Насловна Друштво Огњен Карановић: Епоха стабилних демократија у Европи

Огњен Карановић: Епоха стабилних демократија у Европи

213
2
ПОДЕЛИ

„Историја је завршена…“, кликнуо је Волтер Лакер 1992. године, вероватно наивно помисливши да су дезинтеграција Совјетског Савеза и суноврат „Источног блока“, оличеног у постојању Варшавског пакта, довољан разлог за помисао о излишности памћења и бележења прошлости, ради спознаје увек непоуздане будућности, јер се и чувеном историчару, као и великом делу светске академске и неакадемске јавности, заиста учинило да тадашње крупне геополитичке промене у Европи и свету представљају „духовне тачке-вододелнице“, после којих више неће бити генезе нових епоха, нових цивилизација, па ни нових људи. Потоњи месеци, још више године и деценије, оштро су демантовале поменуте, несмотрено изнесене Лакерове мисли. Година када је Лакер изнео дату тезу, у сваком погледу представљала је „тачку“ геополитичког, духовног, друштвено-економског и посебно политичког „прелома“ или боље да кажемо „изазова“ пред којим су били исцрпљени сви капацитети структуралног устројства „конгломерата“ европске и светске политичке сцене засноване на платформи последица и резултата Другог светског рата. Не заборавимо, била је то година када је стављен потпис на чувени Уговор из Мастрихта, којим је коначно формирана Европска унија. Такође, наведени период подразумевао је и процес другог историјског обједињавања немачког националног корпуса путем фузионог придруживања Немачке Демократске Републике Савезној Републици Немачкој. У политичком погледу, наведени процес окончан је без великих потреса, али су делатнички напори за адекватним усаглашавањем дотадашњег административно-правног и посебно економско-привредног устројства источних делова уједињене Немачке са демократским, грађанско-капиталистичким традицијама, увек прогресивнијег западног дела, суочавали се са страховитим препрекама и болним искуствима, који су у потпуности превазиђени успостављањем администрације и успешним спровођењем политике „свенемачког јединства“, након формирања прве владе Ангеле Меркел. У датом времену забележен је и почетак периода одлучнијег и свеобухватнијег курса привредно-економских реформи у Народној Републици Кини, што је за резултат имало „преобликовање“ ове велике, далекоисточне силе у планетарног политичког и економског „титана“ у првим деценијама трећег миленијума. Духовно-политичке, неоконзервативне елите, отелотворене у профилима постмодерног израза визије судбине цивилизације, које „испредају“ неумољиве Мојре Клота и Лахеса, већ неколицину претходних деценија, суверено су владале над, у том повесном тренутку, једином светском суперсилом, Сједињеним Америчким Државама. Не без изазова, али апартхејд у Јужној Африци проживљавао је своје последње тренутке и то чак и у формално-правном погледу. У политичком смислу, широм „сахарског појаса“ афричког континента, али и на Блиском истоку, формиран је систем подударних, прото или псудеодемократских, често ауторитарних, али секуларних режима, чији би допринос политичкој стабилности поменутих региона из неколико наредних деценија, социолошке студије, политиколошке и историјске дисциплине тек требало да открију. Уз наведено „окупљање“ велике породице европских држава и народа у стабилније правно-политичке релације и институције, засноване на принципима евро-атлантског поимања демократског друштва уопште (уколико исто постоји, упркос негацијама његове егзистенције, које проистичу из резултата бројних социолошких истраживања), у другим деловима „Старе даме“, паралелно су се одвијали веома контроверзни политички и друштвено-економски, а данас историјски процеси. Колапс социјалистичких друштвено-политичких система у земљама „источног лагера“, уз „подизање“ чувене „гвоздене завесе“, догодили су се паралелно са процесима урушавања и нестанка неколико, у првом реду, наднационалних државних творевина, попут Совјетског Савеза, Чехословачке, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, и других.

                Свакако, сви поменути процеси одвијали су се у времену незадрживог напредовања, заправо незапамћене експанзије еволутивног развоја технолошко-техничких потенцијала „модерног доба“, посебно у сфери дигиталних и информатичких технологија, које су условиле генерисање посматрања специфичног вида периодизације у савременој епоси, као завршетка „Друге“ и почетка „Треће“, па и „Четврте индустријске револуције“, све до сазнања да је човечанство закорачило у „еру кибернетичке надградње“ својих цивилизација. Упоредо са експанзијом модерних технологија, можда и условљено истом, европске и светске економије евро-америчког и западнодемократског културног наслеђа и духовног обрасца, уздигле су свој успешни развитак до неслућених висина, које су „распалиле машту“ и амбиције, чак и најнедаровитијих јединки људског рода. Такође, наведени прогрес угледао је и своје непремостиве „бедеме“, чија ће телеолошка функција бити откривена тек при крају прве деценије новог миленијума, односно после избијања светске економске кризе 2008. године. Страховити успон креативних могућности човека и човечанства, њихових друштава и нација, крунисан је надцивилизацијском духовном, културолошком, економском, привредном, па и политичко-институционалном надградњом, незабележном још од културних наслеђа епоха римске и других империјских цивилизација, познатом под називом „глобално друштво“ или „глобално село“. Поменути социолошки феномени настали су као есхатолошко исходиште процеса глобализације, усмераване на систему често оспораваних идеолошких начела глобализма. Наравно, последице датих повесних кретања нису успеле да окончају вековне социјалне разлике између бројних групација унутар конкретних друштава на многим светским меридијанима. Напротив, многе од истих остале су израженије или су се појавиле нове са сопственим спецификумима своје егзистенције. Недостаци „здраве“ хране или пијаће воде, односно глад, као вечни постулат кретања човечанства кроз различите хемисфере своје прошлости и судбине, уз непрестани дефицит насушно потребних извора енергије, у многим деловима света нису искорењени ни на крају друге деценије XXI столећа. Међутим, успон свеопштег прогреса резултата деловања „грађанског капиталистичког духа“, фундаментално установљеног на симбиотичком утицају чувене „тријаде“ Макса Вебера (рад, зарада, скромност) у концепту развоја друштава „западно-демократског и протестантског“ духовно-културног наслеђа и етичких образаца, компромитован је код конзумената датих достигнућа, управо напуштањем или запостављањем појединих или свих постулативних вредности на којима су наведена достигнућа, али и сам Веберов аксиом, засновани. Посебно су ти дегенеративни и дивергентни процеси били видљиви на просторима Западне Европе и САД, док на „политичком Истоку“ дати принципи нису имали прилику ни да се честито укорене у свести и менталном карактеру конкретних нација и њихових држава. Епохални потрес који је захватио Европу, али и највећи део света почетком деведестих година претходног столећа, засновао је специфичан поглед западних демократија на потребу трансформисања друштава и држава на просторима који су се претходних деценија налазили у оквирима духовно-културолошких и политичко-привредних интереса Совјетског Савеза и земаља тзв. „народне демократије“. Уз стрмоглави пад дотадашњих условно неуспешних концепата друштвеног устројства у тим земљама, ништа мање неуспешно подизани су „темељи“ претходно описаних платформи на којима је почивала „западна цивилизација“, али сада на широким пространствима „неукроћеног Истока“.

                Имали смо прилике да сагледамо кораке и учинке тих контроверзних процеса изградње „западног“ модела друштва у земљама Средње, Источне и Југоисточне Европе у десет, до двадесет година након што је Лакер изговорио речи које смо навели на почетку нашег излагања. Као што би наш великан пера и мисли, Иво Андрић, можда нагласио „све је то живело у сталном врењу и кретању, у непрестаној утакмици и трци за успехом и признањем, у страху од професионалне недаће, зависти и зла случаја који вреба“. На конкретним примерима можемо да сагледамо све домете можда и недораслости ондашњих врхунских духовно-академских и политичких елита појединих средњоевропских, источноевропских и балканских држава на путевима изградње новог друштвеног контекста у којима су требале да егзистирају њихове нације. Мађарска која је према свим економско-привредним параметрима имала шансу да постане „башта Европе“, деведесетих година преобразила се у државу са перманентним дефицитима у многим сферама и „фондовима“, управо – пољопривреде. Велика сила, Руска федерација суочила се са стањем у коме је за основну исхрану градског становништва у Санктпетербургу и другим милионским насељима, била неопходна хуманитарна помоћ из САД и Европске уније. Константне кризе политичког система биле су решаване артиљеријском паљбом по згради Белог дома, односно руског парламента 1993. године, а један од главних „извозних артикала“ ове државе постале су младе руске жене, често и малолетне, које су биле ухваћене у насилне и немилосрдне канџе планетарно организоване „трговине људима и белим робљем“. Нису били неуобичајени огласи у дневној штампи, где су „социјално незбринути“ родитељи на тршишту својих „душа и тела“ нудили сопствену децу на продају. На просторима некадашње Југославије беснели су крвави грађански ратови. Без сопствене кривице, српски народ нашао се у ситуацији да је од „ореола победника и ослободиоца“ којег је стекао у гигантској борби човечанства против незајажљивих „Молоха“ империјализма и фашизма у Првом и Другом светском рату, на крају тог чудесног и чудног XX века, наједном означен као „споран“ и „крвожедан“. Србија је била изолована под ланцима непробојног политичког, културног, спортског и економског ембарга, али је у свим тим изазовима и у многим појединостима, ипак очувала свој суверенитет, док је на просторима некадашње Босне и Херцеговине и то баш 1992. године, рођена још једна српска држава – Република Српска. Политичка нестабилност након војног пуча 1980. године потресала је Турску и деведестих година прошлог столећа… Међутим, терористички напади на Њујорк и Вашнгтон 11. септембра 2001. године, умногоме су изменили геополитичке прилике у свету, што се неминовно одразило и на општесоцијалнни развој поменутих друштава и земаља у Европи. Суочени са претњом од глобалног тероризма и рату против истог, озбиљних недостатака и „стања засићења“ у даљем развоју тржишне привреде, општом „девалвацијом“ вредности високе и класично-традицијске културе, као и „хиперинфлацијом“ неоплемењених вредности постмодерне, популарне културе, друштва „западних демократија“, почела су да запостављају, па чак и потискују вредносни систем духовно-културног наслеђа и етичког обрасца „сакралне Тријаде“, у којима су се налазили и фундаменти њиховог настанка, егзистенције и афирмације. Супротно наведеним изазовима у развоју „западних демократија“, у различитим периодима прве две деценије XXI века, у земљама „источне политичке хемисфере“, догодили су се феноменолошки преображаји, који су становништва, државе и нације ових региона „оваплотили“ у нови израз надградње успеха виталности њихове функције у животима наше цивилизације.

                Након свеопште девастације готово свих националних, државних, привредних, људско-хуманих и људско-моралних капацитета, од 2000. године у Русији се појавила нова политичка и духовна снага, заснована на фундаменту синкретичког споја вишевековне традиције ромејско-православне духовне и културне баштине, препорода идеје о „великодржављу“ из епохе романовске империје,  ревитализације вредности „општенародне“ наклоности државотворним начелима из совјетско-комунистичког историјског наслеђа, предности слободне тржишне економије у напорима за привредним препородом друштва и промишљеном политиком „људских ресурса“ у одговорним установама и институцијама државног система. У политичком смислу, поменути „рецепт“ успеха, „огрнут је“ стабилизацијом постулата „западнодемократске“ платформе у устројству државе и друштва, чиме је и у Русији установљен профил стабилне демократије. Делатност странке Јединствене Русије допринела је до тада невиђеном, на слободан и демократски начин изведеном прекомпоновању руске политичке сцене, где је велики део политички „свесне“ популације остао уједињен под жезлом поменуте политичке организације. Наравно, велике заслуге за изванредне резултате препорода руске нације и њеног поновног ступања у ред великих светских сила, припадају личности председника Владимира Путина. Можда и пре него што су се догодили у Русији, сличне процесе могли смо да запазимо и у Немачкој од ступања на власт канцеларке Ангеле Меркел, где је велики део политике „свенемачког јединства“ управо и остварен грандиозним поверењем значајног дела „бирачког“ сегмента популације ове осамдесетмилионске државе у програм и смернице које заступа Хришћанско-демократска унија (CDU) и политичке организације исте. Такође, препород мађарске привреде и стабилизација политичких прилика у овој панонској држави, почели су формирањем прве владе Виктора Орбана 1998. године, када је његова Алијанса младих демократа (FIDESZ) добила највећи број гласова на одржаним изборима и дошла у прилику да у коалиционој влади постане носилац извршне власти. До 2002. године, покренуте су темељне реформе у државној администрацији, јавној управи, макроекономској политици, што је за резултат имало драстично умањење инфлације са 15% у 1998. години на 3,8% у 2001. години. Мађарска је 1999. године уведена у чланство Североатлантског савеза (NATO). Након одржаних избора 2010. године, FIDESZ је однео убедљиву победу са 52,73% освојених гласова подршке од укупног броја изашлих грађана на парламентарне изборе, после чега је Виктор Орбан формирао своју другу владу. Настављено је спровођење мера реформе фискалне политике, а монетарним реформама постигнут је већи степен суверенитета „мађарских финансија“ у односу на Европску централну банку. Истовремено, драстично је умањен јавни дуг и извршене су потребне реформе изборног система. На изборима 2014. године, FIDESZ је поново освојио убедљиву већину посланичких места у мађарском парламенту, па је формирана и „трећа Орбанова влада“. Политика мађарске владе профилисала се у смеру очувања националних и „суверенистичких“ позиција државе и нације у европској породици народа и то на основама конзервативног хришћанско-демократског политичког и културног наслеђа. Међутим, слобода тржишта у привреди и либералност у политичком опредељивању свих грађана, представљају неспорне чиниоце и ослонце Орбановог политичког дискурса, што је можда и услов дугогодишњег успеха стабилности демократије у Мађарској. После пропасти војног удара из јула 2016. године и успеха референдума о променама у уставу Турске, поверење грађана „Ататуркове“ домовине у политику којој је „свој лични печат утиснуо“ председник државе Реџеп Тајип Ердоган, далеко је импозантније него 2003. године, када је лидер Странке правде и развоја (AKP) први пут формирао своју владу. Политика снажног економског развоја, ревитализације инфраструктурне мреже у путном саобраћају, одлучне  мере у области здравствене и образовне политике, уз очување тековина секуларних, али увек „крхких“ демократских традиција „Ататуркове визије“, засноване на исламском духовном и културном наслеђу, обезбедили су снагу турског модела стабилне демократије, која би тек требало да покаже своје истинске резултате.

                Међутим, оригинални аутор стабилности демократије, као новог и, опет оригиналног израза епохалног политичког преображаја у стварности општедруштвене судбине једног национа и његове државе, ипак се налази у Србији друге деценије III миленијума. Након окончања Ратова за југословенско наслеђе и петооктобарских промена у тадашњој Србији, 2000. године успостављен је режим владавине до крајњих граница „отуђених друштвених и политичких елита“ од сопствене популације и националног корпуса. У оквирима свесног или несвесног, а у културолошком погледу, постмодернистичког, погрешног тумачења изазова и потреба трансформисања општедруштвене збиље у Србији прве деценије XXI столећа, српски народ и држава нису доживели преображај и „опоравак“ од злехуде судбине комунистичке епохе, већ су вољом владајућих политичких елита били потпуно осујећени у неопходним процесима „повратка“ Отаџбине у ред и заједницу модерних регионалних и европских земаља. Готово сви ресурси биолошког, привредног, духовног, политичко-националног и државотворног потенцијала и капацитета Србије и њене популације били су руинирани или исцрпљени безидејном, „фразеолошко-паролашком“, антидржавном, анационалном и специфично некомпетентном општедруштвеном политиком тадашњих владајућих гранитура, у различитим облицима и под бројним именима, окупљених у струткуре политичких организација и опција, упамћених под колективним називом ДОС. Велики привредни системи и њихови субјекти, који су се до датог периода налазили у власништву државе, као и друге компаније чија је делатност имала различите производне намене, немилосрдно су продавани, често у бесцење, а све под јавно прокламованим разлозима потребе чувене „својинске трансформације и приватизације“. Наведени процеси генерисали су феноменолошку појаву (већ виђену, нпр у Русији деведесетих година прошлог века) стварања својеврсног слоја екстремно добро ситуираних појединаца, њихових породица и сарадника, међусобно меритократски повезаних у праве „олигархијске кланове“, који су своје „наднаравне“ финансијске могућности и позиције „вешто“ употребљавали за стицањем „политичких моћи“, непосредним утицајем на програмске активности и политику људских ресурса владајућих политичких елита или директним преузимањем најважнијих „полуга“ у државној и јавној управи, извршној, судској или законодавној организацији власти у Србији. У међународној заједници, али и у самој држави, српски политички и друштвени дискурс „двехиљадитих“ и терминолошки се препознавао у речима „тајкунизација“. У области заштите и афирмисања духовног и културног наслеђа перманентно је спровођена постмодернистичка идеја о излишности и превазиђености начела очувања вредносних традиција тзв. „високе културе“, а истој је претпостављана „поп-култура“ бесмисла, где су све баналности могле да „заслуже“ статус „културних вредности“, са циљем да, заправо ништа не буде очувано у категорији „истинске културе“. Корупција у државним органима и њеном односу према становништву досегла је „вртоглаве висине“, стандард грађана годинама је урушаван, незапосленост је била у великом порасту, „духовна апатија и колективна неуроза“ постале су хроничне „националне болести“, однос према националним и државотворним питањима посматран је са одсуством и најелементарније личне, колективне и професионалне одговорности поменутих друштвених елита. На крају тих „смутних времена“, тачније у 2012. години, јавни дуг Србије досегао је цифру од 54,7% бруто-друштвеног производа или БДП, а незапосленост је износила 27% од укупног броја радно способног дела становништва у држави. Истинску осуду ситуације у Србији од стране међународних правно-политичких институција, првенствено оних са финансијско-монетарним надлежностима, ондашња српска влда добила је након сазнања да је у периоду од 2008. године до 2012. године прикривала „стварно стање у буџету“, односно да је водила „лажно државно књиговодство“. Политичку стварност у Србији потресале су непрестане нестабилности и „кризе влада“, неефикасност правосудних, јавноуправних и законодавних органа власти. У идеолошко-духовном погледу, поменута суморна „слика“ стварности живота у Србији представљана је слично функцији „одраза у огледалу“, а путем медијске пропаганде „улепшавана“ пласирањем тезе да је српски народ осуђен на историјску „пропаст“, уколико се претходно „не придружи“ институционалним организацијама Европске уније (наведени дискурс остао је упамћен према пароли „Европа нема алтернативу“). Без елементарне свести о геополитичком тренутку у коме се Европа налазила тих година и са одсуством сазнања о темељним начелима њеног културног наслеђа, културолошки спецификум „духа самопорицања“ постао је идеолошки израз и инструмент политике тобожњег приближавања Србије европским политичким и духовним вредностима. У првој половини 2012. године, Србија се нашла пред „државним банкротом“.

                Дотадашњу политику „отуђених елита“, грађани су оштро „казнили“ на изборима 2012. године. Након поменутих избора, али и изјашњавања грађана из 2014. и 2016. године, формиране су владе у којима је упечатљив примат одговорности у обављању функција извршне власти преузела Српска напредна странка (СНС), политичка партија формирана 2008. године. Председник Владе Републике Србије после избора из 2014. године постао је Александар Вучић, лидер СНС, који је формирао и своју другу владу 2016. године. Још из периода док је од 2012. до 2014. године обављао дужност Првог потпредседника Владе и једно време министра одбране, Александар Вучић, својим личним примером и великим ангажовањем давао је снажан подстицај, до датог периода невиђеним „ветровима промена“, не само у политици српске владе, већ и посебно у општесоцијалним кретањима српског друштва и његове државе у будућности. За само неколико година деловања учињени су огромни кораци у фундаменталним реформама унутар структуре српског друштва и организацији државе. Све је почело одлучним обрачуном са „олигархијским клановима“ и системском корупцијом у органима државне власти. Предузети су масовни јавни радови, посебно у сфери обнове старе и генерисања нове инфраструктурне мреже путног саобраћаја у Србији, где је до сада „никло“ неколико стотина километара нових путева и аутопутева. Незапосленост радно способне популације је опала на 12%, а вредност капиталних инвестиција из иностранства повећана је са 700 милиона евра из 2012. године на готово 2 милијарде евра у 2017. години. Раст БДП у 2016. години био је 2,8%, а по први пут у историји Србије од завршека Другог светског рата, па и од раније, држава је 2015. године остварила суфицит у националном буџету у износу од пола милијарде евра у девизним резервама. Од 1945. године, па све до 2014. године нису предузимани кораци у реформи „окоштале“ и бирократизоване државне управе. Од датог периода примењени су сетови законских прописа који су ударили темеље новим принципима у устројству државне и јавне управе, које су постали истински сервиси грађана. Одавно запуштена урбанистичка функционалност, као и естетско-архитектонска вредност структуре градских насеља, посебно Београда, такође су уведени у период сопственог „преображаја“. Примери изградње „Београда на води“, највреднијег капиталног урбанистичко-грађевинског пројекта, представљају неоспорне доказе датим процесима. Упркос снажним отпорима проистеклим из активности политичких снага у Србији, па и из појединих кругова „међународне заједнице“, Србија је засновала нови политички курс и дискурс у односима са другим, често опонентски опредељеним народима и државама у региону. Поменути дискурс и курс састоје се у недвосмисленом опредељењу Вучићеве администрације у афирмисању контекста политике помирења, разумевања, сарадње и функционалне координације у међусобној интеракцији „партикуларних“ интереса слободних тржишта, идеја, роба, производних сировина, „европских и демократских“ вредности земаља на Балкану и нарочито на просторима бивше Југославије. Не заборавимо да је Александар Вучић први државник у модерној српској историји, још од феноменолошке појаве кнеза Михаила и Милана Стојадиновића, који је имао храбрости, да без политички притворних разлога и за „дневну политику“ уобичајених маневарских механизама, отворено се „ухвати у коштац“ са до тада перманентним изазовима и чак повесно нерешивим проблемима, као што су „историјски клинч“ у односима између српског и албанског народа, где је први пут отворен јавни дијалог у свеобухватном дефинисању националних интереса српског етничког колективитета, како би без одлагања почео процес њихове, надамо се успешне реализације. У погледу релација са Републиком Српском, коначно су успостављени хармонични односи, који своје фундаменте проналазе у међусобном поверењу политичких елита ове две српске земље. Такође, у периоду од 2006. године, принципи стабилне демократије остварили су своје функционалне резултате и у поменутом ентитету, који је постао у свим сферама јавног живота далеко успешнији од других делова Босне и Херцеговине, пре свега услед учинка уложених великих напора администрације председника Милорада Додика.

Међутим, где проналазимо разлоге и узроке великој подршци грађана Србије, али и поверења најхетерогенијих слојева политичких елита угледних светских институција, попут Међународног монетарног фонда, Европске уније, и других за, од избора 2017. године (када је у првом изборном кругу добио поверење преко 55% грађана са искоришћеним правом гласа) председника државе Александра Вучића. Вучић је напустио неделотворну и дефетистичку политику изражену у девизи „Европа нема алтернативу“, да би истој претпоставио опредељење „да постане Европа, а остане Србија“, што је моментално изнедрило унапређење у напорима Србије за придруживањем чланству у Европској унији. Истовремено, Вучићева администрација одмерено и отворено је успоставила пријатељске односе Србије са свим главним „креаторима“ и чиниоцима међународне политике: САД, Европском унијом, Русијом и НР Кином. Са друге стране, пробуђено је поверење грађана Србије у потребу реализације отелотворења платформе преплитања сразмерног односа друштвених елита према сопственој популацији које бисмо могли терминолошки да детерминишемо у речима: „Обновимо себе, верујмо у Србију“. Као што смо раније појаснили, за разлику од „западних демократија“, које су из различитих разлога напустили „колективитетско конзумирање“ резултата вишевековне делатности поменуте „сакралне тријаде“ у етици, политици и културном наслеђу тамошњих популација, Вучићева администрација снажно је „пригрлила“ ове доказане постулате успеха у развоју конкретног националног корпуса, али је истовремено уз очување предности либералне тржишне економије и учинка исте у њеној привреди, наведене платформе синкретички спојила са реафирмисањем „загушених“ националних вредности српске етничке и православне конфесионалне традиције и њиховог духовног и културног наслеђа. Ревитализована је и наклоност колективитета према богатом државотворном наслеђу српског народа и државе, а такође је наглашена и потреба за афирмисањем слободе политичког опредељења код свих грађана, као и вредности демократије у ужем теоријском смислу у савременом друштву. Негдашњу праксу политичких структура „западних демократија“ да поверење у своје „делатничке кораке“ затраже од популација у њиховим државама, сваки пут када би се конкретне државне администрације и њене елите нашле пред одређеним крупним изазовима, српске политичке елите одлучно су примениле неколико пута од 2012. године, након чега су функционалност и ефикасност у раду правно-политичких институција и организације власти српске државе додатно стабилизоване и уједначене. Српски народ је препознао поменуте постулате општедруштвене делатности Вучићеве администрације, што је у политичком смислу за последицу имало „свесрпско окупљање“ под „барјак јединства“ у епоси успостављене стабилне демократије у Србији, док је у духовном погледу постала јасна и непромењива оријентација српске државе, у којој је најширим слојевима етницитета коначно дозвољено да се са поносом и достојанством поклањају сенима великана своје прошлости попут Гаврила Принципа или мајора Милана Тепића, али истовремено да примењују искуства и бенефите изнедрене од стране достигнућа савремене цивилизације. Коначно, Србија је враћена свом народу, а народ је Србију поставио на прво место својих приоритета. Управо, наведена чињеница открива прави смисао циљева и успеха политике стабилне демократије администрације Александра Вучића у Србији. Сличне вредности, можда можемо да пронађемо и у Трамповој политици израженој путем максиме America first, међутим остаје чињеница да се политика председника САД Доналда Трампа појавила  (тек) након генерисања политичке платформе стабилне демократије у Европи.

Извор: КЦНС

2 КОМЕНТАРА

  1. Boze!, otkloni!

    Ko to bese Laki Vaki!? A!, KRAJ ISTORIJE! BESE o n a j – nezna Ovaj!- znani za razliky od Lakija…

    Ali:
    -iscrpeni svi kapaciteti strukturalnog ustrojstva “ konglomerata“ evropske…
    – putem fuzionog pridruzivanja… ( uuuuu…SU)
    -otelotvorena u profilima postmodernog izraza vizije sudbine civilizacije…( ojojjoj-SU)
    – koje su uslovile generisanje posmatranja specificnog vida periodizacije… (jujujuuuu…SU)
    -eshatolosko ishodiste…
    – USPON( velikim SU) sveopsteg PROGRESA (velikim SU)….
    ………….AO!, KOLIKO JOS! DOSTA!
    A sva ova SMOTANIJA UMA za ono ZADNJE; prelazan je, naravno, neki Weber (bio i Direktorom Zeljezare Sisak, trazio RAD, RAD, nema PROTESTA), a onda- FENIKS ( kod Dostojevskog postoji Femo Femic, srdacan lik).

    I neko ce mi govoriti protiv Marxa:ma, idealan bijase u kresanju “ misaonih“ tulumina.
    Naputak: odgovarajuca fusnota u „Kritici cistog uma“, autor Mane Kant,
    Kenigsberg, segodna Kalinjingrad, po onome Lenjinovom; pronaci fusnotu- da se ne promasi: ista je na temu u c e n o s t i i g l u p o s t i.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде