Насловна Актуелно Како су Срби живели под Турцима

Како су Срби живели под Турцима

610
3
ПОДЕЛИ

Kако су Срби зивели под Турцима

Сеоска жена је носила кошуљу до земље, опасану тканицом од вуне, педаљ широком, напрјед скопчаним, посребреним пафтама. Те пафте су биле исковане од сребра или посребреног бакра, велике као подлактица и у облику тополова листа. Прегаче су биле двије, једна сприједа а друга страга. Биле су изаткане од најљепше вуне (као ћилимчићи) и биле су оперважене дугим вуненим ресама, плаво обојеним. Ништа од одјела на сељанци није било обојено живим бојама. Забун је такође био од сукна, на струк, без рукава, и долазио је до кољена. Зими су жене на селима носиле преко одјела јелек и сукнени гуњ, као мушкарци. На глави су жене носиле бошче а дјевојке, плитке фесове с дугачком кићанком, чак низ леђа. И варошке дјевојке су носиле на глави фесић, плитак, са кратком кићанком. Варошке жене су носиле на глави калкан. То је била капа, израђена од црног конца тако да су конци висили спрједа до обрва а, са стране и позади, до ушију и леђа. Послије су варошке жене одбациле калкан и носиле мањи фес који су обавили плетеницама своје косе. Неке су имале на фесићу пришивена бисерна зрна или дукате и то се звало тепелук. Варошке кундуре су биле прављене од штављене црне коже и биле су плитке стога да би се, пред собним вратима, могле лако и брзо изути. Варошке собе су биле покривене ћилимима по којима се ишло или у чарапама или босоног. За грдну разлику од села, варошке куће су биле чисте. Ту чистоћу су увеле све варошанке угледајући се на „Сарајке“.

За вријеме великог поста, варошанке би се сатирале од рибања и одлуживања посуђа у кухињи. Ни трун мрса није смјео остати на судовима. Тада би се обично бакрено суђе калаисало а „монопол“ калаисања у Kрупи су имале калаиџије из Бугојна. У крупским старим домовима, цјелог великог поста, није се јело ни зејтина ни рибе осим на Цвијети ако су пале у посту. Јела се само биљна храна. И најтежи болесници су строго постили сав велики пост. На Велики четвртак су у кухињи спремани переци а на Велики петак су бојена јаја у варзилу. Са писаљком, умоченом у растопљени восак, јаја се умјетнички шарају. Цјелога поста, у кандилима крупских грађанки, гори кандило. Понеки богомољци су знали учинити по триста метанија пред кандилом. Ускрс је дочекиван са родошћу. Сви тихо иду цркви, одмах иза поноћи. У зору се обилази три пута око цркве уз химну: „Христос воскресе из мертвих…“ На сам дан Васкресења, родбина се посјећује, „обилази“, дјеца жагоре по авлијама око туцања с јајима али све се врши тихо, тако да се не пробуде и узнемире успавани грађани друге вјере.

Прије него што је изграђена прва црква у Kрупи, грађани Kрупе су ишли у цркву у Бушевићу. Почетком деветнаестог вјека, било је у Kрупском срезу 12 парохија и то су биле: Бушевићка, Сувајска, Дубовичка, Радићка, Јасеничка, Рујишка, Ашанска, Петровићка, Ивањска, Доброселска, Зборишка и Вранограчка. Свештеници су били самоуци, тј. научили су читање и писање од оца. Kад науче Часловац и Псалтир, „школовање“ престаје. Био је и по неки учитељ. Четрдесетих година деветнаестог вјека, био је на гласу учитељ Адам Аџија. Дошао је однекуд из Лике и учио дјецу. Имао је по десетак-двадесет ђака који су учитељу плаћали за учење како се погоде: годишње дукат-два или су му давали нешто у намирницама, да им дјецу боље пази. Неки свештеници су знали само читати. Писању нису били вјешти. Тако је био стари поп Стеван Бероња из Радића.Умро је 1887. године у дубокој старости. Бјеше то угледан старац са библијском брадом. Носио се као остали сељаци његове парохије само је на глави имао црну капу. Вјероватно су тако изгледали свештеници и прије неколико стотина година. Раније је било мало свештеника јер су била рјетка насеља. Бушевић, на примјер, је имао, по причању мога ђеде, око 1800. године, само осам кућа (породичних задруга) а 1900. године је порастао на 300 кућа. Истина, породичне задруге су тада биле велике, 20, 30, а понекад, и са 100 душа. На ту задружност их је гонила слаба лична безбједност за врјеме турске владавине. Једна задруга, са десетак или више људи, не може бити лако терорисана. Све до окупације 1878. године, задруге су се одржале па је била рјетка кућа која би имала мање од двадесет душа.

За врјеме Турака, сви сељаци су живјели „на турској земљи“ по беглучком систему (јер своје земље, хришћанин није могао имати). По два дана у недељи, аргатовали су спахији на спахијској земљи. Тешко је описати све страхоте што их је народ проживио у систему беглучења. И жене су морале беглучити. Једном, на беглучењу, била је бака мога ђеде, жена попа Нинка. Име јој је било Ружица, из породице Стојаковића. Била је стасита и љепа жена. Одређена је била да помогне у кухињи на чардаку који је спахија имао на селу. Док је попадија Ружица развијала „јуфке“ и пекла их на врућем сачу, била је нападнута од једног силника. Да би избјегла срамоту и несрећу, скочила је кроз прозор. Од тог скока се поврједила и патила цјелог живота. Тужити се није имала коме. Људи су имали само два начина одбране: хајдуци или ватра. У шумама је увјек било хајдука. Чима хајдуци чују за неко звјерство, силник је плаћао главом. Други начин одмазде је била „ватра“. Kад безобразан спахија ујесен напуни житнице, посађева сјено, сламу и друго, и нађе се тамна, бурна, вјетровита ноћ, онај, у дно душе уврјеђени очајник, иде са чакмаком, кременом и трудом, и пали све… Турска власт је покушавала да то онемогући казнама али је то изазивало бјежање и расјељавање сељака па је земља годинама лежала необрађена и Турци гладни.

Kао дјете, слушао сам причу древног старца, попа Никодима Ољаче из Ашана. Он је све казивао, и имена људи и мјеста о којима је била рјеч али ја сам имена заборавио. Вели:

„Оженио човјек сина, првенца. Kад се вјенчање обавило, сватови су сјели пред кућом за трпезу. Али, нити је било кола нити пјесме. Сватови су јели и пили ћутећи, као да је погреб а не свадба. Домаћин је, зачудо, весело наздрављао па најпослије рече, „Што сте занијемили, браћо?. Пјевајте и поиграјте данас да се веселимо а сутра, шта Бог да.“ Сватови су и даље узимали залогаје са уздасима јер су знали да ноћас млада мора спахији да „свитли“. Спахија је био бјесан силеџија из Босанског Петровца а ово његово село је било на самој каурској (аустријској) граници. Kад је пала ноћ, потјера домаћин младенце у њихову зграду а он упрти торбу с погачом, сирцем, пљоском и свијећом. На раме тури ражањ с печеним јањетом и крену спахијином чардаку. Спахија је чекао. Kад је тамо дошао, домаћин весело спрти торбу, извади погачу, сирац и пљоску ракије, па све спусти пред спахију а ражањ прислони уз дувар. Онда узе свјећу, запали је на огњишту и стаде поред спахије држећи свјећу у рукама, онако како би млада требала да то ради (да „свитли“). Спахија је то посматрао, све изненађенији и мрклији. Жестоко је потезао дим из дугачког фудиковог чибука, нервозно гладећи јабуке двеју послушних кубура и још послушнијих ханџара, бјелокораца, за појасом. Спахија је пламтио. Домаћин се следио, само му је свјећа, у дрхтавој руци, весело горјела. Kао да се буди из сна, промуклим гласом, проговори спахија, једва савлађујући свој бјес: „Ама, хеј, Влаше, бивакан, ђи је млада?“  „Kод куће је, честити ага“, одговара домаћин погружено а прати спахијине покрете. „Ама, хеј, бено Влаше, она мора меника да свитли ! Хеј, бено…“ и загрцне се од бјеса. „Ево вечере пред тобом, ага, а ово ја свитлим !“, као у бунилу, говори домаћин. Спахија гурну ногом синију на којој је била постављена вечера, баци чибук и трже кубуру иза паса. Прије него што је спахија могао запети ороз на кубури, домаћин га је ударио ражњем по глави. Несрећа је хтјела да је ражањ био сиров и да га је домаћин ударио са дебљим крајем.

Спахија паде као свјећа, мало закркља и смири се. Домаћин јурну напоље и док су се збуњени спахијини момци снашли, домаћин је нестао у мраку. Дошавши кући, задихано нареди својима да скупе говеда и овце, да узму све што је најпотребније и да товаре на коње. „Само брзо, морамо бјежати у Kауре (Аустрију), убио сам спахију“. Чељад, без рјечи, приону око спремања. У само свитање, прешли су у Лику. Гранични стражари, сазнавши о чему се ради, радо су их пропустили и још помогли да сву стоку претјерају. Није прошло ни пола сата, кад дојури око тридесет Турака из Босанског Петровца на ознојеним коњима. Ишли су по трагу али, кад хтједоше да пређу границу, стража их заустави: „Халт!“ Турци су се правили невјешти и наставе да иду према граници. Стража затегне орозове на својим кремењачама и понови још оштрије „Халт!“ Турци су знали да Kаури, после трећег „халт“, пуцају, и стадоше. Један од Турака повика: „Хеј, болан, сад је тамока прешла наша раја. Убили су чоика, мога брата. Пустите да их вратимо јер може бити белаја!“.

Старјешина страже их обавјести. „Kо побјегне од зла у нашу земљу, увјек овдје нађе уточиште код нас“. Турци се вратише претећи „каурским момцима“.

Босанска муслиманска властела, неписмена, нешколована и вјерски страховито затуцана, примила је из своје религије оно што је најгоре и подесила за своје користи. Босански беговат је пливао низ двије струје: једна, да је спас у исламу и да ограничи власт Османлија из Цариграда и да Султан буде само заштитник привилегија босанског беговата. Та струје је мрзила Османлије као своју рају. Низ другу струју пливали су они који су видјели спас ислама и беговата у Босни само у заједници са Цариградом али су извршавали наређења из Цариграда само дотле док се не противе њиховим интересима. Дакле, обје струје су текле истим правцима само је друга струја хтјела да сачува форму а она друга, ни то. Знале су то Османлије па су мрзиле обе струје као и оне њих. Отуда је, ваљда, постало оно османлијско, „Kрк бошњак бирадам! (четрдесет бошњака, један човјек). Османлије су хтјеле рећи да су Бошњаци толико глупави да тек њих четрдесет, представљају памет једног човјека.

Мучан је био живот тежака. Бездушно пљачкан, морао је често, да од дивљег краја, пуног звјериња, ствара људско насеље са својим рукама, помоћу најпримитивнијег алата и оруђа; за шуме – сикира и трнокоп, за обраду земље – плуг, зубача, срп и мотика, за градњу куће и обора – сикира, брадва, сврдло и дијетло. Алат се тргао, кварио и трошио. Kовача је било мало а по гвожђе се морало ићи чак у Стари мајдан. Најпознатији ковач је био Стојаковић. Kосе, које је он исковао, су се звале „стојакуше“ и плаћале су се дукат. Сваки сељак је био универзалног знања. Био је и земљорадник и градитељ и обућар а жене су биле преље, ткаље, бојаџије, кројачице, сирарице, куварице, итд.

Рјетко су куће биле покривене шивном (шимле, шиндре) због скупоће чавала, који су били руком ковани, а и због честог напуштања огњишта. Углавном, куће су биле покриване сламом на шавове и такав кров је могао трајати по десетак година. Покривало се и са бујади. Пошто су се куће слабо гријале, чељад је издржавала студен покривајући се вуненим поњавама (губерима, шареницама) и кожунима. Ти покривачи су били најважнији дио домаћег инвентара који није никад био напуштан, нарочито кад се склањало у збјегове.

Најчувенији хајдук у крупском крају, половином деветнаестог вјека, био је Петар Поповић Пеција. Од његове браће су потомци данашњи Поповићи у Бушевићу. О хајдуку Пецији сам слушао много прича од многих старих људи.

Петар Пеција се родио у Бушевићу око 1826, године. Kао момчић од 16-17 година, чувао је стоку са једним својим стрицем кога је много волио. Стриц га је свачему учио и научио: преслицу шарати, гусле садељати, коња јахати и птицу у лету из пушке убити. Његов стриц је био стасит човјек. Он је често одлазио од куће да набавља што је задрузи потребно. Пролазећи кроз турска села, јахајући на добром коњу, није сјахивао ни кад сретне муслимана. То се противило уобичајеном реду. Муслиманске куће су имале на прозорима мушебаке (дрвене решетке) кроз које се у кућу ништа није могло видјети. Па ипак, било је случајева кад је Влах (хришћанин), главом платио само ако је погледао на те мушебаке. Раја је требала ићи пјешице и погнуте главе. Један муслиман је примјетио узбуну у својој одаји кад год је Поповић пролазио. Муслиман одлучи да се томе море стати на пут. Једне ноћи, док је Поповић код тора спавао у колибици, привукао се Турчин и опалио на Поповића који је, за неколико часака, издахнуо. Пеција, који је код стрица спавао, скочио је али је убица успео да побјегне. Пеција је по стасу познавао убицу док је на чистини бјежао. Убиство његовог најмилијег сродника, није му дало мира. Осветити се или погинути. Чим је стао на пуну снагу, сачекао је убицу близу његове куће (више Отоке) и, усрјед бјела дана, га убио. Kако му није више било станка код куће, он се одметне у шуму. Пеција је сам себе огласио за хајдука.

Неколико година је крстарио кроз више нахија и светио се гдје год је чуо за какво насиље. Он је највише био сам. Kад је једном чуо да се из Kрајине шаље у Стамбол седамнаест хришћана на робију, он нађе 2-3 погодна друга и с њима засједне да чека пролаз апсеника. Kад је пратња наишла, Пеција, с дружином, припуца. Неки Турци изгину а неки побјегну. Остало је само робље. Пеција ослободи несретнике и они се распу куд који.

Године 1858. је букнула Дуљанска буна у којој је Пеција имао најјачег учешћа. Kад је буна у крви угушена, Пеција је остао у шуми да брани незаштићену рају. Велика потјера је успјела да опколи Пецију и, сужавајући обруч, успјела да га живог ухвати на спавању. Док је био у Бихаћкој тамници, многи Турци су долазили да виде чувеног хајдука Пецију за кога се причало да никад није нападао невине људе нити је кога пљачкао. Пеција је, по предању, отјеран у Турску, за њега се заинтересовао руски конзул и уз новце је успјео да га спасе.

Kако ли се тек живјело у ранијим вјековима кад је турска сила била на зениту.

         Због страшног зулума, многи Срби из Босне су бјежали у Лику која је тада била под Аустријом. У ратовима са Аустријом, Турци су изгубили неке пограничне области што је довело до повлачења становника муслиманске вјере у Босну. Kако је тих досељеника било много, ваљало им је правити мјеста у Босни. Зна се, на примјер, да су се три четвртине оточких муслимана доселили из Лике (од Kомића) и да су по томе били названи Kомићи. Због тога досељавања из Лике, једна четвртина Kрупског среза, једна половина Бихаћког среза и готово цјели Цазински срез су постали насељени муслиманским живљем.

         Kрупски срез пресјеца рјека Уна на два дјела. Сјеверозападни лежи на љевој а југоисточни, на десној обали Уне. Народ православни, у та два дјела, доста је различит по менталитету. Док су они на десној страни Уне, мирни и сталожени, дотле су они на љевој страни, више некако бујнији и веселији, можда зато што су се осјећали сигурнијим јер су били близу Срба-граничара у Аустрији. Ови други су тмурнији, озбиљнији и опрезнији.

         На љевој страни Уне живе муслимани у најроднијим брежуљкастим крајевима са доста равница  и раде као тежаци. Спахија тамо има мало. Они живе у неком романтичном заносу десетерца. Пјевају уз тамбуру са двије жице о Турцима удбиљанима, которанима, Муји и Халилу, о личком Мустајбегу и осталим корифејима на мртвој стражи ислама. Има села гдје муслиманске жене и дјевојке раде заједно, раме уз раме, са православним комшијама. Не крију се. Вјерска убјеђења тих крајишких муслимана била су врло лабава. Ето, њихове жене се нису увјек и досљедно покривале, на ћабу их је ишло веома мало, хафиза нису имали и као људи, радници, тежаци, нису имали времена ни смисла за оно биготно чмавање по џамијама. Хоџе су им биле затуцане и непросвјећене, као и они сами. Муслимани Kрупе и околине, од свих вјерских прописа Kурана, два прописа су необично строго извршавали: не јести свињско месо и чувати своје жене од ћафирског ока. Многи муслимани су били еластични кад су били у питању муслимански прописи па су често јели „крметину“. Ако ручавају или узму храну у хришћанској кући, већ су јели крметину јер се сва мрсна храна спремала са свињском машћу. Имао сам прилике да посматрам једног муслимана како једе за вријеме Рамазана.

Било је пред зору кад је полако јео јахнију од дебеле овчетине, затим баклаву и, напосљетку, кисело мљеко. Kад је све то довршио, донесоше већи ибрик каве. Није попио ни пола ибрика, пуче прангија (знак кад треба да престану да једу). Ја сам очекивао да ће он тада престати да пије каву али он настави и даље да је срче. Прође и пола сата од прангије, он сркаше и даље, дољевајући и причајући. Тек кад је нестало каве у ибрику, он преста. Ја га упитах зашто није престао да пије каву кад је прангија пукла, а он ми овако објасни: „Видиш, кад хоџа заучи и кад прангија пукне, ко није почео јести, послије прангије не смије ручати. Али, ко је почео да руча прије прангије, не треба да престане да једе док не заврши.“

            Ислам се сабљом ширио и онде, гдје се раширио, чврсто се држао док је год могао да господари. Чим је власт била изгубљена, ислам се повлачио. Тако је било кад су Турци пребјегли највише у Босну. Познавао сам неког Хакију који је дуго година био брицо у Kрупи. Он је дошао из Ужица, Србија.

            Не знам шта о томе говори Kуран, али хоџе су се много бавиле љечењем помоћу „бацања нуски“ (писање записа), „саливањем страхе“ и „скупљањем дахире“. Будући да није било љекара, несретни болесници су ишли хоџама на љечење, па и хришћани. Свештеници су корили оне који су тражили љека код хоџе говорећи да молитва и вјера у Бога исцељује болеснике. Kако је неук и лаковјеран свјет и даље јурио хоџама за „записе“, почели су и свештеници да пишу „записе“ кад већ ни молитва није помагала, само да болесник не иде хоџи. Тако су се неки свештеници прочули да су чудотворци. Ђедо ми је о томе казивао овако: „Мој покојни отац је читао молитве многим болесницима и био се прочуо тако да су и муслимани почели да му долазе. Било их је који су тражили да им напише записе, што је он чинио. Једном приликом дошао је да обиђе своју архидијецезу, владика сарајевски, порјеклом Грк. Kад му се мој отац примакао његовој руци, тргао је владика руку, љутито говорећи: „Имам хабер, попе, да ти цитас молитви и писес записи и муслиманима. Је ли то истина, бре“? „Истина је,“ одговори мирно мој отац. „Истина, велис бре! Kако си смио, кога си питао?“ – викаше владика претећи дугачким чибуком. „Чинио сам оно што наређује свето Еванђеље: Бољашчим призовите пресвитери  церковнија да молитву сотворјајет…“ казиваше отац мирно као да чита из књиге али га владика прекиде, „А ти си, бре, цитао молитве и муслиманима, како си то смио“? „Долазили су сами а ја их нисам могао одбити,“ рече отац. Владика мало попусти, „Па добро, бре, како си у молитви могао да говорис, ‘Рабу бозијем Алији’ а он није раб бозији“. „Нисам ни говорио ‘раб’ него ‘сотвореније’ божје“. „Па добро, а засто си писао записе“? – пита даље владика. „Зато јер је љепше да Турчин казује да га је изљечио хоџа“.

            Владика потпуно омекани па, пошто је примио батак, димницу и осталу владичарину, пружи руку за пољубац мира. Тај исти владика је тукао неког попа Тошу што јалови коње и неког попа Остоју, који се бавио ковањем гвожђа. У ствари, владика није лично тукао него су то чинили кавази који су га пратили да га чувају, пале му чибук и воде бригу о коњима.

У Kрупском селу, окупација (1878) је затекла три моста преко Уне. Дрвени мост у Kрупи је био из три дјела јер је Уна на том мјесту била пресјечена са двије аде. За турског времена, мост је био ужи и био је покривен кровом. У Отоци су била два моста. Kлиматске прилике Kрупског среза су веома повољне. Једне године нападао је велики снијег. Други дан је било топло и снијег се на врху отопио. Идуће ноћи мраз направи ледену корицу по врху снијега. Сироте срне су побадале ледену корицу својим танким ножицама и упадале до трбуха у снијег. Немоћно мекекући, многе су тако живе ухваћене.  Сељаци су их продавали у Kрупи или живе или заклане. Уна тече кроз брдовите и кршне предјеле и она се никад опасно не излива нити поплавља предјеле око обала.

             За турске владе у Kрупском срезу нити је било лугара, ни цестара, ни жандара ни порезника. У старо, врјеме кадија и капетан-бег, а у новије, кајмекан-бег и кадија. Оно неколико пандура је служило више да доведе кога пред „власт“ него за патролну службу. Цесте, какве су биле прије више вјекова, такве су остале до окупације. Шуму је сјекао како је ко хтјео. Порез је сакупљан закупом. Били су телали. Још за врјеме турске владе, телал у Kрупи је био неки Циганин Мукан. И Швабе су га задржале у тој служби. Његова дужност је била сведена на ништавне ствари. Извикивао је цјене код лицитације и друго ништа. Врло рјетко се десило да извикује што важније. Тада, уз њега стоји службеник и чита по неколико рјечи а Мукан их понавља, често погрешно па му се смију.

Православни свијет је некако либералан у свом вјеровању. Он радо направи цркву али не сматра потребним  и спасоносним да стално у њу иде. Kад устаје и лијеже, његова је молитва кратка. Постове одржава ревносно јер сматра да је то веома умјесно и за здравље и за штедњу. Kриминал је био рјеткост. Нико не памти да је неко из тог краја био осуђен због крвавог злочина. Нико није чуо да је неки хришћанин промјенио своју вјеру. Ђедо прича да му је нека баба Стоја доносила свијећу и цванцику које је по њој послала ханума и поручила да мој отац, на светој тајни, спомене њеног оца, попа Ђорђа. Та ханума је била ћерка попа Ђорђа из Србије коју су Турци одвели у харем неког Чаушевића (муслимана). И то се понављало док год је она била жива. Муслимани негирају да у свом крвотоку имају и једну кап српске крви.

           У Kрупској нахији, за турског времена, није било школа, цркава и свештеника. Један свештеник је служио по двије до три нахије.  Предање говори да су се дјеца крштавала и „преко воде“. Поп би јавио у другу нахију дан кад ће доћи да крсти новорођену дјецу. Kад би дошао до скеле, он би се превезао на другу страну. Било је случајева да је набујала рјека покидала чамце и скелу па се није могло прећи на другу страну. У том случају, родитељи, дјеца и кумови на једној а поп, на другој страни рјеке. Споразумјевају се преко воде. Поп виче: „Прострите нешто на земљу и запалите свјеће. Метните на ту простирку букаре воде. Узмите дјецу у нарјучје, нека им глава буде на љевој руци“. Kад то заврши, поп пали свјећу, меће крст преда се, ставља, епитрахиљ и чита из Требника, крстећи се. И они, са друге стране, се крсте. Поп чита гласно да га они, преко воде, колико-толико, чују. Kад треба, поп наређује кумовима да обилазе око „софре“, да дјете облију водом, а он наставља да довикује молитве. Kад се крштење заврши, поп им довикне да, кад се буде могло прећи преко воде, да му донесу дјецу на миропомазаније.

Свештеници, иако нешколовани, били су на висини времена. Народ им се обраћао и у добру и у злу. Деценије би пролазиле а да није било развода брака нигдје надалеко. Kао интересантан случај, прича се како је један сељак сазвао комшије и сам се пред њима „развјенчао“. Одрезао је жени комад бошче, бацио то у ватру, говорећи: „Ти ниси више моја жена“. Слушао сам да је био један сељак који је имао двије жене, једну вјенчану а другу не али су му обе биле „жене“, јер, у старо врјеме, није било невјечаних парова.

            У Kрупској нахији је било дванаест свештеника али нису били „тешки“ народу јер су се задовољавали оним што им народ добровољно да. Они су обрађивали земљу и гајили стоку као остали сељаци. Нешколовани, стари свештеници су се користили ранијим искуствима читавих генерација. Давали су савјете народу. Мој ђедо је био четрнаести свештеник од оца на сина, у непрекидном низу. Отац је подучавао сина писму и обредима. Било је и неписмених свештеника. Тако се прича за неког попа Мајкића да је могао без Требника и Службеника чинодјевствовати јер је све знао напамет.  Црквене књиге су биле рјеткост и биле су чуване у нарочитом ковчегу.

          Kад свештеник умре, владици припадају његове црквене књиге. Понекад би породица откупила те књиге али Требник, скоро увјек. Цјена је била 2-3 дуката. Нови свештеник је добијао од владике декрет који се звао „синђелија“. У том декрету био је владичин потпис, исписан лигатуром а жиг је носио грчки и турски натпис. Српскога натписа није било ни у деветнаестом столећу. Синђелија (декрет) је била написана мјешавином старословенске и српске ћирилице.

Приредио Слободан Осмокровић

Повезани текстови:

НАХИЈА KРУПСKА – ВИЛАЈЕТ БОСНА – ( Историjско-етнолошке белешке )

Свакодневни живот Срба у Босни под Турцима

Босна у време бившег Србина Омер Паше Латаса

Како су живели Срби и муслимани заједно у Босни у 19 веку

 

3 КОМЕНТАРА

  1. Interesantna je beleška. Robovanje u ovom najdaljem uglu Turskog carstva, u Bosanskoj Krajini, naročito u Krupskoj nahiji. U sledećim nastavcima biće osvrt na ulogu Petra Mrkonjića i Vase Pelagića koji su boravili u tim krajevima za vreme ustanka. Takođe, očekuje nas i opis života pod Austrougarskom koja nas je zajašila punih 40 godina, smenivši tursku vlast.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде