Мр Данијел Игрец: „Косово“ и Међународни суд правде – где је нестала српска дипломатија?

Поделите:

„Озбиљна дипломатија је умеће и одлика великих државника.“

Још од античких времена када се појављују први зачеци дипломатских активности у виду односа између грчких полис па све до златног доба ренесансе када се први пут у историји појављује институт сталне дипломатије ова функција државне власти служила је као кључни механизам за позиционирање држава у међународној арени, као инструмент заштите, промоције и афирмације националних интереса у систему међународних односа.

У озбиљним земљама дипломатија важи за срж спољне политике, њоме се бави читав низ искусних стручњака јер она представља начин да се мирним путем одбране и сачувају витални интереси државе. Она не постоји само ради реда и није сама себи циљ, већ је ту да би служила имплементацији и реализацији стратешких спољнополитичких опредељења државе и гарантовала њен опстанак као сувереног и независног субјекта међународног поретка. Због тога се у озбиљним државама дипломатијом не бави свако. Њоме се баве само искусни политичари, особе са дубинским познавањем међународних односа, људи од професионалног интегритета и са јасно исцртаним државотворним ставовима.

Да ли набројано важи и за српску дипломатију?

Одговор на ово питање подразумева одговор на питање да ли уопште постоји нешто што може да се назове „српска дипломатија„? Префикс „српска“ овде означава дипломатију, вођену у складу са стратешким, најважнијим интересима наше државе, дипломатију усмерену ка промоцији, унапређењу и заштити тих интереса.

Српска“ дипломатија тако подразумева само и искључиво ону активност у спољној политици која тежи ка стварању најповољнијих могућих прилика за афирмацију наших националних интереса у међународним односима. Српска дипломатија је дипломатија која покушава да искористи све расположиве међународне факторе како би у највећој могућој мери постигла стратешке циље суверене државе, а то су унапређење својих међународних потенцијала, јачање геополитичких капацитета, очување државног суверенитета и неповредивости националних граница.

Узимајући ово у обзир лако можемо закључити да у последњих 20 година Србија нема своју, „српску“ дипломатију. Званична дипломатија наше државе током последње две деценије била је ништа друго него голи сервис за“испуњавање западних диктата и ултиматума„. Примера за то имамо неколико. Сетимо се само 2010. године када су се наши дипломати показали као пуки извршиоци налога који су стизали из западних амбасада, а о чему нам доста говоре и депеше Викиликса. Тако смо помоћу њих сазнали да је управо Борис Тадић убеђивао Американце да приоритет његове власти није одбрана КиМ већ убрзани корак ка чланству Србије у НАТО и ЕУ. Управо је Тадић био један од главних протагониста у реализацији плана Мартија Ахтисарија да Београд ћутке прихвати размештање ЕУЛЕКС-а на КиМ иако је Народна Скупштина одбацила тај план као неприхватљив.

Штавише, на миг Лондона и Вашингтона тадашњи Тадићев пулен Вук Јеремић даје у име државе Србије сагласност да се даљи преговори о „коначном статус КиМ“ са УН-а пребаце под окриље аутократске ЕУ. Последице те антидржавне одлуке осећамо и данас. Она је отворила врата свим даљим погубним потезима са којима се Београд корак по корак одрицао суверенитета у јужној покрајини. Она је отворила врата Бриселском споразуму, губитку државних ингеренција на КиМ и означила почетак процеса развлашћивања Србије на делу своје територије.

Политиком подилажења евроатлантским интересима тадашња државна власт пропустила је и прилику да пред најважнијом међународном правосудном институцијом, Међудржавним судом у Хагу, оспори сепаратистичке покушаје Приштине, потврди нелегалност једностране сецесије Шиптара и афирмише своје неприкосновено, Повељом УН и Резолуцијом 12 44 гарантовано право на заштиту територијалног интегритета. Тадашње дејствовање Србије пред Међународним судом правде представља један озбиљан дипломатски фијаско. Погледајмо и зашто.

Пре свега треба напоменути да је одлука о покретању поступка пред Међународним судом правде, коју је на иницијативу Србије донела Генерална скупштина УН-а био потребан и добар потез наше дипломатије. У тренутку када су многе земље света кренуле да под притиском покровитеља косовске независности – Америке, Британије и Француске – признају Приштини својство суверене државе од Београда се очекивало да као матична држава и титулар Резолуције 12 44 све своје спољнополитичке капацитете, своју целокупну дипломатску машинерију стави у службу одбране целовитости и јединства државне територије. У том светлу и тражење од највишег судског органа УН да се изјасни о једностраном отцепљењу Приштине делује као потпуно легитиман, неопходан и стратешки важан чин. Међутим, чим погледамо са каквом мером неозбиљности и недостатком државотворног става је тадашња политичка врхушка Србије приступила том процесу схватићемо да он није био замишљен као вид озбиљне дипломатске борбе, проистекле из свести о потреби ангажовања свих државних ресурса у одбрани Косова и Метохије већ као потез, који је повучен реда ради. Потез коме није био битан циљ – међународна осуда сецесионистичко-милитаристичке политике косовских Албанаца и очување КиМ – већ потреба да се пред домаћом јавношћу челни људи на власти представе као неко ко (уистину само декларативно и на речима) брине о националним интересима Србије. Што би се рекло „ето, да грађани не кажу да нисмо ништа урадили„.  Септембра 2008. године Вук Јеремић на састанку са Кондолизом Рајс изјављује да српска стратегија с Међународним судом правде представља само паметан дипломатски и политички потез који ће омогућити српској влади да умири домаћу јавност и изађе из косовског проблема како би се фокусирала на евроатлантске интеграције.

Кључна (заправо катастрофална) грешка Београда био је начин формулације питања које је прослеђено Међународном суду правде. Оно је гласило да ли је декларација о независности тзв. Косова у складу са међународним правом. Одговор суда гласио је да поменута декларација није у супротности са важећим системом међународног права, заснованим на Повељи УН, нити у супротности са Резолуцијом 12 44 и Уставним оквиром за привремену самоуправу УН-а на Косову и Метохији.

Шта из овог можемо да закључимо?

Прво. Нема сумње да је током заседања било озбиљних и сталних притисака Запада, у првој врсти САД и Велике Британије. То је у великој мери и узроковало да је Суд озбиљно ограничио домет питања које му је било предложено у одлучивање. Уместо да донесе јасан став о томе да ли Косово и Метохија као аутономна покрајина у саставу Србије има право на једнострано отцепљење односно да ли Албанци као национална мањина у Србији имају право на унилатералну сецесију и формирање сопствене и независне државе на српској територији Суд је кренуо линијом мањег отпора. Заправо, суд је у својој одлуци само констатовао да важеће међународно право не садржи ниједну одредбу која би изричито дозвољавала или забрањивала једностране декларације о независности. Оне per se (саме по себи) нису недозвољен инструмент да одређени ентитет на декларативном нивоу испољи своју вољу за одређеним политичким статусом. Лаичким језиком речено, свака произвољна група људи, како год се она називала, може да усвоји акт у којем дефинише свој правни и политички положај. То је основни постулат права на слободу говора. Примера ради, и становници било које општине у Србији или заједница станара у некој згради могу да донесу декларацију у којој износе своје захтеве, па и припадници било ког народа или мањине на планети могу да усвајају сопствене декларације о независности. Међутим, друго (и за случај КиМ) кључно питање је да ли су последице, које произилазе из таквих декларација, у складу са међународним правом или нису. Питање о којем је Међународни суд правде морао да одлучује Србија због недржавотворног понашања њених највиших званичника и недостатка озбиљне дипломатије није поставила. Почињена је фатална грешка јер смо пропустили прилику да пред Међународни суд правде изађемо са прецизним и конкретним питањем, које не би дозвољавало различита тумачења, које не би било подложно било каквим накнадним модификацијама и које не би пружало простор Суду да следи политички интерес Запада. Пропустили смо прилику да од највишег судског органа УН добијемо потврду свог неотуђивог сувереног права на територију Косова и Метохије.

Чињеница је да је држава Србија те 2010. године пропустила шансу да у руке добије по своје националне интересе позитивно мишљење највише и најважније институције међународног правосуђа. Чињеница је да нам је испред носа утекла одлука која би представљала чврст аргумент у прилог одбране нашег територијалног интегритета на Косову и Метохији. О томе на крају крајева говоре и одвојена мишљења четворице судија, међу којима је потребно посебно издвојити ставове судија Петра Томке из Словачке и Леонида Скотњикова из Русије. Мишљење њих двојице у целини разобличава суштину проблема, критикујући одлуку судске већине о ограничењу постављеног питања. Како наводе, у поступку је било неопходно одлучити о томе, да ли је кључна правна последица усвојене декларације којој су тежили косовски Албанци (стицање независности) уопште у сагласности са како општим међународним правом тако и Резолуцијом 12 44 (као lex specialis). Поједностављено, питање о којем је морало да се одлучи било је да ли су били испуњени услови да Албанци као етничка заједница на КиМ посегну за правом на самоопредељење, тј. да крену у процес одвајања од Србије. Уколико наставимо да читамо одвојена мишљења ове двојице судија добићемо и одговор на то питање. Он је јасан и егзактан: Ниједна одредба Резолуције 12 44 не може и не сме да се тумачи на начин да би било којој страни пружала право на једностране потезе, што подразумева и уни“латерално проглашење независности“.

Осврнимо се сада укратко на следеће питање: „Може ли Србија да има било какву корист од оваквог саветодавног мишљења Међународног суда правде?“ Одговор ће можда изненадити многе, али он гласи: Да, може!“. Погледајмо и како.

Прво треба истаћи да саветодавна мишљења Међудржавног суда нису правно обавезујућа. Према томе, оно ни у чему не обавезује Србију да мора да се повинује закључцима о афирмативном погледу на независност тзв. Косова. Став западног дела међународне заједнице, који се агресивно форсира након доношења судске одлуке је да је њоме „стављен печат на међународни легалитет и легитимитет косовске државности“ и да се државе УН-а охрабре да убрзају процес признања те сепаратистичке творевине.

Међутим, упркос недостатку обавезујуће природе мишљења Међународног суда правде имају изузетно велику политичку и моралну тежину, пре свега јер (морају да) их доносе светски признати правни стручњаци од високог професионалног интегритета.

На тај начин се осигурава квалитет аргумената, изнетих у одвојеним мишљењима. Управо у томе Србија треба да пронађе начин како ће одлуку Међународног суда правде да користи у сврху одбране својих ставова у међународној заједници.

Актуелној власти је неопходно поставити питање: „Ако је већ претходни режим одлучио да се повинује онима чији циљ је отимање КиМ и даље комадање Србије због чега тај фијаско није барем мало ублажен пружањем једне стручне анализе саветодавног мишљења? Анализе чији циљ би био да се из судске одлуке извуку сви они делови и аргументи који иду у прилог одбрани српских ставова? Зашто ни пуних седам година након усвајања те одлуке Србија нема комплетан сажетак правно-политичких последица саветодавног мишљења Међународног суда правде?“ Многи ће рећи „Србији то ништа не користи. То је небитна ствар, детаљ.“. Али упозоравам, у озбиљној дипломатији и најмањи детаљ може бити ор пресудног значаја.

Зато одговор није у томе да то није могло и није требало бити урађено. Одговор је у очитом политикантском и поданичком ставу појединих људи у власти, у неспособности и неспремности да се правилно схвате промене у међународној арени, да се препознају стратешке прилике за очување и реафирмацију српских државних интереса на интернационалном нивоу и да се у складу са тим приликама води спољна политика.

Претходна власт није обавила домаћи задатак сваке озбиљне и самосталне државе, није умела и није хтела да искористи све расположиве дипломатске и правне механизме, пре свега на нивоу УН-а који би за циљ имали повратак утицаја и јачање присуства државе Србије на КиМ.

Приметно је да у одређеном делу актуелног државног руководства ипак постоји свест о штетности начина на који је спољну политику у домену одбране КиМ водио претходни режим Али се поставља питање шта је нова власт (од како је преузела државно кормило)

учинила да анулира све погрешне потезе претходног евро-атлантистичког режима? Одговор је, нажалост, јако мало. Но, погледајмо шта (још увек) може да учини.

Без даљег одлагања мора се сазвати тим домаћих и међународних правних стручњака који ће припремити предлог прецизне стратегије деловања државних органа приликом наступања у међународним односима и институцијама УН-а; стратегију која ће се бавити питањем како у одбрани српске позиције о КиМ ефикасно користити оне делове саветодавног мишљења који иду у нашу корист. То су пре свега правни аргументи четворице судија који су гласали против већинске одлуке, а чији ставови представљају интегрални део саветодавног мишљења као и они сегменти већинске одлуке који афирмативно говоре о Резолуцији 12 44. То су пре свега делови где се потврђује обавезујућа снага тог документа и његова релевантност у процесу решавања косовског питања. Уважавајући тај принцип деловања Србија мора да покрене једну свеобухватну дипломатску офанзиву на међународном плану где ће систематским и вештим лобирањем за своје интересе и снагом аргумената стварати све веће и озбиљније препреке даљем продирању тзв. Косова у светске институције, пре свега у УНЕСКО и остала тела која делују у оквиру система Уједињених нација.

Та офанзива треба да подразумева одлучан и снажан дипломатски отпор покушајима међународне легитимизације косовске независности, што у првој врсти обухвата прекид пристрасних и нетранспарентних преговора под диригентском палицом Брисела и њихово преношење на УН. Подсећам да резолуција Генералне скупштине са којом је питање КиМ пребачено на ЕУ није обавезујуће природе. Сходно томе наша држава има могућност да, имајући у виду епохалне промене међународних околности, које иду нама на руку, покрене процес доношења нове резолуције са којом ће преговоре о јужној покрајини вратити пред УН где, а то треба увек имати на уму, наше интересе штити вето Русије и Кине.

Немамо те раскоши да дозволимо себи још један дипломатски пораз када је у питању одбрана државне територије. Никада више!

 

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *