Зашто српски богаташи нису филантропи?

Поделите:

Професор Тибор Варади такође примећује, да услед недостатка филантропије, већина обичних грађана њу схвата као хуманитарну помоћ сиромашнима.
Пример професора Тибора Варадија, који је личних 100.000 долара приложио за програм подршке изузетним студентима, фантастичан је гест и одличан пример како интелектуалци имају велико разумевање када је у питању развој једног друштва, кажу сви које је Тањуг замолио да прокоментаришу овај леп гест.
Слажу се и да је то, на жалост, веома редак пример, јер наши богаташи и тајкуни и када покажу неку врсту филантропије она се углавном тиче компанијског, а не личног новца и везана је за ослобађање од пореза.

Социолог Чедомир Чупић сматра да наши људи, који су зарадили огроман новац, практично нису ни свесни како су га зарадили, јер су, сматра, до њега дошли на разне начине, који често нису били легални и, истиче, „наравно да они то богатство не могу ни да носе“…
Из тих разлога, каже Чупић, не знају приоритете, нити могу да их направе, када је у питању будући развој једног друштва.

Чупић указује и да је улагање у људе, посебно у образовање, данас најисплативија институција, јер, то је у ствари питање опстанка, посебно малих народа
„Они тога нису свесни. У ствари, они се баве логиком – како још више своје богатство да увећавају, а да што мање губе, па и када покажу неку врсту филантропије, она је везана за ослобађање од пореза, што закон омогућава, а не због тога што су они по својој природи филантропи“, истиче Чупић.

Првенствено, подвлачи, филантроп не може да буде човек који је на сумњив начин стекао богатство, те ту види разлог зашто ми немамо такве људе и подсећа на пример Била Гејтса, који је највећи део свог огромног богатства определио за филантропске циљеве.

Чупић наглашава да Гејтс тада није размишљао само као Американац, већ као човек планете, те да га то чини човеком свесним своје мисије, који има одређени однос према животу, хоће да га одржава и на најбољи начин подржава.

Пример професора Тибора Варадија, каже Чупић, одличан је пример како интелектуалци, људи који су стекли највећа звања, а посебно он, који је студирао на Харварду, најпрестижнијем универзитету на свету, управо то је човек који има велико разумевање када је у питању развој једног друштва.

„Значи, он је свој лични новац, који је зарадио у свету, није га зарадио овде, него је новац донео овде, а размишља о будућности Србије, грађана Србије, посебно оних који се припремају за научне, елитне послове, да управо, преко тог улагања ствара и омогућава сутра један бољи раст и развој овога друштва и најбољих појединаца. Наравно, то је редак пример и мислим да о њему треба што више говорити“, рекао је Чупић за Тањуг.Професорка културологије на ФПН-у Јелена Ðорђевић сагласна је да је гест Варадија изузетно редак, а сматра да је то, између осталог, и гест бунта према свему што се збива и да је то начин да се покаже да је могуће подстаћи добре, паметне и најбоље да раде и наставе да живе у овој земљи.

„Дакле, у том смислу, тај фантастичан гест има двоструко значење, јединствен је у данашњем друштву и мало је рећи да је то гест поштовања“, рекла је Ðорђевић за Тањуг.

С друге стране, како сматра, филантропија у нашој земљи код такозваних богаташа није развијена, јер је „свако од њих стигао до богатства преко криминала или политичких веза“.

Данашњи свет представља углавном беспризорну борбу искључиво за себе и своје позиције, што је, истиче професорка, довело до потпуног пада моралности, емпатије, солидарности.

„Уз то, постоји и један тежак критички однос према свим облицима солидарности, као о форми која је наслеђена из сурове социјалистичке прошлости и то наравно чини да људи просто немају идеју о томе шта значи помоћи другоме“, сматра Ђорђевић.

У овом моменту, наглашава професорка, чини се да је потпуно немогуће да Србија добије свога Била Гејтса или Ворена Бафета и каже да можда треба да прође „једно пет генерација, које би евентуално изградиле морални лик“, који би могао да одговори захтевима хуманог понашања у друштву.Такође, проблем је, примећује, да услед недостатка филантропије, већина обичних грађана њу схвата као хуманитарну помоћ сиромашнима и како каже, то банално, простачко прихватање неолибералне логике која стиже из великих центара моћи, схваћено на српски начин, подразумева да је живот једна сурова борба, у којој се свако за себе бори, и, „наравно да филантропија уопште нема никакву улогу“.

„Штавише, свака идеја филантропије, или чињења доброг другоме је нешто што је презрено и сматра се гестом слабости, а не гестом људске величине“, рекла је Ðорђевић.

Академик и професор међународног права Тибор Варади установио је недавно програм „Стипендија изузетности“ за студенте мастер и докторских студија и у фонд приложио сопствена средства у износу од 100.000 долара.

На тај начин, како је рекао Варади, покушава да помогне другима онако како је њему помогнуто у животу.

Поделите:
1 reply
  1. Srbin
    Srbin says:

    Pozdrav Tiboru Varadiju, divan gest !
    Verujem da medju Srbima ima mnogo filantropa ; na brzinu mi padaju na pamet :

    – Fondacija ZEPTER koja finansira Zepter muzej u Knez Mihailovoj, preko puta SANU. Obzirom da su vec vise od decenije zatvoreni i Narodni muzej i muzej na Uscu, kako bi strani i nasi posetioci (turisti, skole iz unutrasnjosti, Beogradjani . . . ) mogli da upoznaju celokupnu domacu umetnost 20. veka ? Cak i virtuelna poseta preko interneta otkriva nam neke od 160 prisutnih umetnika i bogatstvo od preko 400 njihovih dela.
    I da ne zaboravim : Teatar u Zemunu MADLENIANUM

    – Fondacija DJOKOVIC koja finansira niz sportskih i drugih aktivnosti za mlade

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *