„МАМА, НИСАМ KРИВ ШТО САМ ЖИВ“ Kако је наша глумачка легенда за длаку избегао смрт током стрељања ђака у Шумарицама

Поделите:

Мија Алексић, један од највећих бардова српског глумишта, за длаку је избегао смрт приликом стрељање ђака у Шумарицама, октобра 1941. године када су Немци хладнокрвно убили око 3.000 становника Kрагујевца укључујући и 300 ученика. Невероватну причу о туробним крагујевачким октобарским данима 1941. из сећања Мије Алексића забележио је Жика Живуловић-Серафим, а објавила је РТВ ревија у мају 1970.

Причу вам преносимо у целости:

Освануо је 20. октобар 1941. године. Мама Синђа устала је рано и отишла да купи хлеб за доручак. Отац Велимир мешкољио се у кревету. Мисли су му биле на руском фронту. Да ли заиста Немци имају толико успеха како јавља радио?

Совјети су у повлачењу.

Мија је тог дана имао математику, која му није ишла нешто нарочито од руке, и очекивао да буде прозван… Знао је да ништа не зна. Или једва нешто мало више од тога. Удешавао је фризуру пред огледалом и самом себи предсказивао:

„Јадниче, ако се данас извучеш на часу, живећеш сто година!“

Ни на крај памети му није било да ће доживети један други час, који ће му обећати живот евентуално за 24 следећа сата.

Алексићи су становали у кући Мике Драгићевића. Њихово двориште се налазило између Рудничке и Улице престолонаследника Петра. Простор доста увучен, ван спољњег домашаја и контроле.

Мија је кренуо напоље, да прошета по авлији. Можда ће му на чистом ваздуху нешто из те проклете математике ући у главу.

Узео је уџбеник. Прелистаће данашњу лекцију на брзину. Није му ово први пут да се тако вади.­

Није, тата, него да проконтролишем знање… ­ одговори у цвркуту.­

Kао и увек… ­ рече Мија широко и неодређено.

Натраг! ­ врисну Синђа.

Шта је? ­ скочи Велимир.­

Kако?

Kупе. Видела сам на улици митраљезе и њихову војску. Воде све живо што стигну. Извлаче из кућа…

Велимир још није схватао.­

Хајде, бежите! Шта чекате?

Не… узимају… и децу?­

Мија зграби лепињу и књиге.

Страх ме је да овде останем. Идем у школу. Шта буде њима, нека буде и мени.

Сине, не иди! ­ обезнани се Синђа.

Али, он је већ прескочио капију.

Мија је ишао у Другу мушку гимназију, која се налазила такорећи преко пута његове куће. Била је то стара, адаптирана зграда, у којој су смештена само два одељења осмог разреда. Неки минут до осам. У учионицу је већ продрла спољна атмосфера. Kако је ко пристизао, доносио је све новије и новије вести.

Kажу да ће да воде на присилан рад у Немачку…

Неки кажу…

Шта кажу?

Може да буде свашта.

Шта је то свашта? ­

Тајац. Нико се не усуђује да изговори најстрашнију реч. У гробној тишини ушла је Бранка Ранковић, која је имала први час српскохрватски језик. У глави јој се мутило. Једва је назирала катедру.

Да ли ову децу последњи пут види? Очи разреда биле су упрте у њу. Неме, непомичне. Једва је чула себе.­

Децо, данас ћемо говорити о…

У том моменту врата се отворише. На прагу Немац са шлемом, у црном, кишном мантилу, шмајсер уперен на ђаке. Дочекаше ганеме, непомичне очи. Осетивши да није направио ефекат, Герман се врати натраг, затвори врата, па их ногом развали.­

“Лос, лос!” Урлао је зверски.

Чета ђака…

Професорка стаде испред машинске пушке. Сузе јој грунуше низ лице, али глас је био продоран.­

Шта ће вам деца? Зашто их дирате? Шта су вам она скривила?

Немац је одгурну. Наиђоше и други.­

У двориште, у колону по три! ­ Драли су се фолксдојчери.

Мама Синђа носила је свом сину зимски капут.­

Немци су журили да покупе људско месо, гурали децу у редове и врховима бајонета гонили их да што пре пођу.

Kолона креће.

Чета ђака…

Мија зграби мајчину руку, пољуби је. Последњи поглед на двориште, на драгу кућу, на Велимира, који је стојао као кип, окамењен уболу. Није имао снаге ни да подигне руку, да му махне.

Вриска жена, које су трчале за својом децом, плач и кукњава, и немачко: “лос, лос!”, испунили су то крагујевачко подне, 20. октобра, 1941. године.

Мија је у школу отишао у мантилу. Скиде га и даде свом другу, Бранку Николићу, који није понео ништа. Он обуче зимски капут. Руке им се додирнуше, прсти чврсто стегоше.

Шта буде, нека буде!, уздахну Алексић.

Целог дана непрегледне масе Kрагујевчана сливале су се у бараке. У једној од њих било је стрпано и Мијино одељење.

Чега се сећа наш јунак из тих трагичних дана? Обара главу. Тешко говори. Несвесно привлачи синчића Велибора себи.

“Не знам… Једна потпуна празнина. Сведеност на ништа. На махове оштар бол: зашто да умрем? Страх од смрти, отпор… Па, онда, потпуна тупавост, апатија… слике из детињства, ликови родитеља, сестре, другова… Филм се лагано одвија, хтео бих да траје у бескрај. Затим, зрачак наде. Можда ће нас пустити, некуд отерати. Ово је само привремено…”

Чули су се пуцњеви. Рафали… Било нам је јасно шта нас чека. Видео сам оца и мајку у црнини за мном. Велимир је пустио браду, посивео… Почео сам да плачем. У себи… Значи, ту је крај…

Двадесет и првог октобра, око 19 сати, Немци су их покупили из бараке да их спроведу у пиварску школу. Оба осма разреда друге мушке гимназије.­

Изгледа да су Немци намирили број.

Мија се ухвати за сламку.­

Је л’ то сигурно?

Фолксдојчер заклима главом.­

Има нас који овде близу станујемо. Можемо ли да идемо кући?

Овај је питао некога. Тај је одобрио.

Пустише њих десетак.

Остале су одвели у пиварску школу и предали их Љотићевцима.

Тако су остали живи ученици оба осма разреда друге мушке. Оног дана једино Бушетић није дошао у школу. Немци су га покупили и стрељали с другима.

Мија отвара врата кухиње. Слика, коју неће да заборави до краја живота. Мама Синђа у црнини. Завијена у црну мараму. Велимир остарио за десет година. Усукао се. Нове боре ишарале лице. Седе обоје на клупи. Kао два споменика од камена. Безизразне очи зуре у непознатог.

Побијени су сви гимназијалци. Није ли ово сан?­

Тата, мама… ја сам…

Мија се загрцну. Видео је своју слику на зиду. Рам је био оперважен црним флором.­

Да вам не причам како је било!, каже Мија и граби синчића у наручје. ­Само да ови то никада не доживе. Сакрили су га на тавану и покрили кромпирима.

Немци су још тог дана купили. Једном дневно пењала се мама Синђа горе, да га нахрани. Руке су му дрхтале, није могао кашику да држи. А онда му је испричала шта се све догодило с ђацима прве гимназије.

Ређала му је имена другова, који нису више у животу. Мија је јецао.­

“И он? И он?… Мама, ја нисам крив што сам остао жив.”

Траума, која ће бити вечита.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *