Насловна Актуелно Саша Гајић: Џозеф Нај и спорне димензије руске моћи

Саша Гајић: Џозеф Нај и спорне димензије руске моћи

608
4
ПОДЕЛИ

Измерити моћ неке од држава у међународним односима како би се на основу тога могли  проценити њени домети, циљеви и историјске перспективе увек је био захтеван и крајње неизвестан подухват за све истраживаче међународне моћи. Многе препреке, од субјективно-интересних и идеолошких, до ограниченог увида у податке које се односе на поједине аспекте моћи који су се узимали у обзир, стајале су на путу иоле објективнијих и реалнијих покушаја да се моћ једне сложене политичке заједнице као што је држава  скицира. Са развојем науке о међународнима односима и ширењем њених увида, развили су се и различити погледи на дефинисање моћи на неколико начина, од којих у великој мери зависи и начин њеног мерења, односно сагледавања: моћ се може одређивати у светлу где се она гледа као циљ држава или политичких елита и лидера; где је моћ мера утицаја, односно контроле на достигнућима, активностима и догађајима, појавама или људима из сфере међународних односа; где је моћ израз безбедности држава или моћ способности коришћења ресурса, то јест свих доступних државаних потенцијала у међународној стварности.

 

Први начин дефинисања је најстарији и најраспрострањенији у науци о међународним односима, посебно у реалистичкој школи. Ова школа стоји на становишту да је људско друштво подређено објективним законима који имају корене у људској природи чији је базични порив тежња, чак жудња ка моћи (lust for power) која се очитава у рационализацији где је „концепт интереса дефинисан као моћ“ којој све остале вредности и циљеви у међународним односима служе.[1] Неореалисти ову тотализацију погледа на моћ своде у историјско-конструктивистичке оквире, не посматрајући је као рефлексију неизмењивости људске природе већ више историјског наслеђа, пре свега оног везаног за анархичност међународих односа и последичну несигурности која ствара „безбедносне дилеме“ из којих произлазе жеље за увећањем моћи.[2]

 

 „Најплодотворнији су свакако мешовити, вишедимензионални покушаји одређивања моћи у међународним односима. Тако, нпр. Карл Дојч моћ покушава дефинисанти у више димензија: прва је количина моћи (weight),односно њена тежина, која је израз способности актера у међународним однисма да може да утиче и промени ток догађаја у међународној заједници, односно да пресудно утиче на туђе понашање…; друга је простор (domain) моћи, односно просторни домашај утицаја који неки субјект међународних односа може да врши; трећа је опсег (range) моћи изражен као однос између највише награде и најстрожије казеке коју поседник моћи може да употреби према другим актерима, и четврта димензија коај се тиче њеног домашаја (scope), то јест врстама и класама понашања на које се може вршити пресудан утицај“[3][4]Мешовити приступи за своје анализе најчешће преузимају посматрање основних елемената „тврде моћи“ из реалистичке школе (1. географију 2.природне ресурсе 3. индустријске капацитете 4. војну спремност 5. становништво (укључујући демографске тенденције) 6. национални карактер 7. национални морал 8. квалитет дипломатије 9. квалитет владе)[5] у комбинацији са „меком моћи“ (културни утицаји, политичке вредности и спољна политика)  узимајући при томе у обзир и драматичне промене „државоцентричних“ међународних односа са крајем Хладног рата и рачвање глобалних структура између држава и других, недржавних субјеката међународних односа, те капацитета њиховог утицаја.

 

  1. ЏОЗЕФ НАЈЕВА АНАЛИЗА РУСКО-АМЕРИЧКИХ ОДНОСА МОЋИ

Проблемом сложеног одређивања свих димензија руске државне моћи у савременим односима, а посебно њеног одражавања на будућност односа са САД, подухватио се Џозеф Нај један од наистакнутијих савремених америчких стручњака за међународну политику са Харвардског универзитета са значајним политичким искуством (заменик подсекретара за безбедност у Картеровој, а председник Савета за националну безбедност и помоћних министра одбране за међународно-безбедностне послове у Клинтоновој администрацији). Наја је међу водеће стручњаке за међународне односе још у седмој деценији прошлог века уврстила његова неолиберална теорија о асиметричној и комплексној међузависности (у коаутоској књизи се Киохејном „Моћ и међузависност“). Премда се бавио темама о миру  и сукобима међународној политици те нуклеарној опасности и етици, најчувенији је по његовим теоријским радовима о моћи у међународној арени, односно о лансирању теорије о „мекој моћи“ која је, осим што је постала научно широко прихваћена и даље разматрана, ушла и у свакодневну политичку употребу (нарочито од стране Клинтонове и Обамине администрације).  Аутор је већег броја књига од којих су најознатије Осуђени на водство: промењива природа америчке моћи (1990), Парадокс америчке моћи (2002), Мека моћ: пут успеха у светској политици (2004), Моћ у глобално информатичко доба (2004), Игра моћи (2004), Моћи за водство (2008)), „Будућност моћи“(2011), „Председничко лидерство и стварање америчке ере“ (2013), „Да ли је амерички век завршен?“(2015).

Његов нови рад „Будућност руско-америчких односа“[1] одликује се једностраношћу и симплификацијама: целокупна поставка анализе почива на компарацији моћи некадашњег СССР-а и данашње Руске Федерације (очекивано, на штету ове друге), те селективном истицању појединих параметара тврде и меке моћи савремене Русије како би се показала тендеција њеног неумитног даљег опадања. При томе се не показују исти показатељи код других савремених држава, па ни САД, како би се стварне димензије посматраних акспеката заиста упоређивали, већ се они прећуткују, изузев неких крајње натегнутих и произвољних (нпр. при поређењу распрострањености популације у азијском делу Русије и Кине).  Све то доприноси тенденциозним, често и крајње нетачним закључцима. Нај свој оглед почиње описом моћи Совјетског Савеза: „Педесетих година, многи Американци плашили су се да ће Совјетски Савез престићи Сједињене Државе као водећу светску силу. ССРЈ је био земља сва највећом територијом на свету, трећом најбројнијом популацијом, другом највећом економијом. која је производила више нафте и гаса него Саудијска Арабија. Поседовао је половиу укупног броја нуклеарног оружја, држао је људи под оружјем од САД и запошљавао највећи број људи у области истраживања и научног развоја. Совјетска пропаганда активно је пропагирала мит о неизбежности тријумфа комунизма, и Никита Хрушчов се славодобитно хвалисао како ће Совјетски Савез претећи Сједињене Државе до 1970-тих или 1980-тих. Међутим, Михаил Горбачов је 1986. године описао совјетску економију као „веома растројену. Ми заостајемо у свим сферама“. И 1991. године СССР се распао.“[2]

Овој уопште узевши тачној дескрипцији тенденција опадања (пре свега економске) моћи Совјетског Савеза уз истицање њених максималних домета (педесетих и шездесетих година прошлог века) требало би придодати и следеће факте: процентуално натполовично поседовање нуклеарног арсенала било је могуће док су само две силе поседовале ово оружје, што се убрзо током Хладог рата, са стицањем нуклеарног арсенала и других држава, променило и тако остало до данашњих дана; сама бројчана надмоћ неке војске само је један, и то не одлучјући, међу параметрима војне моћи. Негативне пак демографске тенденције нису се десиле у постсовјетском периоду, већ су у СССР биле видљиве од седемдесетих година. Наиме, док је у периоду 1926-1874 стопа рађања опала са 44.0 на хиљаду на 18.0 (због урбанизације и каснијег ступања у брак) стопа смртности је падала са 23.7 на 8.7, уз чињеницу да је популација у словенским републикама и раније стагнирала а наставила да расте у средњеазијским републикама.[1] Међутим, од краја шездететих година стопа смртности (код одраслих, радно способних мушкараца и деце) почела је да расте, да би, након кратког застоја током осамдестих. наставила да расте услед погоршаних општих животних услова и слабљења сектора здравства. Подаци о порасту дечијег мораталитета, прикривани су, тј. нису објављивани у статистичким извештајима пуних десет година, до краја осамдесетих. Слично је било и са опадајућим економски параметрима, који су или прикривани или лажно приказивани тако да не постоје егзактни подаци о реалним достигнућима совјетске економије, нарочито у последње две деценије њеног постојања. Постоје процене да је нпр. 1970 (од када се рачуна почетак јачих негативних економских тенценција) БДП СССР-а био други на свету, у износу приближном 433 милијарде долара. Удео Совјетског савеза у светском ГДП је био 12, 8%, а по глави становина он је износио 1790 долара, чинећи га 39-тим у свету.[2] Исте те године амерички ГДП био је 2,5 пута већи и износио је 1075, 9 милијарди долара, док је по глави становника он био 5126 долара.[3]

Описујући последице негативних тенденција из позне совјетске епохе и постсовјетске транзиције деведесетих, Нај приказује да је савремена Русија у расулу, са разореним здравственим системом, неефикасном тржишном привредом, са државним капитализмом у служби барона-пљачкаша, са ниским животним стопама где мушкарци умиру у просеку у раним шесздестим, а где опада број новорођенчади. Ова слика је, у ствари ружна прошлост транзиционе, Јељцинове Русије: са побољшањем општих услова живота и упорном демографском политиком, Русија је успела да од 2009. преокрене негативне трендове. Стопа рађања у Русији је сада већа нешто него у европским земљама и САД и у 2010. Години она износи 12 рођених на хиљаду људи, мада је стопа смртности још увек већа него у земљама Запада (од 2012. такође износи 12 на 1000 људи).[4] Но, Русија додатно повећава своје становништво – као и земље Запада – својом имиграционом политиком (процењује се да број илегалних имиграната из азијских држава досеже број од чак 10 милиона)[5]. Етнички састав Русије је такође повољан: чак 81 становништва су етнички Руси, док ни једна од мањина (а има их преко 160) не прелази неколико процената у укупној популацији (највише је Татара 3, 7%, 1,4%Украјинаца итд).[6] На просторима где и живе мањине, Руси најчешће престављају од 50-70% становништва, па је нереално говорити о могућностима лако остваривог територијалног сепаратизма (изузев на Кавказу). Западне земље, напротив, државном политиком једначећи држављанство и националност (нпр. у Француској), често статистички прикривају етничку и културолошко-цивилизацијску структуру свог становништва и његове демографске трендове. Нпр. у САД потомци Европљана данас чине око 62% становништва,[1] док постојећој стопи рађања највише доприносе Латиноси, претећи да у перспективи претворе укупно белачко становништво у мањинско.[2]

  1. ВОЈНЕ И ЕКОНОМСКЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ

Према Нају, распад Совјетског Савеза 1991. године је оставио Русију са пола популације и пола економије гледајући у односу на пређашњу државу. „Русија је задржала нуклеарни арсенал – већи чак од оног САД – али су њене способности за пројекцију глобалне моћи умногоме биле умањене. Она више није била суперсила способна да балансира Сједињеним државама у биполарном свету, као што је био случај током Хладног рата. Регионално, са друге стране, она је била способна да ефективно користи силу против слабих суседних држава, као што је било у Грузији 2008. и Украјини 2014.“[3] Па ипак, признаје Нај, Русија има војну надмоћ над свим својим суседима који нису приступили НАТО-у.

Поменута надмоћ није тек последица наслеђа совјетског арсенала, чак ни чињеница да је преко 70% капацитета војне индустрије „остало“ у Русији. Нај пропушта да нас обавести да је, иако је бројност оружаних снага Русије мања у односу на некадашњу Црвену Армију, њен број и даље импонзантан у светским размерама: 2006, пре отпочетих реформи активан војни састав бројао је 1,2 милиона људи, са највећим оклопним снагама у свету, са највећом количином нукларних подморница, другом по величини фолтом подморница са балистичким пројеткилима и једном од највећих морнарица и авијација (по броју стратешких бомбардера друга по величини после САД). Поређења рад, САД су 2014. Године имале око 1,3 милиона људи у свом војном саставу, иако им је војни буџет далеко највећи на свету (554 милијарде долара). Такође, руска војска пролази кроз квалитативне реформе структуралног реогранизовања које су започете 2008. године, а које су смањиле бројност војног персонала, редиковале величину централне команде, увеле додатну цивилну логистику и  резерве, преобликовала  огранизацију војних формација у циљу веће ефикасности и системске еластичности. Руски војни буџет је трећи по величини у свету (после САД и Кине) и 2014. године је званично износио 2,49 трилиона рубаља (око 69 милијарди долара) са тенденцијом даљег раста у 2015. години на 3,03 трилиона рубаља (83 милијарде долара), а 2016. године на 3,6 трилиона рубаља (93 милијарде лолара), док су његове незваничне процене знатно веће.[4] Гледано номинално, у доларима, руски војни буџет далеко је мањи од америчког (само 14% или 1/7америчког војног буџета), али Русија са овим улагањима сама производи готово целокупно сопствено наоружање које задовољава све њене потребе и служи за извоз. Она је други највећи извозник оружја у свету који покрива око  37% укупне светске продаје (у периоду 2005-2009). 2014. године Русија је извозила оружје за чак 56 држава.[5] „Програм државног наоружавања за период 2011-2020“ је отпочео крајем 2010 године који је предвиђао да се уложи око 20-21,5 трилиона рубаља (650 милијарди долара) за се набави нова опрема у предвиђеном периоду, са циљем да се до 2015. године 30% војне опреме замени у свим њеним родовима, а 70% до 2020. године. У неким јединицама Руске армије, око 60% модерне и напредне опреме већ је замењено до 2015. године, тако да се очекује да предвиђен резултат бити премашен и што се тиче рока и што се тиче обима. Све у свему, и руска војска и војна индустрија нису у фази слабљења и опадања, већ у поодмаклој реорганизацији и континуираном јачању, обзиром да дате капацитете и околности.

Ситуација је по Нају, много неповољнија у економској сфери: „По питању економских ресурса, руски бруто друштвени производ од 2,5 трилиона представља једну седмину америчког, и његов износ по глави становника износи око 18 хиљада долара, што је оквирно трећина у односу на онај Сједињених држава. Штавише, њена економија је веома зависна од енергената: нафта и гас представљају две трећине руског извоза, пола државних прихода и 20% бруто друштвеног производа. Са америчком револуцијом шкриљаца која води ка опадању цена енергената, Русија ће бити у тешкоћи да досегне своје буџетске циљеве. Штавише, извоз високе технологије преставља само седем процената њених укупних извозних производа (у поређењу са 28 процената Сједињених Држава). Док Русија може да произведе и извози софистицирана оружја и нуклеарне реакторе, она неефикасно алоцира ресурсе унутар своје економије а приватне инвестиције нису одрживе због корумпиране институционалне и правостудне структуре. Ова ситуација је још више погоршана западним санкцијама наметнутим након руске војне интевенције у Украјини.“[1]

И овде Нај одвећ барата са полуистинама и генерализацијама. Наиме, тачно је да Русија  у многоме зависи од сировинског извоза (кој чини чак 70% њеног укупног извоза), а да процентуано премало улаже у развој високих технологија за најширу употребу, поготово за њен извоз – јер исте јефтино увози. Сложићемо се да, ипак, производња геџета и беле технике није озбиљни показатељ државне моћи. Са друге стране, тврдње да ће револуција „фрекинга“(производње гаса и нафте из шкриљаца) толико оборити цену енергената да ће то минимизирати руске буџетске приходе и онемогућити даља системска улагања у развој, претеране су. Наиме, цене гаса и нафте су због преплављивања њиховим резевама из САД и заливских држава већ за трећину ниже од најнижих испативих цена производње истих из гасних шкриљаца (уз читав низ негативних еколошких поседица); чак оне нису зауставиле већ само смањиле прилив средстава у руски буџет. Када се овај енормни прилив јефитних енергената умањи – а то је неминовно – његове цене ће поново скочити, додуше не до нивоа из периоду 2000-2010, али и то ће бити више него довољно. У време највећег приходовања од извоза енергената, њихов удео у укупном руском БДП-у није прелазио 5,7%, и знатно је почео да се смањује већ од 2003. са јачањем унутрашњег, руског тржишта да би  до 2011. године имао удео од свега 3, 7% БДП.[2] На основу овог приходовања Русија је до 2006. године исплатила највећи део свог спољног дуга и креирала „Стабилизациони фонд Русије“ који је трећи по величини у свету (597 милијарди долара). Руски лидери свесни су нужности диверсификације своје економије и отклањања њене зависности од извоза енегентата; они непрестално указују на то обзиром на постојеће лимите и залажу се за унапређивање сектора производње високеке технологије. Међутим, успоравање укупног економског раста након изузетне прве декаде 21. века на свега 1, 3% 2013, 0,6% 2014. и –3, 8 % у 2015[3] (други извори економски пад услед санкција 2015. године стављају у размере између -3% и -3,5%; 2016. раст је так нешто изнад „позитивне нуле», 2017. раст је досегао 1,4% док се до 2020 прогнозира раст од око 4%)  последица је више фактора, а не само пада цена енергената: пре свега, економски пад се тиче утицаја светске кризе на степен директних страних инвестиција, а затим и дуготрајне рецесије у ЕУ која је, све до увођења санкција 2014. била најважнији руски спољнотрговински партнер, као и других структуралних проблема саме руске екониомије те политичке и социјалне нестабилности у суседству (која је у Украјини прерасла у рат)  Иначе, руска банке, које су доживеле ударе са сломом финансијских тржишта  на почетку светске кризе 2008. gодине, нису претпеле никакву дугорочну штету због правовремене и стручне заштите свог банкарског сектора од стране руске владе и централне банке.

Узевши све наведено у обзир може се лако утврдити да је руска економија након распада Совјетског Савеза и економске девастације деведесетих, у успону, са повременим осцилацијама. Томе је допринела, од почетка 21. века, и виша домаћа потрошња, стратешко вођена економска политика која на располагању има непресушне ресурсе и високо квалификоване кадрове, и што је се показало најважнијим – стабилизоване. политичке прилике. Стреловит деветогодишњи развој (2000-2009) добио је замах пре свега услед раста производње и потрошње на домаћем тржишту, а тек секундарно извозом сировина, тако да је номинална просечна плате у Русији скочила са 80 долара 2000. године на 976 долара 2013. године,[1] да би се са увођењем санкција и економским ратом против Русије овај износ прво драстично умањио услед пада вредности рубље, а после добрим делом подигао и стабилизовао. У овом периоду је „васкрснула“ и средња класа која је на почетку века износила само 8 милиона, а сада чини највећи део становника Русије, њих 104 милиона. Русија има један од најстимулативнијих пореских система на свету (са општом пореском стопом од 13%) који је је истовремено смањио пореска оптерећења становништва, подстакао предузетништво и значајно подигао државне приходе. Свакако, постоје и знатни дибланси између степена развоја престонице и појединих региона, проблеми са модернизацијом постојеће инфраструктуре, са степеном корупције (на коју, према проценама) годишње отпадне око две милијарде долара) итд, но све то не умањује чињеницу да се Русија развија и да има, гледајући све основне параметре (као што су БДП, буџетски дефицит, спољни дуг итд) једне од најбољих резултата међу двадесет најразвијенијих земаља (Г20), упркос наметнутим санкцијама и неповољним условима које ствара светска криза.

  1. ДИЛЕМЕ „МЕКЕ МОЋИ“ И САВЕЗНИШТВО СА КИНОМ

Џозеф Нај сматра да савремена Русија слаби не само по питањима класичне, „тврде моћи“, већ и своје „меке моћи“ – способности да се утиче на друге у жељеном правцу  привлачноћу својих вредности, своје културе а уз помоћ легитимне и моралне спољне политике, не силом или претњом силом.[2] Мада је у првој половини 20. века, па и доброг дела његове друге половине, током Хладног рата, СССР са својом верзијом комунистичке идеологије био веома вредносно и политички атрактиван чак и за бројне друштвене слојеве западног друштва (поготово након победе над нацизмом), совјетска „мека моћ“ почела је полако да копни са све чешћим војним интервенционизмом, као што је био случај у Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968. године, тако да до краја осамдесетих година од ње готово ништа није остало. Нај сматра да Путин својим интервенционизмом на постсовјеском простору (Грузија, Украјина) наставља да чини исту грешку, „Он тврди да жели да створи Евроазијску Унију под руским предводништвом како би се надметао са ЕУ, али његово вођење политике ствара бојазан код оних које жели да привуче. Упркос непорецивој привлачности традиционалне руске културе и Путинових позива да се повећа руска „мека моћ“, његови насилнички акти према суседима и истицање рускогн национализма имају последицу сејања неповерења.“– тврди Нај.[1] Са приметном бојазни Џозеф Нај побраја улагања Русије у медије и пропаганду: реорганизацију РИА Новости, експанизију многојезичног и мултимедијалног „Спутника“, при томе прећуткујући ефикасност глобално гледане тв станице „Russia Today“, уз тврдње о слабим дометима, па и контрапродуктивности пропаганде насупрот дубинској културној моћи чија афирмација представља „најбољу пропаганду која то није“[2]

Очито, Нај по овом питању грубо превиђа значајан утицај савремене руске популарне културе (доминантан пре свега на постсовјетском простору),[3] руску афирмацију у спорту и његовом организовању ( нпр. Олимпијада у Сочију), индустрији забаве, успехе при формирању глобалних електронских медија са огромног гледаношћу („Russia Today“). Утицај идеолошко-теоријски недовољно уобличене „суверене демократије“ као доктринарног концепта савремене Русије нема – истина је – некадашњу идеолошку привлачност комунизма, али то није ни потребно. Њен идејни оквир сасвим погодује руској балансирајућој реал-политици у настајућем мултиполаризму који се базира на класичној државној суверености без обзира на државну идеологију и друштвено уређење, поготово имајући у виду њену угрожености од егзалтиранот људскоправашког хуманитаризма и наметања ткз. мањинских права на штету суверене демократске већине. „Испод радара“ Најеве позорности промиче и да Путинова Русија има све више симпатизера међу свим суверенистима којима на срцу леже традиционалне и конзервативне вредности без обзира на њихов политичко-идеолошки предзнак, укључујући ту и странке и покрете у западним демократијама.

Једину озбиљну опасност које значајно може да ојача овако насликану „опадајућу Русију“ Нај види у њеном стратешком савезништву са Кином као растућом глобалном суперсилом. Природу овог савезништва Нај проналази искључиво у традиционалној политици „баланса моћи“ услед заједничке стрепње од америчког глобално примата на свим пољима, а не у некој идеолошкој или културолошкој блискости нити широј или дугорочнијој спољнополитичкој доктрини. Невољно, Нај признаје да су руско-кинески односи од 1992. године наовамо прешли из фазе „конструктивног партнерства“ у „стратешко партнерство“(1996), „пријатељства и кооперације“ (2001) до „свеобухватног стратешког координираног партнерства“[4] које се огледа у заједничком деловању у УН, институцијама БРИКС-а, ШСО-а. Не улазећи у институционалне оквире заједничког наступања, Нај миниимизира њихове домете (уз признање да је гасни споразум Русије са Кином вредности 400 милијарди долара о изградњи гасовода и тродеценијској испоруци гаса из маја 2014. године „пример успешне политике цевовода“[5]), а преувеличава постојеће недостатке и спорове, желећи да у њима види клице раскола и сукоба. Тражећи резидуално историјско неповерење из прошлих времена, Нај  је склон да предимензионира демографске (узимајући као параметар само популацију руског Далеког Истока наспрам популације целог северног дела Кине) и економске дисбалансе између Русије и Кине (где се трговина одвија по принципу „сировине за производе“)  уз преувеличавање њиховог надметања за утицај на простору Средње Азије. Нигде се не говори да је на простору Средње Азије стратешко партнерство две велике силе успешно институционализовано са другим земљама у том региону (Казахстаном, Киргизијом, Таџикистаном и Узбекистаном, а да ће се 2016. године ШСО-у прикључити и Индија и Пакистан) са читавим спектром  активности (безбедносна, војна, економска и културна сарадња) где се утицаји две доминантне силе не сукобљавају већ претежно усклађују, надопуњују и толеришу.

Жеља да се усвајање „Нове руске војне доктрине“ (2009) која оставља могућност прве употребе нуклеарног оружја у случају ексалације конвеционалног рата види као израз руског страха од Кине и њене војне супериорности у конвенционалном смислу – коју здушно прихвата и Џозеф Нај – далеко је од реалности.[1] Спољна политика Кине је  мирољубива, одбрамбена и веома стрпљива, са спољнополитичким приоритетима усмереним на другу страну – ка Пацифичком региону, без смерања да квари односе са стратешким савезником од кога трговином – и то на знатну обострану корист –  може добити све оно што јој са ратним ризиком, и  то извесним, може бити не само ускраћено. О извесној сопственој штети да се и не говори.

 

  1. ОД СПОРНИХ ЗАКЉУЧАКА ДО СПОРНИХ ПРЕДЛОГА

Укупно узевши, Најева анализа својом једностраношћу, селективношћу и неадекватним генерализацијама више подсећа на пропагандно-медијско дисквалификовање него на стручну студију која води и ка спорним закључцима и ка крајње спорним предлозима спољнополитичког деловања САД према Русији.  Несумњиво је да је Русија са својим укупним потенцијалима гледајући их у светским размерама тј. уделу у различитим параметрима државне (и тврде и меке) моћи и даље слабија него СССР на свом врхунцу, педесетих и раних шездесетих година 20. века. Но, то је случај и са САД (нпр. удео САД у глобалном ГДП у је после Другог светског рата био невероватних  50% а 2015. је износио 16,1%, са тендецијом даљег пада)[2], упркос привилегованом положају долара на светском монетарном пољу и везаношћу глобалног финансијског капитала за америчке Федералне резерве. Оно што Нај упорно игнорише је да су негативне тенденције из постовјетске транзиције добрим делом превладане, да је већина трендова савременој Русији узлазна и позитивна, те да је – са постојећим ресурсима своје моћи и промишљеном реалном политиком која проналази све више савезника у свету – Русија у стању да парира сваком покушају угрожавања њених интереса. Садашња Русија, додуше, нема капацитете да се претвори у новог глобалног хегемона, али она томе (за разлику од Совјетског Савеза) и не тежи. Не видети ово, већ тврдити како је Русија „one crop“ економија са нелибералним институцијама и са несавладивим демографским и здравственим проблемима“,[3] да је она „опадајућа сила попут Аустроугарске и Османског царства која може бити веома реметилачка за међународни поредак…. јер јој недостаје стратегија дугорочног опоравка и која реагује опортунистички“ а да је истовремено „ревизионистички кваритељ status qou-a , који тежи да постане катализатор других ревизионистичких сила које руже америчку надмоћ“ [4] не само да је нетачно, већ и крајње противуречно. Тачно је, али само делимично, да постсовјетска Русија у свом идентитетском одређењу још увек лута између историјског наслеђа славенофилства и западњачког европејства – али је тај јаз све мањи; није спорно да је Русија преокупирана својим местом и улогом у свету, али зар то није случај са свим историјски великим силама чије је самоодређење више од пуког постојања и трајања?

Контрадикторности између изнетих аргумената и начина њиховог повезивања те наметутих закључака неминовно су прененете се и на Најеве предлоге како да се САД односе према савременој Русији. Са једне стране, Нај подржава политику изолације савремене Русије као озбиљне претње савременом међународном поретку и, штавише, имплицитно заговара активности на рушењу Путинове власти због његовог наводног агресивног антизападњаштва, антилиберализма и прибегавања сили; са друге стране се залаже за избегавање попутне изолације Русије због увиђања међусобног преклапања интереса у нуклеарној безбедности тј. противљењу пролиферацији нуклеарног оружја, у антитерористичком становишту, при сарадњи на Арктику и могућности дипломатског деловања у Авганистану, Ирану итд..  Разлози за то се, на једном крају, поново проналазе у наводном опадању Русије која, управо због тога, може би изузетно опасна, док се, на другом крају, истиче како Русија поседује енормне потенцијале свих врста, образовану популацију (стручњаке и инжињере), па да је зато није могуће нити мудро искључивати из међународне заједнице. Све у свему, Најеви процене и предлози своде се на жеље да се савремене Русија под Путиновим водством сведе на жељену, „нову Русију“ поновне западно-либералне превласти, али какве и на који начин – то и за Наја и за носиоце одлучивања у америчкој спољној политициј – представља праву квадратуру круга.

Саша Гајић

Национални интерес

Напомене:

[1] Moregenthau Hans, Politics Among the Nations, A. Knopf, New York 1967 ( Fourth Edition), стр. 11.

[1] Waltz Kenneth, Theory of International politics, Addison Wesley, Reading MA, 1979

[1] Deutch, The Analysis of International Relations, Eaglewood Cliffs, Prentince Hall, 1968, стр. 24.

[1] Гајић Саша, „Моћ у савременим међународним односима“, НСПМ; vol. XIII (2006), no. 1-4, стр.  161-162.

[1] Према Moregenthau, Politics Among the Nations, A. Knopf, New York, 1967 (Fourth Edition)

[1] Nye Joseph, “The Future of Russian-American Relations”, Horizons, No.2 Winter 2015, CIRSD, Belgrade, 2015, стр. 34-42.

[1] Исто, стр. 34.

[1]  Видети Anderson, Barbara, „Growth and Diversity of the Population of the Soviet Union“. Annals of the American Academy of Political and Social Science, 1990, стр. 155–177.

[1] Примерице, ГДП Јапана уочи „јапанског економског чуда“ тада је био 209. нилијарди долара, Немачке 215 милијардн Кине 91 милијарди. Тј. био је дупло већи од неких од развијених западних земаља али је пуно заостајао за САД. Видети: http://macroeconomics.kushnir.mk.ua/index.php?indicator=gdp&area=ussr&lang=en  пристуљено 14.11.2015.

[1] Исто.

[1] „СОВРЕМЕННАЯ ДЕМОГРАФИЧЕСКАЯ СИТУАЦИЯ В РОССИЙСКОЙ ФЕДЕРАЦИИ“, Росстат, www.gks.ru/free_doc/2010/demo/dem-sit-09.doc,  ПРИСТУПЉЕНО 14. 11.2015.

[1] Према “Russia Cracking Down on Illegal Immigrants”, Internationla Herald Tribune, 15.01.2007. www.gks.ru/free_doc/2010/demo/dem-sit-09.doc приступљено 15.11.2015.

[1]  Према  https://web.archive.org/web/20120118212344/http://www.perepis-2010.ru/results_of_the_census/result-december-2011.ppt

[1] Према U.S. Census Bureau, http://quickfacts.census.gov/qfd/states/00000.html приступљено 11.11.2015.

[1] О овим тенденцијама је детаљно писао и на њихове исходе упозоравао покојни Семјуел Хантигнтон у својој последњој књизи: Huntinton Samuel, Who Are We? The Challenges to America’s National Identity, Simon and Shuster,  New York, 2004

[1] Nye Joseph, “The Future of Russian-American Relations”, Horizons, No.2 Winter 2015, CIRSD, Belgrade, стр. 34.

[1] Kazak, Sergey. „Russia to Up Nuclear Weapons Spending 50% by 2016“. RIA Novostihttp://sputniknews.com/military/20131008/184004336/Russia-to-Up-Nuclear-Weapons-Spending-50-by-2016.html  приступљено 15.11.2015.

[1] „Trends in International Arms Transfer, 2014“. Stockholm International Peace Research Institute, . http://books.sipri.org/product_info?c_product_id=495 приступљено 15.11.2015.

[1] “Big rise in Russian military spending raises fears of new challenge to west”, Guardian Unlimited, http://www.theguardian.com/world/2007/feb/09/russia.usa, приступљено 15.11.2015.

[1] „Russia fixed asset investment to reach $370 bln by 2010–Kudrin. RIA Novosti, http://sputniknews.com/business/20070921/80301609.html   приступљено 09.11.2015.

[1] Према Statista, The Statistic portal, 2015, http://www.statista.com/statistics/263621/gross-domestic-product-gdp-growth-rate-in-russia/  приступљено 09.11.2015.

[1] Russians weigh an enigma with Putin’s protégé, MSNBC,http://www.nbcnews.com/id/24443419/#.VkdpPl5MiSo   приступљено 14.11.2015.

[1] Nye Jospeh, Soft Powe­r, Publi­c Af­f­ai­rs, New York, 2004, стр. 9.

[1] Nye Joseph, “The Future of Russian-American Relations”, Horizons, No.2 Winter 2015, CIRSD, Belgrade, 2015, стр. 37.

[1] Исто.

[1] Видети детаљно код:  Ђурковић Миша, „Русија и откривање меке моћи“, Национални интерес, 1-3, ИПС, Београд, 2008, стр. 25-54.

[1] Nye Joseph, “The Future of Russian-American Relations”, Horizons, No.2 Winter 2015, CIRSD, Belgrade, стр. 39.

[1] Исто, стр. 39.

[1] Исто, стр. 40.

[1] Видети: United States’ share of global gross domestic product (GDP) adjusted for purchasing power parity (PPP) from 2010 to 2020,  Statista, The Statistic Portal,  http://www.statista.com/statistics/270267/unitedstates-share-of global-gross-domestic-product-gdp/   приступљено 12.11.2015.

[1] Nye Joseph, “The Future of Russian-American Relations”, Horizons, No.2 Winter 2015, CIRSD, Belgrade, стр. 37.

[1] Исто, стр. 38.

 

4 КОМЕНТАРА

  1. Када се говори о америчком војном буџету – мора се имати у виду степен осипања тих пара. Руска корупција је мала маца спрам пљачке државног новца, која у САД траје више од столећа. Њихове набавне цене 10х су веће од руских, а да се нигде не проверава ефикасност тих баснословних набавки.

  2. Hm,hmm..Rusija je,na neki nacin,macka saterana u cosak, cije su kandze,i,pored Drugog svetskog rata,porasle i ostre. Sigurno,nece imati milosti, prema eventualnom agresoru..ni po koju cenu,nece ustuknuti,sa svijom doktrinom “ sprzena zemlja“…..

  3. Od toga silnoga vojnoga buzeta na naoruzanje manje ide no iz ruskoga vojnoga budzeta na rusko naoruzanje; ratovi- od Vihetnama na ovamo i davanja onima i posle njih njihovim porodicama koji se u tim ratovima unesrecise, ta davanja pojedu taj budzet; svaki govor o velikom vojnom buzetu, bez imanja u vidu ove glavne stavke u istom budzetu, je govor u prazno ili totalno nepoznavnje stvari o kojoj se govori.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде