Насловна Аутори Борислав Боровић: Од Кејнса до Вашингтонског консензуса

Борислав Боровић: Од Кејнса до Вашингтонског консензуса

145
0
ПОДЕЛИ

“Оснивањем ММФ-а, започео је процес који сада називамо глобализација. Својеврсно уништавање националних економских структура. Салто мортале конкурентних националних економија развијеног света. Својеврсна пропаганда похлепе, хедонизма и нове буржоазије “људи од струке – без духа и људи од уживања – без срца” (Макс Вебер).

Ако би (ипак) идеју за оснивањем ММФ-а могли назвати поштеним и оправданим покушајем мењања постојећих економских односа због сазнања (Кејнс) да тржиште не делује увек успешно, што доводи до економских криза, рецесија, често до пада производње и повећања незапослености, наредне периоде (укључујући и период одмах након оснивања) би без проблема могли окарактерисати као почетак укидања финансијске суверености за већину земаља које су правиле аранжмане са ММФ.

 Већ при оснивању фонда, амерички економиста Хари Декстер Вајт је наметнуо своје принципе које су неутралисале Кејнсове идеје, па се већ тада трасиран пут ММФ-у каквог данас познајемо. Али, потпун заокрет је наступио 80-тих и Вашингтонским споразумом, када  је фокус стављен на промптну и потпуну приватизацију државних предузећа и финансијског тржишта, рестриктивну фискалну и монетарну политику и либерализацију. Тај концепт је и даље на снази а ММФ од тада државе убеђује (чак и уценама) да прихвате ову политику уверавајући их да ће им она донети опоравак и привредни раст. Са друге стране, сигуран сам, да представници ММФ који годинама долазе у Србију на преговоре о аранжманима са нашом земљом, недовољно (или врло слабо) познају битне економске, социјалне па и политичке околности у којој се налази наша привреда, па је очекивано да не могу ни направити ваљану стратегију која би одговарала специфичним условима и потребама Србије, као уосталом ни других земаља са којима склапају аранжман. ММФ има своју рутину где се искључиво воде статистичким показатељима који су им у том тренутку на располагању. Дакле, унапред разрађена и истоветна шематска стратегија за сваку земљу, са одређеним одступањима по државама у зависности од висине буџетског дефицита, незапослености, инфлације или висине спољњег дуга третиране земље. Деловање ММФ ме подсећа на рад Фискалног Савета, бар што се тиче стратегије и економске филозофије, а није искључено да је Фискални савет у уској координацији са ММФ. Због чињенице нетемељног и погрешног макроекономског гледања на привреду Србије, мере које ММФ предлаже су у принципу погрешне и дугорочно погубне за привреду.

Једино остаје чврсто инсистирање на спољној ликвидности и сигурној наплати камата и дуга од државе која је у аранжману. Унутрашња ликвидност им уопште није у фокусу интересовања. Неко ће рећи да ове критичке опаске немају реалног основа, јер ко би нормалан и економски иоле писмен имао нешто против ниског и одрживог буџетског дефицита, штедње којом се обезбеђује државна давања буџетским корисницима у здравству, просвети, полицији…пензионерима, смањења незапослености или контроле јавног дуга. Друго је питање, да ли је поменуте циљеве могуће остварити и без корбача ММФ  а без услова које намеће овај фонд? Сигуран сам да је могуће, ако економску политику воде одговорни и стручни кадрови. Дакле, залагања ММФ су реторички гледано сјајна ствар, али…ММФ-а је за модел наводне тржишне економије, дакле чисти неолиберални модел где је уплитање државе у економију забрањено у било ком погледу. ММФ сматра да узрок незапослености није у(не)функционисању тржишта него у превисоким платама запослених. Доктрина ММФ-а за смањење незапослености је у смањивању плата постојећих запослених које ће изазвати повећање тражња за радицима, а  које ће онда довести до смањења стопе незапослености (?). Друга  одлика ове стратегије је строга контрола инфлације у једној држави због (наводне) бриге за обезвређивање плата и пензија грађана те земље. Мало чудно, ако се зна да ММФ троши милијарде евра за кредитирање земаља у економским проблемима и које се користе пре, свега, за одржавање прецењеног курса домаћих валута. Пример Србије је очигледан показатељ такве политике. А шта се заправо у стварности дешава? Прецењен курс домаћих валута на којима инсистира ММФ (залагање за контролом инфлације) само омогућава да власници страног капитала, страни банкари  и домаћи финансијски и привредни шпекуланти, могу изнети новац из земље уз што повољније услове, јер прецењен курс домаће валуте омогућава изношење веће количине девизних средстава за исте износе у домаћој валути. Зато је ММФ-у и побројаним шпекулантима стало да одрже курс домаће валуте ниским. Наравно, људи  задужени у кредитима индексираним у страној валути (као и фирме уосталом) могу само да поздраве овакву политику. Али њихов проблем се решаве на други начин (укидањем валутне клаузуле итд). ММФ и рачуна на страх људи од ситуације сличној оним хиперинфлаторним  деведесетим годинама, али се свесно забашурује да управо ММФ одржава инфлацију, јер кад је курс домаће валуте низак, онда расту цене и долази до инфлације против које се ММФ наводно (реторички) бори. Курс домаће валуте је одраз снаге домаће економије, однос девизног прилива и одлива…никако вештачко одржавање пумпањем девиза из инокредита (кредита ММФ). Поред овога, у пакету је читав арсенал мера, од опште приватизације привреде, великих јавних индустријских предузећа, либерализације, рестриктивне фискалне и монетарне политике, све у циљу  сервисирања страном капиталу. То привреду једне државе  у транзицији урушава неповратно.

Примера је напретек…али ниједан који би потврдио исправност доктрине ММФ. Међутим, када почне да пада производња, запосленост и животни стандард, онда је ту згодан изговор ММФ да је то због недоследног спровођења њихових предложених мера.

 Борислав Боровић

ВИДОВДАН

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде