Жељко Ињац: Да ли Бошко Обрадовић може да се врати себи?

Поделите:

 

Између млитаве позиције која је уљуљкана у своје изборне успехе и килаве опозиције у потпуном хаосу, Бошко Обрадовић је са покретом Двери на протесту пред зградама РТС-а и Пинка оставио утисак тренутно јединог опозиционог лидера са ентузијазмом и енергијом. О Стаматовићу који је такође учествовао (додуше више као навијач) у овом протесту а који уз Обрадовића дође више као неки привезак-сувенир, заиста не знам шта бих рекао. Човек је више присутан на РТС-у од већине СНС политичара, тако да је његов протест пред зградом РТС-а заправо једна политичка гротеска. Но да не кварим почетак. Елем, Бошко као да се у последњем моменту тргао из неког хипнотичког сна у који га је увела прозападна опозиција (и фенси кампање) чији је постао верни сарадник од како је ушао у парламент.

Акција Двери на челу са Обрадовићем, ма колико је медијски испраћена негативно због инцидента испред Пинка, је заправо дала нову наду у опозиционим редовима а нарочито оном патриотском делу опозиције. Искуство учи да у политичком животу није толико битна доследност колико воља и емотивност. Сведоци смо безбројних политичких недоследности па и прелетања у сасвим супротан политички табор или окретања сопствене политике за 180 степени, али то није нешто за шта би гласачи драстично казнили политичара. Ту и тамо такав политичар ће изгубити који проценат гласова, но уколико својом новом политиком успе да придобије нове гласаче и задржи старе, његов политички живот се може сматрати успешним.

Гласачи пре свега гласају срцем, односно емотивно.

Оно по чему је политика покрета Двери била препознатљива пре овог реформисања у некакву модерну партију «десног центра» по западним стандардима са све политичким новоговором и стилом понашања и облачења, јесте управо то што је увек изазивала емотивну реакцију било противника било симпатизера. То јој је је заправо давало на снази. Тако је било и поводом антигеј протеста, и поводом борбе за породичне, националне и традиционалне вредности итд. Енергија протеста и спремност да се иде мимо «главне струје» су привлачили људе Дверима.

Одустајањем од свог «дверјанског» стила и покушајем да се стилски, идеолошки и политички уклопе у шаблоне прозападне опозиције, Двери су изгубиле и на препознатљивости и на снази. Зато су изгубиле и добар део симпатизера и гласача, који просто не могу да гледају Бошка заједно са Радуловићем, или Јанковићем или било којим другосрбијанским политичарем. Исто тако умивена и политички коректна кампања «срећа» је збунила њихове верне гласаче, а одлазак «оснивача» попут Глишића из Двери је довело и до привремене пометње.

Наравно да је јасно да прави циљ протеста пред зградом Пинка није била борба против риалити програма који емитује та телевизија, већ пре свега огорченост јаком медијском подршком коју ова приватна телевизија даје Вучићу и владајућој коалицији. Пинк је у јавности доживљен као медиј који је најближи Вучићу и владајућој коалицији и стога симболично и као његова „тврђава“. Ипак, то инсистирање на борби против риалитија, који значајан део јавности у Србији осуђује због простаклука и неморала који тамо доминира, јесте сам по себи добар маркетиншки потез Двери.

Да би Двери поново постале релевантан фактор код опозиционих бирача а нарочито патриотски оријентисаних гласача, није довољно да се врате свом старом стилу политичке борбе, мада је и то веома значајно, већ је пре свега битно да направе отклон од прозападних партија с којима су тренутно у савезу и отклон од реторике и политичког стила коју су усвојили од тих партија током овог кратког савезништва. Обрадовићу би требало да је јасно да добар део патриотски оријентисаних гласача радије неће гласати или ће пак из ината гласати за Вучића, само да не гласа за другосрбијанце и прозападно оријентисане политичаре попут Јанковића чије је окружење изразито антинационално и антитрадиционално.

Уколико заиста жели да буде лидер патриотске Србије, његова наклоност прозападним партијама мора престати а потом се треба окренути формирању што ширег патриотског блока и превазићи ту вештачки наметнуту поделу на «за и против» Вучића. Јаком патриотском блоку су потребни сви патриотски гласови, па и они који су тренутно на Вучићевој страни.

Војислав Шешељ управо води такву политику, благо критикујући власт, Вучића сасвим незнатно, али трудећи се да придобије све патриотски оријентисане гласаче. Друга је ствар што је Шешељево време прошло и што су му изгледи на успех дугорочно минорни. Обрадовић би требао ако жели јачање позиција у патриотском бирачком телу да води сличну мудру политику те да придобије сваки патриотски глас, а не да изиграва новог Вука Драшковића, да осваја тв Бастиљу, помаже новом ДОС-у, или да бојкотује изборе.

Бојкот избора је готово увек погрешан потез (осим у ретким ситуацијама кад постоји јак блок против власти и јасна поларизација). Излазак на изборе је увек прилика да се партија консолидује, да се провери њена снага и спремност, да се ангажују нови људи и да се удахне нова снага. Партије које из бојазни од лоших резултата бојкотују изборе, губе поверење својих симпатизера. Боље је часно изгубити изборе, него кукавички признати пораз без икакве борбе. Не постоји та медијска цензура данас која се не може добром акцијом победити на интернету. Није ово доба Милошевића да је ТВ и штампа једини извор информација. Налазити ту алиби за бојкот није ни озбиљно а ни политички корисно. Нико не воли оне који траже изговоре да се не суоче са изазовима. Обрадовић треба да се вратим старом себи и старим Дверима и да превазиђе страхове од пораза. Ни један политичар није постао познат и славан кукавичлуком јер чак и за издају треба храбрости а толико више за патриотизам!

Жељко Ињац, Видовдан

Поделите:
4 replies
  1. Kada
    Kada says:

    je Vucic mogao da se od stvaranja Velike Srbije okrene stvaranju, mnogo uspesnije, Velike Albanije, od prelepljivanja table sa Djindjicevim imenom Mladicevim do EUropeiste, onda je sve moguce.Srbija je pod Vucicem postala zemlja mogucnosti.U Srbiji je pitanje vlasti reseno, ona pripada EUropeistima, dok pitanje opozicije ostaje otvoreno, jer ona samo 95% pripada EUropeistima.Bosko se bori da opstane izmedju krila EUropeista na vlasti i krila u opoziciji.Cini se da je i on sam pomislio da su protesti protiv vlasti spontani i nestranacki i da bi on mogao da to iskoristi i ojaca svoj polozaj u nepostojecoj opoziciji, ali neuspeh tih protesta mu je mogao pokazati da proteste u Srbiji mogu da organizuju samo oni koji organizuju i vlast i da on mozda moze da bude deo njihovih protesta, ali da oni nece biti deo onih koji Bosko organizuje.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *