Насловна Аутори Драгољуб Збиљић: Српска власт и лингвисти не смеју, неће или не знају...

Драгољуб Збиљић: Српска власт и лингвисти не смеју, неће или не знају да реше питање писма у језику Срба

232
6
ПОДЕЛИ

То потврђује сваки документ власти у коме се спомиње српски језик и српско писмо (на пример, актуелна Стратегија) и сваки стручни прилаз српском језику и писму (на пример, Правопис српскога језика Матице српске)

 Српска власт и лингвисти ево већ близу три деценије од наметнутог Србима разбијања Југославије и за српске лингвисте нежељеног осамостаљивања језика Срба под изворним називом „српски језик“ не смеју, неће или не знају да реше питање писма у језику Срба. Додуше, власт је успела само формално да реши то питање (у Члану 10. Устава Србије), чак је успела да у врховне установе државе врати употребу ћирилице у српски језик, али није то учинила у све друге области живота и рада где се службено користи српски језик и писмо. Тако испада да се у Србији одредба из Устава у Члану 10. примењује само у реченом делу, као да Устав важи само за државне органе, а не и за обичан свет.

Пример да уставна одредба о српском језику и писму може да се багателишпе, не може бити илустративнији, имамо тамо где га не би никако смело бити – у Правопису српскога језика Матице српске. Како је то стручни документ који се примењује у целокупном школству, то је и главни, темељни разлог што се и даље сами Срби, једини у Европи и свету, на тај начин черече на два писма и продужава се из Југославије шизофреничање Срба. Та шизофренија документована је и обелодањена у расправама у време Новосадског договора о српскохрватском језику и двама писмима, а у којима је јасно изречена намера: „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“ фаворизовањем латинице међу Србима. Прећутан је једино из историје познат разлог, а то је да се латиничењем Срба оногући преверавање Срба и њихова даља асимилација, као што се то извело са Србима католицима. Тај је, дакле, крајњи циљ прећутан, али је познат из живота Срба и практичнмом понашању према њима у време свих окупација Срба и Србије, а настављен у време комунистичке власти у Југославији. Ту инерцију из Југославије данас у Србији настављају и власт и стручњаци.

Та сарадња лингвистичке струке и власти из Југославије очигледна је и данас. Једино је питање ко би се од њих морао сматрати одговорнијим. Једни мисле да је већи кривац власт, а други да је већи кривац струка, тј. институције које су од народа плаћене да се стручно баве неговањем српског језика и српског писма.

Занимљиво је, међутим, да су недавно, тачније 4. марта 2017. године, политичари и лингвисти први пут признали да за помор српске ћирилице међу Србима постоји, као и за све друго, кривац. Први пут су признали да су и они кривци, али су закључили да је, ипак, главни кривац народ![1]

 

Светски случај осуде целог (српског) народа

 За кривце би се, наравно, морала предвидети макар најминималнија казна: смена криваца с власти и с челних функција у институцијама за српски језуик и писмо. Таква основна казна, међутим, није предвиђена, вероватно зато што им је било незгодно да предложе смену српског народа и насељавање неког другог народа који ће поштовати себе и своје писмо у свом језику.

Наравно, како је немогуће из целе европске и светске праксе казнити цео народ, јер у њему има и оних који знају које је њихово писмо у њиховом  језикзу и који поштују уставну одредбу о српском језику и ћириличком писму, без икаквог предлога о казни за антићириличко злоделу у српском језику провукли су се без икакве, макар, опомене и они који су стварни кривци, а то су власт и лингвисти у заједници. А нормалан човек зна да цео српски народ не може никако бити кривац за прогон ћирилице, јер се решавањем тог питања у име народа баве плаћени од народа власт и стручњаци за српски језик и писмо.

Кад би сâм народ могао да функционише, да ради и живи без власти и стручњака, онда народ не би џабе плаћао ни власт ни стручњаци.

 

Ни власт ни лингвисти неће да реше питање писма Срба

 Није у потпуности јасно зашто српске власти и српске језилчке институције не решавају већ три деценије започето решавање питања писма у српском народу и њиховом језику. Јасно је само да су могућа три разлога: страх, нехтење и незнање. Власт, највероватније, не сме јер јој је јасно да је у последњих седам деценија Србима наметано туђе (латиничко, хрватско) абецедно писмо преко забрана ћирилице и планске фаворизације латинице, да је због тога српски народ већински свикнут на туђе писмо и да је ризик да изгубе власт зато што су лингвисти предуго плански лагали да је та абецеда „српска латиница“, друго српско писмо и да је то двописмо јединствен случај „српског богатства“. Чињеница у томе да је под таквом „равноправношћу писама“ у језику Срба српско писмо сведено на бедних десетак опроцената у јавности међу Србима не игра готово никакву улогу. Данашње наметање латинице међу Србима тумачи се и оправдава тиме да „нас то приближава светској глобализацији“ и „напретку“, „новим технологијама“, „снази латинице“ и сл. глупостима над глупостима.

То власт није изрекла, али постоји реална сумња и претпоставка да српска власт не сме да реши питање писма међу Србима и зато што се боји стопирања пријема у Европску унију ако и Срби траже да уђу у Европску унију са својим писмом у свом језику, као што су тамо ушли, на пример, Бугари са својом ћирилицом у свом језику. Научени да за Србе не важи нигде и ни у чему оно што важи за све друге народе и њихове језике и писма, српске власти не смеју да у решењу питања писма Срба примене европску и светску формулу из праксе: за један језик – јкедно писмо.

Од власти су мало загонетији српски лингцвисти у инстиуцијама за српски језик и писмо, као што су САНУ-ов Институт за српски језик, Одељење језика и књижевности САНУ, Одељење језика и књижевности Матице српске, Одбор за стандардизацију српског језика (којему је на челу доказани антићириличар[1] академик Иван Клајн (он није крив што је италијаниста по оснопвној струци, јер, ваљда, нема стручњака међу србистичарима који би били подобни за ту челничку функцију у Одбору). Те институције су одговорне што се и даље за Србе примењује Новосадски договор о српскохрватском језику и писмима из 1954. године, иако су се тог Договора хрватске институције за језик одрекле још 1967. и никада нису спроводиле Новосадски договор као српски лингвисти у вези с писмом. Исти договор је у вези с писмом од почетка у Хрватској нормално тумачен да „равноправност писама“ за њих значи право на своје (латиничко писмо), а српскуи лингвисти су ту „равноправност писама“  одмах тумачили по добијеном налогу као право Срба да своје писмо могу користити алтернативно, тј. да могу замењивати своје писмо туђим (хрватским) писмом.

 

Закључак

  Због свега реченог и доказаног може се закључити да данас у Србији (узети за пример и Стратегију развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027) не можемо још очекивати уобичајено у пракси целе Европе и света решење питања писма Срба у српском језику, да ће се наставити процес планираног довршавања латиничења Срба. Српска власт у заједници са српским стручњацима за језик или не смеју, или неће или не знају да реше питање јединственог у Европи и свету шизофреничења Срба у деоби по писму у свом језику све док се не оствари предвиђање председника Одбора за стандардизацију српског језика да ће међу Србима „ћирилица (п)остати архаично писмо“ [1] а да ће српски језик постати једноазбучан у латиници. У томе су највећи подржаваоци тог програма данас они који су плаћеници са стране који се брину у Србији за спровођење права свих осим Срба.

А решење је европско и светско једноставно, природно и лако: примена из опште праксе формуле по којој се за један језик одређује једно, довољно, писмо. А то писмо за Србе у српском језику је српска ћирилица којој нико од стручњака није оспорио налаз и наших и страних познавалац писама да је српска ћирилица по више одредница најсавршеније писмо на свету. Њен је једини проблем што је то српско писмо (а није, на пример, енгелско) на које се удара увек када се удара и на српски народ. Нажалост, то решење које је у Европи и свету нормално, у Србији и српском народу било би „велика храброст“. Ту за целу Европу и свет нормалну храброст још немају ни власт ни лингвисти у Србији.

Драгољуб Збиљић

ВИДОВДАН

 

Напомене:

[1] Видети закључке с тог скупа „Говори српски – пиши ћирилицом“, у коме се наводи:  „Учесници су се сагласили да кривицу због запостављања ћирилице заједничи сносе народ, научници и политичари“ (Искра,  04.03.2017. НАУЧНИ СКУП У ТРЕБИЊУ: Законом заштити ћирилицу).

[1] Видети доказе за то у књизи Немање Видића и Драгољуба Збиљића Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницвом пло идеји Павелића и Броза, Ћирилица, Нови Сад, 2015).

[1] Видети: дневни лист Данас (објављује се само на латиници), 15. децембар 2014, стр. рубрика Друштво.

 

6 КОМЕНТАРА

  1. Hm,hmm..neka pitaju Savu Mrkalja..koji,nije usaglasio stavove, sa Miloslavom Samardzicem i akademikom, Dragoslavom Mihajlovicem. Savu predlazem,jer pomenuta dvojica,slovo klepaca,tvrde da je Vuk Karadzic bio komunista.

    • Сава Мркаљ се одрекао своје реформе српске ћирилице, па је сва „слава“ припала Вуку. А тачно је да је Сава Мркаљ имао велике храбрости да сасече стари састави српске азбуке. Он је наишао на оштар удар Цркве (српске, наравно) и скончао је у душевној болници. Вук је био здравији, снажнији и лукавији. Имао је снажнију подршку Беча и успео је да за своју реформу придобије чак и Милоша <Обреновића и посебно кнеза Михаила Обреновића који је указом коначно увео у живот Вукову језичку реформу. Вук је имао среће јер је имао подршку Беча, подршку цензора словенских књига Јернеја Копитара, а затим Франца Миклошича који је наследио Ј. Копитара. Реформа је била у складу с политиком кнеза Михаила Обреновића која се наслањала на Аустроугарску. Вук је чак добио и признање из царске Русије. Вуку је тако осигурана победа његове реформе. А чињеница да је његова реформа увела народни језик у књижевност и да је имала, зато, симпатије у српском народу, тек тада је прошла Вукова реформа језика и писма. А кад је тако политички прошла та реформа, онда је она лако прошла и у свим институцијама за српски језик. Истина, та Вукова реформа не би толико лошег утицаја имала на српски језик и писмо ћирилицу да нису српски лингвисти и политика чак одступили од основних поставки Вука, па су пали на преименовању српског језика и на затирању ћирилице преко формалног двоазбучја, а суштински на подршци комунистичке власти у Југославији када је спровођен политички договорен налог о постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом. И та је политика до данас спроведена 90 одсто. Остало је још само десетак процената ћирилице па да ње нестане у Србији и да тако буде олакшан пут Срба у преверавање и асимилацију. То је пут којим су у неповрат отишли Срби католици. Полатиничење је у тој асимилацији Срба катиолика играло важну улогу.

        • Читајте литературу, а не само своје мишљење о томе, па ћете сазнати. Морате уложити свој лични напор да нешто сазнате.

        • За почетак прочитајте књигу Вукосаве Опачић-Лекић, „Сава Мркаљ- живот и дело“, Матица српска, Нови Сад, 1978. укупно 178 страна. Ето, из поштовања, мало помоћи.

      • Још мало помоћи за уваженог Спаса Узелца. Кад прочитате прву предложену Вам књигу о Сави Мркаљу, прочитајте од Меше Селимовића објективно писану књигу о Вуковој реформи, под насловом „за и против Вујка“. за даље, верујем да сте Ви спремни и довољно писмени да и сами пронађете још литературе о делу Мркаља и Вука. У коначном, кад прочитате довољно литературе, имате право даа, на основу свега, обавите и своје истраживање и да сами донесете своје судове. Ти се судови могу подударати са мишљењима других истраживача, али и не морају. Понекада неко дође до неког закључка, па тек касније, за много година, то буде прихваћено. Вук је рецимио, своју борбу за реформу српског језика и писма водио готово 50 година. И његово учење је коначно победило тек после његове смрти.
        Ево, сличног примера. Удружење „Ћирилица“ води борбу за ћирилицу у српском језику и народу готово 20 година, још од 2001. године. И дуго су лингвисти одбијали да прихвате гледишта „Ћирилице“. А ево ових дана донесоше у Требињу Требињску декларацију о заштити ћирилице у којој поновише (наравно, друкчијим речима, али суштински) исто оно што им се предлаже из „Ћирилице“ две деценије. Признадоше да је ћирилицу, као и свако друго писмо у другим језицима и народима, могуће сачувати само ако се усвоји правило праксе: једно писмо за један језик/народ. И они поновише у Требињу да у службеној употреби Срба у српском језику мора бити једно писмо — српска ћирилица. Остало је још само да додају да се мора и у Правопису српскога језика нормирати једно писмо (ћириличко) за писање језика Срба. То је једино што су заборавили да спомену у реченој декларацији. Тако је то кад лингвисти неће на време да прихвате оно што је природно, неизбежно и практично ако заиста хоће да српски народ остане са својим хиљадугодишњим ћириличким идентитетом у свом језику. Целе две деценије лингвисти у институцијама за српски језик одбијали су да прихвате ту неизбежност.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде