Насловна Актуелно Мина Ћурчић: Ко има право на сепаратизам?

Мина Ћурчић: Ко има право на сепаратизам?

402
4
ПОДЕЛИ

Јонуз Мусилију, лидер Покрета за демократски прогрес, поздравио је референдум о независности који је одржан у шпанској области Каталонији и позвао међинародну заједницу да призна референдум који су Албанци на југу Србије одржали 1992.године. Албански лидери са Космета неретко називају југ Србије “источним Косовом“, обећавајући Албанцима из Прешева, Медвеђе и Бујановца косовске пасоше. Рекло би се да је великоалбанска реторика постала албанско средство за скретање пажње за егзистенцијалних проблема на Космету што је и самим Албанцима јасно. Када је током предизборне кампање на КиМ, Харадинај обећао Албанцима из овог дела Србије да ће постати његов приоритет уколико буде био изабран за председника владе. Рефик Хасани, политички аналитичар са Космета, тврди да су Прешева, Медвеђа и Бујановац пре сваких избора на Космету “источно Косово“, а након избора “југ Србије“.

Такође, Хасани се осврнуо на предлог Харадинаја да Албанци из Прешева, Медвеђе и Бујановца добију косовске пасоше, објаснивши да Харадинај није донео Албанцима са југа Србије  годишњу помоћ од пет милиона евра колико коштају превремни парламентарни избору на Косову, већ само предлог да Албанци из ове области добију косовске пасоше. Према истраживању “Мапа сиромаштва у Србији: Налази и импликације по јавну политику“ које је 2016.године спровео Републички завод за статистику, стопа сиромаштва у Бујановцу и Прешеву износи преко шесдесет одсто. Наравно, чињеницу да је економија Каталоније вредна чак 215,6 милијарди евра, што је више од већине земаља еврозоне, док каталонски извоз, вредан 62,5 милијарде евра представља више од 25 одсто извоза целе Шпаније, а познато је и да Каталонија има нижу стопу незапослености као и мању економску неједнакост међу становништвом. Званични Мадрид чини све што је у његовој моћи да спречи отцепљење Каталоније из простог разлога што би такав потез представљао катастрофалан ударац шпанској економији. Може се рећи да ситуација у шпанској покрајини и те како утицала на нестабилну ситуацију на Балкану. У Хрватској Ненад Стазић посланик СДП је позвао Истране да поступе као Каталонци, тврдећи да постоје разлози за то који су финансијске природе: Истра у државни буџет уплаћује 800 милиона куна више него што из њега добија, потребна јој је већа аутономија јер је способна да финансира саму себе, али и друге делове државе. Иако се Албанци са Космета индетификују са Каталонцима, поздрављајући њихову одлуку да поздраве независност, представници ЕУ не допуштају да се Србија индетификује са Шпанцима, тврдећи да ситуација на Косову и Каталонији није иста, односно да је Косово специфично. Самоопредељење или отцепљење народа у новијој историји света представља неотуђиво, али истовремено и никада целовито конзумирано право на стварање националних држава, али и исто тако и право на уједињење у нове државне творевине, које су поједини народи различито користили. У почетку је оно било инструмент самоосвајања и ослобађања етничких заједница из састава ширих мултиетничких заједница да би то право временом постало средство у вођењу међународне политике, а у новије време средство у рукама водећих сила у постизању геостратешких предности. Ангажовање великих сила на питању остваривања права на самоопредељење у појединим државама се увек оправдава тежњом за обезбеђењем геостратешке равнотеже, као претпоставке мира. Признавање права на отцепљење Албанаца у српској покрајини Космет од демократске и међународно признате државе Србије, како су многи стручњаци упозаравали, јесте најбољи пример злоупотребе тог права у међународној политици и дискредитација тог права. Истовремено је један такав преседан отворио многа питања права на самоопредељење широм света. Због праксе оружаног и насилног остваривања права на самоопредељење Албанаца на Космету, једно такво романтично и племенито колективно људско право народа достигло је своју супротност. Тако је  2014.године дошло до референдума руске мањине у Украјини и самоопредељења већинског руског становништва Крима. У овом случају није настала нова држава као на Косову и Метохији, већ етничка руска заједница на Криму прикључила Русији. Након тога дошао је референдум за самоопредељење и отцепљење Шкотске из састава Велике Британије на коме је већина становништва гласала против отцепљења, што не значи и одустајање Шкотске, Северне Ирске и Велса од права на самоопредељење. За Шпанију су осим Каталоније веома проблематичне тежње за отцепљењем северних покрајина Галиције и Баскије, али и јужне покрајине Андалузије. Такође, односи Фламенаца и Валонаца у Белгији су напети, а све више самосталности прижељкује северноиталијански Венето, Јужни Тирол, па чак  Сардинија и Корзика. Питање Кипра и отцепљење његовог турског дела и даље представља опасност за мир у том делу света. Употреба права на самоопредељење, како показују историјске чињенице, ретко када је била израз воље једног народа, већ је оно било инструментализовано у смислу сталног и увек поновног постизања одређене геополитичке равнотеже интереса, најчешће моћних. Није тешко видети да у политичкој пракси, када се ради о самоопредељеним народима и на том праву насталих држава, постоји раскорак између суверенитета заснованог на закону који међународни систем дозвољава тим државама и стварне могућности да служе свом народу и понашају се као одговорни чланови међунардне заједнице. Већина тих нових држава нема потребну специфичну тежину и критичку масу да може значајно утицати на односе у међународној политици како би грађани имали неке препознатљиве угодности од тог статуса. Други аспект последица отцепљења се најбоље види у порасту или опадању квалитета живота грађана тих држава. Економска довољност је основна претпоставка за постојање функционалне државе која је способна да задовољи потребе својих грађана на унутрашњем плану и да буде веродостојан партнер у обезбеђивању мира на међународном плану. Ако узмемо у обзир све ове чињенице, јасно је да тзв. Косово није специфичан случај, већ школски пример злоупотребе права на самоопредељење у циљу постизања геостратешке равнотеже интереса моћних, односно окупације Србије од стране САД. Ако се томе дода чињеница да је током 2015. године Косово и Метохију напустило преко више од педесет хиљада Албанаца, који у потрази за бољим животом, одлазе у Мађарску да би се даље запутили у Аустрију или Немачку, јасно је да право на самоопредељење грађанима тзв. Косова није донело бољи квалитет живота, а нарочито није допринело очувању мира и стабилности у региону, пошто су претходних месеци биле присутне тензије на релацији Београд-Приштина, нарочито поводом хапшења Рамуша Харадинаја у Франуцуској.

Бруно Копиетерс, стручњак за међународне односе о питања федерализма, сецесионизма и суверенитета са Бриселског универзитета, објашњава разлике између каталонског захтева за отцепљењем од Шпаније и косовске независности. Он сматра да Косово и Каталонију повезује политика непризнавања, јер је важно да ЕУ, која је интерно подељена, мора да договори политику непризнавања према Каталонији, као и да заједнички приступ чланица и институција ЕУ према Косову није базиран на политици признавања, већ на политици непризнавања и јако је тешко постићи било какав договор због става Шпаније, Кипра и других према косовској независности. Такође, истиче да је случај Косова не може да буде преседан, када су у питању државе које су признале Косово, зато што је према народу на Косову, односно косметским Албанцима, почињена велика неправда а независност је била један од начина да се та неправда исправи. Очигледно, неопходно је пронаћи одговор на питање зашто је неопходно заговарати политику непризнавања према Каталонији, док се у случају тзв. Косова заговара политика признавања, иако се томе неке државе противе. Потребно је објаснити зашто у случају Србије постоји алиби за отимање територије, док за друге државе важе нека другачија правила. Можда је дошао тренутак да челници држава чланица које су признале косовску независност, а данас осуђују насиље у Каталонији, подржавајући званични Мадрид, преиспитају своју одлуку, јер у супротном случај Косова може постати преседан.

Мина Ћурчић

ВИДОВДАН

4 КОМЕНТАРА

  1. Kosovo nikada nije oDenali referendum o nezavidnosti koliko se secam
    Kada je NATO zapoceo bombardovanje Kosova siptari su bezali od silne war machine Ali EU, UN su pogresno razumeli I bilo je shamelessly protumaceno siptari beze od srba.I neke zemlje su potrcale pre nego sto su naucile da hodaju I greskom priznale mankind srbije.
    Vreme za “ u turn“ sutra ponedeljak
    9 og oktobra 2017 sve zemlje koje su shamelessly facelessly recognised Kosovo put pen to paper and cancel recognition, please.
    Say no to day dreamers!
    Unfit to govern. Siptari in Kosovo are Serbian “ minority“ they should not be allowed to form the country. Say no, ne, nem, nein.do not delay act today.
    Close consults offices, embassies on kosovo. Reverse your decision.

  2. Kosovo jeste za USA i NATO „specifičan slučaj“ u tom smislu što je to za NATO bio posao koji se morao odraditi. To bi gospoda iz SANU trebali znati ali oni se se prave „mutavi“ jer su mislili kako će sve to jednim svojim „memorandumom“ da spreče i preduprede i tako ispadnu pametniji (i lukaviji) nego što jesu. Na srbsku žalost (pokazalo se) da su SANUisti samo gomila lopova i dobro uhlebljenih parazita, (štetočine) koje žive od muke srbskog naroda!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде