Народна ношња као висока мода

Поделите:

Најмлађе дете породице која се три генерације бави производњом опанака, Марина Алексић је одрастала у окружењу у коме се кројило, везло и ткало. Породична производња је сасвим лепо функционисала, а Марина је испрва у паузама студија глуме а затим у паузама између представа учила породични занат. Народна ношња је била, и до данас остала, регуларан инвентар њеног ормана. Ту се умешао фактор Инстаграм – и друге даме су биле одушевљене несвакидашњим спојем традиционалног и модерног, што је родило идеју о покретању сопствене линије која ће народну ношњу вратити на улице града. И успело је.

Марина: До идеје Опанчареве кћи је делом дошло породичном традицијом, а делом пуком случајношћу. Мој отац је трећа генерација опанчара и његова каријера у производњи народне ношње је дуга више од 35 година, чему сам се ја природно прикључила чим сам довољно стасала да могу да будем од помоћи. С обзиром да је уобичајено да се плетењем и ткањем превасходно баве жене и да је након женидбе добио две ћерке, обрадовало га је што ће имати ко да настави породични занат.

У међувремену, ја сам завршила студије глуме и на том путу нисам имала никаквог додира са дизајном и модом – моја једина школа била је татина радионица уз коју сам и одрасла.

Kако сам најмлађи изданак породице, посао фотографисања и облачења у татине моделе је пао на мене, у чему сам заправо и уживала. Делове ношње сам тако почела да носим у свакодневним комбинацијама, а одушевљење других је дошло након што сам први пут поставила своју слику у једном од ових издања на свој лични Инстаграм, који носи име Опанчарева кћи.

Kоментари и питања су почела да стижу у огромним налетима и тако мени први пут пада на памет да би можда и други уживали у комбиновању традиционалних комада са фармеркама и патикама. Почели смо да се играмо, да појединим деловима дајемо практичнију намену, као што су џепови или дуги рукави, избацујемо китњасте детаље, све то делимо путем Инстаграма и тако све почиње.

МФ: Шта се данас све може наћи у вашој колекцији?

Марина: Тренутно се бавимо сезоном јесен/зима, а ту су укључени капути, ручно плетени џемпери, дуги прслуци, све то од чоје и других природних материјала који су људима посебно занимљиви у доба када синтетика преовладава тржиштем. Посебна мотивација за мене био је позив на Фасхион Селецтион, који је највећи и најзначајнији модни догађај у југоисточној Европи.

За ту прилику смо израдили специјалну линију хаљина са цветним детаљма, које смо комбиновали са опанцима. Тако је кренула и помама за њима, и то међу младима који желе да их носе свакодневно. Зашто и не би? Опанак је веома квалитетна, практична и удобна обућа, која се у нашој радионици израђује пажљиво, ручним радом, од најквалитетније коже. Јако ми је драго када видим да сам дала свој допринос да овај део народне ношње поново живи, не само као сувенир него као део модерне модне комбинације.

МФ: Kоји су били највећи изазови на развојном путу твог бренда?

Марина: Већ сам имала јаку залеђину у виду наше производње у Kалуђерици, тако да ми је  стварање пре било забава него проблем. Он се јавио тек када сам пожелела да пронађем свој простор, модеран и централно лоциран, у коме бих могла да изложим своје моделе тако да људима буду на дохват руке.

Радионица у Kалуђерици је велика и жива, броји много запослених, посећују је како муштерије тако и туристи, али требао нам је мањи локал који ће људима бити успут. Срећом, и то смо превазишли, па нас сада можете пронаћи и на Дорћолу.

МФ: Kако се ширио глас о Опанчаревој кћи?

Марина: Да није било друштвених мрежа, вероватно не би било ни мог малог бренда, ја бих радила са татом у Kалуђерици уверена да је народној ношњи место у традиционалном окружењу. После прве „експлозије“ на Инстаграму, наставила ам да постављам фотографије у ношњи, а онда отворила и Фацебоок страницу која данас има и више пратилаца од Инстаграм профила. У међувремену сам правила и ФБ рекламе и сваки пут су ми донеле велики одзив и интересовање.

Данас се догађа да месецима не поставим оглас и да ми људи и даље пишу готово истим интензитетом – интересовање само расте. Друштвеним мрежама сам захвална и због велике инспирације, предлога које добијам од муштерија али и њихове повратне реакције – дописујемо се, размењујемо идеје и редовно ми стижу фотографије наших ствари са разних светских дестинација. Једна од идеја која је дошла од муштерија бие су мушке традиционалне чакшире које смо претворили у женски модел у црвеној боји, који је сада изузетно тражен.

Велику медијску пажњу, која је и завртела точак, добила сам након Базара ручног рада који је одржан у шопинг центру Делта Цитy. Мој штанд је привукао пажњу новинара који је написао текст под насловом „Јелек, старке и фармерке“ и тиме покренуо медијску лавину која ми је много помогла. позиви новинара су постали толико учестали да нисам могла да одговорим на све што се убрзо одразило и на број заинтересованих муштерија.

МФ: Kо су твоји купци?

Марина: Док смо радили само у Kалуђерици, живела сам у убеђењу да стварамо за неколико група људи: оне који се баве фолклором и сличним народним уметностима, туристе који купују ношње као сувенире и наше људе који живе у инстранству и воле са собом да понесу део српске традиције. Са покретањем овог бренда, и Фасхион Селецтион-ом који ми је представљао снажан ветар у леђа, добили смо сасвим нов профил купца – младе људе који цене квалитет и оригиналност коју им пружа комбиновање традиционалне одеће са свакодневним, веома модерним комадима.

МФ: Да ли се међу њима налазе и странци?

Марина: Са њима је посебно интересантно комуницирати јер долазе из потпуно другачијег окружења и посматрају ствари другим очима. За једну Аустралијанку, на пример, јелек није део ношње уз који одмах асоцирамо дебелу, вунену шумадијску сукњу, него занимљив одевни предмет који можемо укомбиновати са штиклама, патикама или фармеркама. Јапанци рецимо обожавају опанке, и често купују себи и за поклон.

МФ: Kако Опанчарева кћи функционише данас и какви су твоји планови за наредни период?

Марина: Људи говоре да је сваки почетак тежак. Са мном није било тако – уживам у напретку и врло брзо сам прешла на позитивну нулу. Посао напредује, добијам позитивне реакције, коментаре и инспирацију од својих муштерија, интересовање расте а са њим и обим посла и број нових прилика.

Ближи се нови Фасхион Селецтион, радимо на новој колекцији и тежим да буде још боља, иновативнија и интересантнија од претходне. У плану је и отварање онлине продавнице, а надам се и скорој сарадњи са иностранством. Иако заинтересована, потражња на нашем тржишту је мала и ограничена тако да бих желела да пређем границе Србије.


МФ: Да ли је тешко наћи занатлије за рад у радионици?

Марина: У радионици влада сјајна радна атмосфера. На њеном челу је моја бака, која је у пензији али још прилично млада и воли свој хоби који је уједно и породични посао. Међутим, посао се шири и увек су нам потребни нови људи. Ја бих волела да то буде неко млад и жељан учења, ко би растао са нама.

Ово је изванредна школа јер се пролази кроз све сегменте заната, од кројења и шивења до веза а посла ће засигурно бити довољно да се од њега лепо живи.

Мојафирма.рс

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *