Вукашину по земљи се вуче

Поделите:

Зашто прича о Вукашину Обрадовићу има јачу поенту од свих бајки браће Грим, укључујући и Краљевића жапца

1.
Дан пошто је објавио да гаси своје Врањске новине, Вукашин Обрадовић започео је штрајк глађу. Тим гестом, како је рекао у пропратном писму јавности, настојао је да укаже „на сав бесмисао борбе за слободу медија, коју водимо у последњих тридесетак година“. Као и Вукашин, био сам у прилици да угасим сопствене новине, знам колико то боли, а знам и како је кад се то догађа вољом нечије политичке одлуке, и зато нећу сеирити над његовом невољом. Утолико пре што, говорећи о Вукашину Обрадовићу, говоримо о једном од, људски гледано, пристојнијих примерака његове политичке врсте.

Ради се, међутим о томе да Вукашинова прича говори сто језика, будући парадигма данашњих прилика у српском новинарству и политици. Тако је његова лична драма постала једна заокружена структра о нашим приликама из последњих четврт века, са свим својим невидљивим узроцима, видљивим симптомима, уврнутим наравима, апсурним кулминацијама и, нажалост, болним епилозима.

2.
Све је ту за трагедију; фале само коначна спознаја и катарза. Доводећи до краја свој новински пројекат, Обрадовић, као тестамент, исписује сопствени биланс – како је, како каже, померао границе слободе и демократије, и како је пао у борби за „слободу медија“. Авај, како смо сејали у претходном столећу, свако наше финале у првих 20 година овог неизоставно је мучно, као и сваки трагичан крај коме дакле измиче не само катарза већ и макар летимична спознаја о узроцима пропасти.

frog04Како ћемо, дакле, деценијама лечећи срце, а умирући од, рецимо, хемороида, спознати кад смо заправо пали у борби за „слободу медија“? Кад и остатак западног света, оног часа кад су медији напустили одбрану јавног интереса? Оног момента кад су, намерни да задрже све привилегије које следују браниоцима јавног интереса, јавним интересом прогласили оно што су заправо бранили – интерес најјачих против најслабијих и у друштвеној и у планетарној бици? Оног тренутка кад су новинари постали војници наоружани смртоноснијим оружјем од сваког до тада запамћеног, војници на које се није смело пуцати, јер они су, забога, бранили јавни интерес, а не интересе јаких?

Или су узроци нашег пада мање обојени планетарним, а више локалним трендовима? Кад су, дакле, пропале Врањске? Кад смо, под изговором борбе за слободу, почели да убијамо сопствено медијско тржиште и нисмо престали да ударамо све док је давало знаке живота? Или кад нам није било довољно да једном поверујемо како је сасвим у реду да Драгољуб Милановић 5. октобра добије оне батине пред Ертеесом него се нисмо почешали ни кад је једино он на целом свету робијао због Срба побијених у НАТО агресији? Или онда кад смо почели да бранимо јаке од слабих тврдим моралистичким аргументима?

3.
Кад нам је то пошло за руком, после је све било лако: и то да „слобода медија“ важи само за „нас“, за оне са „ове“ стране глобалног гибања и „ове“ стране транзиционог лимеса. Да важи за наше политичке истомишљенике и наше интересне сроднике, али не и за оне који нису имали среће као „ми“, остајући са „оне“ стране лимеса, глобалног, политичког, социјалног… Наравно, Вукашин ће моју тврдњу веома лако демантовати тако што ће показати једо једино саопштење новинарског удружења коме је годинама био на челу, а у коме се бране професионална или људска права само једног јединог новинара који није био његов политички истомишљеник, бипо кога ко није био са његове стране лимеса. Нема тога, Вукашинови неистомишљеници били су третирани као „непријатељи слободе“, а, као што је одавно познато из оснивачког наратива Вукашинове касте, „за непријатеље слободе нема слободе“.

„Слобода“, дакле, није била универзалан појам, већ нека врста политичке припадности, па и кастинског распознавања. Унутар касте повлашћених две деценије није се постављало питање опстанка медијских пројеката – њих су најпре финансирали странци, да би потом натерали несрећну српску државу да, заједно са финансирањем сваке своје пропасти, преузме и то. Како се делом касте постајало ултимативном слободом да се потегну, претресу и доведу у питање сви интереси сопствене историје, нације и државе, уз пропорционалну подршку сваком интересу странаца у Србији, тако смо добили класу медија која је умела да буде веома критична према власти, која је немилосрдно истраживала корупцију унутар домаће политичке класе, која је визионарски исписивала нови српски културни модел, храбро изводећи Србију из њеног традиционалног оквира путевима неоколонијалне „модернизације“. И није за то време прозборила једну критичку реч о странцима („молим вас, па то је теорија завере“), свету чије идеје у нашој хијерархији појава егзистирају изнад традиције, заједнички садржиоци изнад нације а потребе изнад корупције.

4.
Сећа ли се још неко Студија Б из времена Тимофејева, и он данас сигурно буди неку врсту носталгије међу светом који „слободу медија“ доживљава као Обрадовић. Ничег на том ослобођеном Студију Бније било што су нам странци смислили, а да није промовисано као сопствени став – истинабог на само на Студију Б. Не сећам се да је нека приватизација ојадила раднике, а да Студио Б то није одбранио макар речима да се то тако ради у Европи и да више нема самоуправљања. И све би то трајало ко зна колико да се и Студио Б није нашао на списку за приватизацију, кад је Тимофејев као Јеремија завапио до неба, преко ноћи се од либерала претварајући у Светозара Марковића. Наравно, све друге приватизације и даље су биле неспорне, систем је и даље био савршен, само је, ето, приватизација Студија Б била грешка.

frog01Случај Студија Б под заклетвом сведочи да је проблем тих намесничких касти у суштини синдром логорских капоа. То што капо пристаје да убије за господара чини га повлашћеним у односу на све оне који су његове жртве, али то не значи да и сам неће завршити тако, будући да га његове повластице не пребацују у класу господара, него добацују таман толико да сконча међу последњим у класи жртава. Исто као Студио Б. Исто као Врањске.

5.
Не сећам се да је било гласнијих заговорника последњег сета медијских закона од НУНСа и Обрадовића. Док је власт тај „неолиберални“ концепт медија прихватила, јер је дошао као налог из Брисела, омна је истовремено разматрала како ће спасити свој медијски утицај. Вукашин је за то време наивно веровао да, што закон буде гласније подржавао, он ће се мање односити на њега, јер је он борац за „медијске слободе“. И био је, зато је пуштен да умре међу последњим. Шта се заправо догодило?

Ниједну годину од скоро две деценије свог излажења Врањске нису себи обезбедиле ни на тржишту купаца новина ни на тржишту оглашивача, већ увек и само на тржишту донација, којима је плаћана политичка и друштвена оријентација тог листа. Али, као што се са Вучићем унутар Србије структурно променило много тога, тако се променила и логика тржишта донатора. Јесте Обрадовић са својим Врањским следио интерес странаца, али, пристојан каквим га је Бог дао, није могао да парира. Уместо њега, дошли су млађи, виталнији, ови што им ништа није ни тешко ни мрско, ни да забију нос где се то не ради ни да се каче за куке.

6.
И тако, као у лошим филмовима, оно што више није могао да им понуди Обрадовићев живот, можда је могла његова смрт. Штрајк глађу, који јесте нека врста мање или више успелог покушаја самоубиства, требало је да окупи његове истомишљенике по питању доживљаја „слободе медија“ у притиску на владу, која је, кад је Обрадовић у питању, једна од невинијих адреса.

Да лаж, посебно она у коју сте сами поверовали, може да буде толико жилава, доказ је управо Обрадовић. И ми и он знамо ко је пресекао да његових новина више не буде, али ни ми ни он га не очекујемо да гладује пред, рецимо, канцеларијом Европске уније, где би то логика догађаја налагала. Уместо тога, сви га очекујемо управо тамо где су се скупили његови истомишљеници. Хајде што та трагедија није имала своју катарзу, већ што је нико није ни очекивао.

7.
Обрадовић нам тако накнадно исписује дефиницију капоа: то је човек који се води логиком моћног џелата, и то док се креће усусрет својој судбини нејаке жртве. Зато ниједан капо не научи ништа из своје судбине, али прича о њему толико је дискурзивна и толико прожета значењима да не може бити бескорисна.

frog02Зато је, док се Србија креће према свом геополитчком исходу, важно знати да Вукашинова прича има универзална значења. Зато је ово јаче од браће Грим, утолико пре што не знам никог да је срео краљевића који је претходно био жабац; дочим смо обратном сви макар једном сведочили.

 

Жељко Цвијановић

Стндард

Поделите:
1 reply
  1. дулебг
    дулебг says:

    Мислим да ће овај чланак означити прелом у српском новинарству – од једне политичке коректности, ка обавези „да се попу каже – поп!..“ Досад су лицемери успевали да матирају јавност жалопојкама о људским правима и својој срећи худој. Жељко је овде повикао „Цар је го!“ што је одавно било време.

    Сам Жељко објавио је једну ширу (и блеђу))) елаборацију свога чланка из пера З.Ћирјаковића:
    http://www.standard.rs/politika/38865-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BD%D0%B5-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B0

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *