НА ДАНАШЊИ ДАН „ДОТАKАО ДНО ЖИВОТА“ Тома: „Сматрали су ме будалом и пијаницом“

Поделите:

На данашњи дан, пре 26 година, преминуо је Тома Здравковић, а овако је говорио…

Боемска икона југословенске музичке сцене, Тома Здравковић, рођен је 20. новембра 1938. године у селу Печењевце, поред Лесковца.

Са петнаест година је почео да пева и одмах увидео да је то његов једини излаз из немаштине.

Они који су га слушали, говорили су да ту има нечега, иако им мршави и неугледни Тома никако није личио на будућег певача.

Ипак, он је своје занимање врло озбиљно схватио и био је решен да крене у свет, а прва станица био је Лесковац. Ту је сасвим случајно, гладан и промрзао, 1956. године упознао певачицу Силвану Барјактаревић, касније Арменулић, која га је одвела у кафану Радан, где је певала са својим оркестром.

Тамо је научио да пева народне, забавне, староградске песме, француске шансоне и италијанске канцоне, а у музикантским круговима брзо се прочуло да у Лесковцу има неки Тома. Тако је почео пут славе. Путовао је у певао у кафанама широм Југославије.

Једне вечери, у зрењанинском хотелу Војводина, упознао је згодну црнку Олгицу. Тома ју је потпуно очаран упитао да се уда за њега и она је пристала. Њихова ћерка Жаклина рођена је 22. новембра 1963. године, на дан када је убијен председник Џон Kенеди, по чијој супрузи је и добила име. Међутим, његов први брак није дуго потрајао јер су се после неколико месеци развели у Осијеку.

У међувремену, Здравковићева кафанска каријера наставила се ангажманом у нишком хотелу Парк, одакле је прешао у београдски Градски подрум, где је три године певао сваке вечери. Непоправљиво сентименталан, Тома је инспирацију за песме црпео из личних искустава, а издавачка кућа Дискос понудила му је 1963. године да сними прву плочу, без икакве рекламе.

У Градском подруму упознао је Милицу с којом се после неколико месеци венчао и чинило се да поред ње више није онај стари. Није много пио, оставио се коцке и боемског друштва које га је свуда пратило. Након што је на позив Југотона снимио плочу са песмама „Циганка“, „Марта“, „Никад нећу да те заборавим“ и „Анђела“, сингл је остварио златни тираж, што му је отворило сва до тада затворена врата. Током 1969. године одужио се и Силвани Арменулић написавши јој легендарну песму „Шта ће ми живот“.

– Није у питању само музика… Људи знају шта сам све радио и проживео. Они почињу да се идентификују с тобом и зато те воле. Има, додуше, људи који сматрају да сам будала без пара и пијанац, али у суштини и то је део оног што јесам. Мало откачен, то је сигурно. Ја сам раније мислио да сам позер и да фолирам оно што живим. Kасније сам схватио да то нема никакве везе са фолирањем. Сутра могу да певам у кафани за триста старих хиљада. Јер, једино музика може да ме испуни до краја и без икаквих других жеља. Од ње живим и за њу живим – признао је Здравковић кога је у априлу 1991. године, на врхунцу славе, после албума „Kафана је моја судбина“, болест приковала за постељу на ВМА у Београду.

После седамнаест година борбе са канцером простате, преминуо је 30. септембра 1991. године. Али, легенда о највећем југословенском боему и човеку који је опевао своје најтананије емоције и даље живи, баш као и његове песме које су постале евергрин хитови.

 

 

Србија данас

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *