REIN MÜLLERSON: У „окупираном“ Криму спокојније је него у Европи

Поделите:

Више од три године Крим се у целом свету сматра „окупираном зоном“. Више од три године Кримчани  слушају како Запад агресивно покушава да помогне Украјини да „спашава“, „сиромашно“, „заробљено“ полуострво из канџи „агресора“, мислећи на Русију. Али, да ли стварно тако виде и мисле сами странци? И ако је тако, зашто? Зашто читав свет не препознаје кримски референдум? И колико је било легитимно «Кримско пролеће»? Који је разлог за такав „посебан“ став према нама и зашто  Америка никако да се смири? Успели смо да о томе  разговарамо са доктором правних наука, једним од стотину међународних правника из  Института за међународно право, држављанином Естоније Рејном  Миллерсоном, који је прошле недеље посетио Крим  на позив Међународног медиа – клуба „Формат А-3.“

– Рајн, ви сте, колико ја знам, рођени  и неко време живели у СССР-у. Реците нам више о себи.

– За члана института изабрали су ме 1995. године. Позвали су ме у  војску, служио сам три године. Бавио сам се  спортом, био сам кандидат за репрезентацију Совјетског савеза у скоку увис. У то време нисам размишљао о студирању, био сам спортиста. Онда сам схватио да из мене неће изаћи  олимпијски шампион,  одлучио сам да кренем  у науку. Отишао сам на Московски Државни Универзитет, студирао сам право и језике. Остао сам у аспиратури, заштитио магистратуру, а затим докторат. У годинама перестројке представљао сам Комитет за људска права у Уједињеним нацијама,  био сам саветник Горбачова за међународно право. Затим, 1990. Године, схватио сам да ће се ускоро СССР развалити  – тренд  је био – и отпутовао  сам у Естонију. Био сам заменик министра и кратко време министар спољних  послова. Затим сам био професор на Универзитету у Лондону. Тамо сам радио до пензионисања. Затим сам се вратио у Естонију, био сам неко време ректор Универзитета у Талину.

Сада сам слободан човек, пишем књиге. Последња је управо изашла у Лондону.

 – Шта пишете у књигама?

– У последњој књизи пишем о томе куда сада иде свет, који су сукобу у свету и зашто је то тако. Зашто су односи између Запада, Сједињених Држава и Русије такви какви су? С једне стране, то је неразумно: Русија не прети Америци. Па ни Америка Русију, уосталом,  много не угрожава. Ево у чему је ствар: с моје тачке гледишта, постојао је биполарни свет – Запад и Совјетски Савез. Тај свет је дуго времена живео, негде до осамдесетих година. А деведесетих година дошао је неодређени униполарни тренутак – када је постала једна доминантна сила у свим сферама: економској, војној, културној. Америка је превагнула скоро свуда, и она је рачунала  да је настао, како је писао Фукујама, крај историје: ничег другог, бољег неће бити. Но, из више целог низа разлога – грешке САД, ратови у Ираку, Авганистану, арапском прољећу – недељива доминација САД-а испоставила се кратком. Размахала се Кина,  Русији је „дошло“ у главу након деведесетих. А онда су Американци устали против Русије, јер је Русија покварила њихов сан из деведесетих година – када је била иза Америке.

Али, назвали сте две земље – Русију и Кину. Зашто се Америка устремила против нас, а не против Кине?

– Прво, Русија је почела да враћа ауторитет у свету. И чини ми се да је то велика увреда за Америку – сан о америчкој доминацији се није остварио. Русија не прети Сједињеним Државама, него неподељеној доминацији Сједињених Држава у свету. Иако је главна претња на дуги рок – Кина. Друго, ја сам разговарао са једним од бивших шефова израелске обавештајне службе, а он је говорио: – против Русије наступају,  јер је Русија, са тачке гледишта Америке – слабије звоно од Кине, и када  заврше са Русијом, лакше ће се обрачунати са Кином.

– Ви сте специјалиста за међународно право. Ова фраза се врло често чује, нарочито у контексту кршења тог права. Да ли се оно, према вашем мишљењу, заиста  често крши?

– Кршења међународног права сада се дешавају чак и више него за време «хладног рата». Међународно право, које је настало после тридесет година рата у Европи, изграђено је на мулти-поларности и равнотежи снага,  и признавање баланса од стране држава  које учествују у систему.

Сада тога нема. Постоји идеја о тзв. демократском свету, да све државе треба да постану либерално-демократске. Но,  свет је превелик и превише разнолик, да би се водио из једног центра. Не могу се сви утоварити у један чамац. То је идиотизам – поћи на  Ирак и из Ирака  започети демократизацију Блиског истока! Или демократизација Авганистана. Изабрана су безнадежна места. Буш је једном рекао: – што  је била правда за очеве-осниваче Сједињених Држава, то ће бити правда за све на свету. Радио сам као представник УН у различитим земљама, укључујући и Азију. Знам те људе, то није за њих. Ево примера:  вођени су преговори између Палестине и Израела, амерички дипломата наступио је као посредник. Радили су целу ноћ, нису могли да се  договоре. Као закључак, Американац је рекао: „Зашто се не  можемо договорити, сви смо ми добри хришћани!“ Америка је направила многе грешке.

Погрешно је било и игнорисање Русије у контексту дијалога између држава. Наравно, то се све завршило тако да сада постоји сукоб који је тешко превазићи, јер, са моје тачке гледишта, идеолошки рат је сада ниског итензитета. Тада нису поштовали противника, него себе. Сада не поштују чак ни себе.

 Зар непризнавање Кримског референдума  ​​2014. године није жив пример таквог ниског идеолошког рата? Како оцењујете легитимитет избора на Криму са становишта међународног права?

– Ово је веома сложно питање. Право на самоопредељење – није исто што и право на отцепљење. Из моје перспективе, као правника, много од онога што се догодило може се критиковати позивањем на међународно право. Прво, не постоји право на отцепљење.  У колонијалном контексту – да, у пост-колонијалном право на самоопредељење третира се нешто другачије – као право да сви буду једнаки, да имају културну аутономију. У неким државама имају уставно право на одвајање, таквих  је мало. На пример, Устав  Канади то не предвиђа.

У правном систему Велике Британије, такође не постоји такво право, али без обзира на то Шкотска је одржала референдум. Важно је овде друго.  Канадски суд је рекао: Квебек нема право да се отцепи, али нико нема право да задржи народ,  ако хоће  да се отцепи.

У Енглеској би веома волели да се Шкотска не отцепи, они су учинили све да би на референдуму рекли „не!“. Но, они нису користили авионе против свог народа, као што је то урадила Украјина у Донбасу. Ето, то је велика разлика у приступима. Мислим да је овде дошло до кршења међународног права, али као правник  кажем да има врло много олакшавајућих околности. Да се није умешала  руска војска, можда би био већи масакр  него у Донбасу. Референдум није једини аргумент, али  ипак, он показује мишљење већине. Како је наведено у одлуци Врховног суда Канаде: јасна већина јасно је одговорила на питање постављено на референдуму. Тај процес свакако није у свим аспектима правомеран, али  је био легитиман. Ова реч постоји и  у говору председника Русије Владимира Путина. И овде је у питању, у ствари, подрив  међународног права.

Како то мислите?

– Први пут је то тако јасно искоришћено на Косову. Била је организована Међународна комисија УН-а по питању   правних аспеката независности Косова. И рекли су: то није оправдано, али је легитимно. Нешто тако могао бих да кажем и поводом Крима. Али, у случају Косова, НАТО је  применио оружане снаге против Србије. Савет безбедности УН два пута  је усвојио резолуције, којима је потврдио  територијални интегритет Србије. А онда, када Милошевић већ није био на власти, Косово је прогласило независност, која је призната од скоро свих западних земљама и од муслиманских држава.

– Били сте на Криму неколико дана. Можете ли рећи да се овде  крше људска права о којима  толико воле да говоре западни медији?

– Знате, људска права се у некој мери  крше свуда: то су ексцеси са полицијом, институцијама. То је проблем  многих земаља. Али ја овде не видим то масовно кршење људских права. Отишао сам ујутро, пливао сам и нисам видио да је неко негде био мучен. Читам, гледам разне телевизије,  укључујући и украјинску. И то  шта говоре  о Русији … Наравно, ја нисам дуго овде, али ево шта желим да кажем. Ја живим у два града, у Талину и Лондону. У последњем се  недавно  догодио  још један терористички акт, зато  је на улицама много војске. У Француској, када сам био у време председничких избора, било  је превише војске. Добро је да су ту: терористичка претња – то  је озбиљна опасност. Али, на Криму, ја тога нисам видео. Овде, у „окупираном“ Криму, много је мирније него у западним европским престоницама.

 – Троугао Крим-Русија-Украјина: Шта бисте рекли о њиховим односима?

– Односи између Украјине и Русије су отишли ​​предалеко. Али без обзира на све, чини ми се да већина Руса и даље гледа на  Украјинаце као на браћу. Што се тиче овог односа може се рећи следеће: Вероватно  су вам познате  речи Путина од 18. марта, 2014. Рекао је  много занимљивог, понешто што раније нисам знао. Али, за мене као прилично циничног  истраживача  који се бави међународном политиком,  било је тешко не приметити манифестацију националних интереса. Постоји једна шаљива  фраза: Амерички маринци, углавном добри момци, Путин би радије да их позове у Севастопољ, него да они позову њега. То је суштина геополитике. Ако би Украјина заиста ступила  у НАТО,  Крим би постао  одскочна даска за даљу опсаду Русије  НАТО базама.

Севастопољ – то  је најпогоднија поморска база. Тако да би то заиста  било питање националног опстанка.

Да се вратимо на тему глобалног сукоба, шта мислите, да ли постоји шанса да ће се односи САД и Русије изменити на боље?

 – Наравно да има.

И, вероватно ће се променити.  Но,  мислим да то неће бити брзо. У најбољем случају, било би добро да постоји обострано одвраћање, ако не поштовање, знање да доминација једне стране у свету није могућа, треба да преговарају и,  да тако кажемо, потребна је рационална  сарадња  у областима где је то могуће.

Са крајем овог ружног пропагандног рата.

И истовремено, међународно право не може риешити тренутну геополитичку ситуацију?

 – Међународно право не решава проблеме. Може сметати,  може и да помогне, али не може да  буде аналогно домаћем праву. Свака држава је последња инстанца у својим пословима. Међународно право врло добро функционише у многим областима које нису политички много осетљиве.

Међутим, у политички набијеним  областима  међународно право може само помоћи. Али, 90-тих година су га прекршили. Употреба силе, хуманитарне интервенције и тако даље – то је довело до слабљења већ неусаглашеног међународног права, које је функционисао током «хладног рата». У међународном праву мора постојати равнотежа. Енглески политичар Лорд Актон једном је рекао да апсолутна власт корумпира. То се и догодило  деведесетих година: Америка је стекла апсолутну власт у свету. То је довело до корупције. Почео је диктат међународног права из једног центра. Али, тако не може да буде. Императорско право може се диктирати из једног центра. А међународно право мора  да се усагласи од већине држава, које су значајне у међународним односима. И док се то не схвати, ништа се неће променити. Мултиполарност, са моје тачке гледишта, већ је успостављена. Нема више апсолутне доминације. Но, још не постоји свест да је то тако, и да не може бити другачије. Стога, постоји покушај да се 90-те продуже, али то је већ немогуће.

Када се та свест појави  – тада ће сила и контрасила морати да преговарају, да иду на компромисе.

– Ви сте први пут били на Криму, сте доста видели, извели сте неке закључке. Можете ли их поделити са Западом?

 – До Европског парламента тешко могу нешто да пренесем, али то већ није толико важан орган: тамо пуно причају, али мало одлучују. У Естонији моју позицију већ знају. Знају је вероватно и  у Украјини. Знате, у совјетска времена често сам боравио у Кијеву, тамо имам пријатеље. Зато ја, наравно,  подржавам Украјину. Али то што се тамо дешава може довести до нестанка Украјине као државе – а Русија са тим нема никакве везе. Наравно, покушаћу да им пренесем то што сам видео. Моја тачка гледишта је у мојој новој књизи. Сада се преводи на естонски, на кинески. Што се тиче утисака о Криму … Недавно сам наишао на један чланак: која земља је најбоља  за живот пензионера. На првом месту је Костарика, у Европи – Малта, Шпанија. Данас сам пливао у Јалти и мислио – треба доћи  овде! Не знам како се односите са  пензионерима-мигрантима. Али – они имају новац, тако да ће подржавати вашу економику.

Наталија НАЗАРУК

 

Превод

Андрей Волков

 

Правда

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *