функционисања је потпуно јасан: у иностранство иду нагужени и свучених гаћа, а код куће силују сопствене грађане, хранећи их националстичком пропагандом, којом су се користили и деведесетих, када су први пут били на власти.

Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива

Свако „бављење“ Косовом после 1999. било је заправо глумљење бављења, један одвратни спин, који служи да Србе ван Косова завађа међусобно.

ГрачаницаОнлајн: Шта се то ваља иза брда? Верујеш ли у свесрпски дијалог на који позива председник Вучић?

М. Видојковић: По медијским круговима колају трачеви како је Вучић од Американаца добио јасан рок да Србија и Косово размене дипломатске мисије, те да ће се потрудити да те рокове испоштује, у нади да ће му то донети још неколико година злоупотребе власти. У том труду помоћи ће му његови политички саучесници, али и они који се већ годинама залажу за решење косовског „проблема“ признањем реалности, која вели да је Косово силом постало држава, призната од преко сто чланица УН, а у којој Србија одавно нема никакав политички значај. Моје мишљење је да се Косово 1999. , након тромесечног рата, окупирале трупе НАТО, те да ништа нисмо могли да урадимо како би спречили да Албанци прогласе независност. Косово је запуштено истог тренутка када га је Милошевић искористио као одскочну даску за свој крвави поход, још 1989. Када се појавила ОВК, 1998, то није био почетак проблема, то је био почетак краја. Такозвани „нелојални“, а заправо већински Албанци, који су деценијама гајили анимозитет према сваком облику државног уређења које има везе са Србијом, третирани су као грађани друге категорије, а паралелно с тим предано су лобирали за своју ствар у најмоћнијим међународним политичким кабинетима. Подмазали су ловом свакога кога је требало и услови су се стекли да оружаном силом, уз помоћ свијих савезника из НАТО, изврше сецесију. Док су они вредно радили, наши националистики цврчци играли су коло и певали четничке песме, успут губећи ратове у Хрватској и Босни. Оног дана када су прве бомбе пале на Србију, отпочео је рат који је био унапред изгубљен. Свако друго решење било је боље од оног које нас је снашло, јер смо бомбардовањем изгубили не само Косово, већ и целокупну привреду и инфраструктуру. Свему томе кумовао је Милошевић, јер је онакву политику могао водити само глуп или покварен човек, а Слоба није био глуп. Свако „бављење“ Косовом после 1999 било је заправо глумљење бављења, један одвратни спин, који служи да Србе ван Косова завађа међусобно, док се за то време управо они којима су пуна уста Косова заправо баве најобичнијим криминалом, у пакету са својим западним и источним политичким менторима. Вучић је потписивач број један, ко зна шта ће тај све још потписати и предати у наше име, зато га на западу и воле и гаје, а унутрашњи дијалог о Косову треба одбацити као једну од његових најгнуснијих увреда на наш рачун.

Кривци имају име и презиме, а српски народ мора дубоко да се загледа у корене своје демократске, побуњеничке, антифашистичке, величанствене историје,

ГрачаницаОнлајн: Да ли ће нам бити боље кад постанемо бољи, бирамо боље и можемо ли и заслужујемо ли боље?

М. Видојковић: Наравно да можемо боље, а да ли ће нам бити боље, сад ћу да улетим у опште место, зависи од нас самих. Кажу да је народ онакав каква му је и власт. Е, то није баш тачно, ако знамо да је садашња власт, односно СНС, организација створена заједничким трудом западних сила и демократских власти, не би ли све што треба у вези с Косовом било потписано без унутрашње фрке. Толико су година тровали јавност илузијом како је Косово ту, на дохват руке, да је на крају одлучено како је један Вучић права личност да нас пробуди из тог сна. СНС је косовски антиклимакс. Народ није глуп, народ схвата шта се дешава, него нити има снаге да реагује, нити зна како на то да реагује. То је зато што нам усађен начин размишљања говори како треба реаговати силом, а заправо треба реаговати масовним просвећењем. Треба да се сетимо да смо један од народа са најдужом демократском традицијом у Европи, задњи је час да то поново и докажемо. Не смемо ми бити криви за оно што су други у наше име починили. Кривци имају име и презиме, а српски народ мора дубоко да се загледа у корене своје демократске, побуњеничке, антифашистичке, величанствене историје, те да, ојачан тиме, излечи болесну садашњност и припреми се за бољу будућност.

Видојковићева нова књига која ће се у продаји наћи од 23. септембра
Видојковићева нова књига која ће се у продаји наћи од 23. септембра

ГрачаницаОнаљн: О чему тренутно пишеш или шта се припрема у твојој књижевној „кухињи“. Ово те питам зато што си једном итервју изјавио да је поента добре књиге да је читалац смаже.

М. Видојковић: Тренутно хватам ваздух између две књиге. Роман „Е баш вам хвала“ тек што је, после три мукотрпне године, написан и излази 23. септембра у издању Лагуне. Желео сам да уђем у коначни обрачун са комунизмом, па сам написао ултимативни партизански роман, сшетен у Југославију, 2017. Запитао сам се како би комунисти, да нас нису упропастили, већ да су остали доследни својим идејама, реаговали да почне да се пара „шав“ између њиховог универзума и нашег, у ком се Југославија распала. Како би комунисти реаговали да могу да виде шта је у једном од паралелних универзума (нажалост, нашем) испало од њихове Југославије. Као што сам и претпоставио, југословенски комунисти реаговали су брзо, одлучно, ефикасно и, наравно насилно, на радост писца, а надам се и читалаца. Осим што сам путем књиге покушао да изведем десант на целокупно постјугословенско друштво, било је и јако забавно вратити се у тај наивни, социјалистички начин размишљања, који краси мог главног јунака, а који су нама деведесет грубо прекинуле. Заправо сам упознао себе, какав бих можда био да се Југославија није распала и искрено, више ми се свиђа овај Видојковић с којим разговарате.

Биографија:

Марко Видојквић је рођен у Београду 1975. године. Завршио је Правни факултет. Почео је са писањем 1988. године, и многе његове кратке приче биле су објављене у часописима Дуга, Трећи трг, Експрес и Блиц њуз, као и у збиркама прича „Пројекат Буковски“ и „Подгоричке приче“. Године 2001. је издао свој први роман „Плес ситних демона“ у коме описује одрастање шеснаестогодишњег панкера. Исте године је издао и наставак романа под називом „Ђаво је мој друг“, оба за издавачку кућу Народна књига.

Прославио се романом „Канџе“ (2004.) о грађанским протестима 1996-97. године. Најпознатији роман је издат 2006. године под називом „Све црвенкапе су исте“. Затим 2009. издаје „Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах“. Следећу књигу, „Уредник“, о искуству уређивања часописа и о Лас Вегасу, издаје за кућу „Лагуна“ 2014. године, а збирку прича „Приче с дијагнозом“ објављује марта 2015. године. Преведен је на енглески, немачки, словеначки, македонски, бугарски и пољски језик. Његов први роман „Плес ситних душа“ адаптиран је у позоришну представу.

Аутор: Иван Миљковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде