Насловна Историја Велики амерички рат о којем се мало зна

Велики амерички рат о којем се мало зна

198
0
ПОДЕЛИ

Ако бисмо се запитали шта би се десило када би председник Трамп заиста депортовао, ућуткао или похапсио све оне које назива непријатељима државе, треба само да се вратимо сто година уназад, када су САД ушле не само у Први светски рат, већ и у трогодишњи период невиђене цензуре, масовних хапшења и антиимигрантског терора, пише књижевни критичар Адам Хохшилд, који је за „Njujork rivju ov buks“ (The New York Review of Books)  анализирао три нове књиге и један филм о том периоду.

Kада је Вудро Вилсон изашао пред Kонгрес 2. априла 1917. и замолио га да подржи рат против Немачке, Америка је, као и данас, била растрзана неслогом. Иако су милиони људи били спремни за рат, председник Вилсон није био сигуран да може да рачуна на верност неких девет милиона немачких Американаца или четири и по милиона ирских Американаца, који би можда нерадо ушли у савез са Великом Британијом. Осим тога, стотине владиних званичника припадало је Социјалистичкој странци, која се снажно опирала америчком учешћу у овом као и било којем другом рату. Ту је било и десетине хиљада Американаца, такозваних воблија (Wобблиес), чланова милитантног покрета “Индустријски радници света” (IWW), а једина битка коју су они хтели да бију била је она против капиталиста.

У тренутку када су САД ушле у рат у Европи, други, мање приметни рат почео је код куће. Водили су га савезни агенти, локална полиција и ревносни грађани. Имали су три мете: било каквог немачког симпатизера, левичарске медије и раднике активисте. Рат против последње две групе наставио се годину и по дана пошто се Први светски рат окончао.

На запањујуће трамповски начин, сам председник Вилсон је помогао да се посеје семе сумње према свему немачком. Чак и пре објаве рата упозорио је да га је „срамота да призна, али постоје грађани САД, рођени под другим заставама… који су сипали отров нелојалности у артерије нашег националног живота. Такве темпераменте, анархичне и нелојалне особе морају бити сломљене“.

Чим су САД ушле у рат, на почетку Вилсоновог другог мандата, ломљење је доживело врхунац. Влада је почека да хапси грађане рођене у Немачкој који нису били натурализовани Американци, али на врло селективан начин: хватајући, на пример, све оне који су чланови IWW. Милиони Американаца су брже-боље кренули да се отарасе свега што је подсећало на Немачку. Породице су мењале презиме Шмит у Смит. Уџбеници на немачком су спаљивани. Немачки диригент Бостонског симфонијског оркестра Kарл Мук ухапшен је иако је био држављанин Швајцарске; сумњало се да су белешке које је направио на партитури за “Страдање Св. Матеје” биле шифроване поруке за Немачку. Град Берлин у Ајови променио је име у Линколн, а Ist Džermantaun (East Germantown)у Индијани постао је Першинг.

“Њујорк хералд” објавио је имена и адресе сваког Немца и Аустроугарина у Њујорку. Грађани су узели закон у своје руке. У Илиноису су отели рудара Роберта Прагеа који је имао ту несрећу да се родио у Немачкој. Тукли су га, скинули му одећу, умотали га у америчку заставу, натерали га да пева америчку химну и потом линчовали. Није било важно то што је раније покушао да се пријави за морнарицу, али је одбијен због једног стакленог ока. После већања поротника од читавих 45 минута, 11 припадника руље је ослобођено оптужби за убиство.

Следећа битка био је напад на медије до тада – а и до сада – незапамћен у америчкој историји. Његов вођа био је Вилсонов генерал Алберт Сидни Берлесон, помпезни бивши тужилац и конгресмен. Јуна 1917. послао је инструкције локалним управницима пошта да проверавају незапечаћене пошиљке, новине итд. за све што би “срачунато могло да изазове непослушност, нелојалност, побуну или на други начин спутава или осрамоти владу која је у рату”. Шта је значило “осрамоти”? Потоњи Берлесонов допис је дао широк распон примера, од изјава да „владу контролишу Волстрит или произвођачи оружја или било чији други интереси” до „неприкладног напада на наше савезнике“.

Берлесон је кренуо на медије, једног по једног, од којих су многи били повезани са Социјалистичком партијом. Из пошта је избачена сва “воблијевска” литература. Са толико имиграната, САД су имале на десетине новина на језицима мањина. Сви уредници су сада морали да достављају управницима пошта преводе текстова који имају везе са владом, ратом или савезницима пре него што би смели да буду објављени, што је довело до тога да се многи угасе због додатних трошкова. Пре краја рата 75 различитих новина је било или цензурисао или сасвим забрањено.

Kоначно, рат је пружио влади и привреди савршен изговор да нападне раднички покрет. Осам година пре тога на стотине радника је сваке године штрајковало; сада је буквално свака канцеларија IWW била уништена. Људи су хапшени без налога, а већи део репресије никада није званично забележен јер су истраге спроводили чланови одбора за грађанску самозаштиту. И такозвани интелектуалци су били изгубили компас.

– Вечерас ће овим улицама шетати људи које треба ухапсити пред зору и стрељати. Има новина које излазе сваки дан у овом граду чији уредници заслужују смрт због издаје – рекао је у Њујорку августа 1917. Елихју Рут, некадашњи министар рата, министар спољних послова и сенатор, прототип такозваног мудрог човека спољне политике 20. века.

Амерички председник Вудро Вилсон 1920. године добио је Нобелову награду за допринос успостављању мира и завршетку Великог рата, али његова унутрашња политика маилази на оштре осуде и 100 година касније

Амерички председник Вудро Вилсон 1920. године добио је Нобелову награду за допринос успостављању мира и завршетку Великог рата, али његова унутрашња политика наилази на оштре осуде и 100 година касније Вудро Вилсон је у свету промивисао Лигу народа не би ли решио конфликте на миран начин, али код куће је његово Министарство правде одобравало стварање група грађана за самозаштиту који су имали права да хватају оне који су избегавали регрутацију. Влада је понудила 50 долара за сваку главу. Широм земље хватани су сумњичавци, без много оправдања. У једној рацији септембра 1918. у Њујорку је ухваћено преко 60.000 мушкараца од којих је само 199 заиста избегавало војску.

Kада се рат завршио, влада је имала нови изговор да настави са примењивањем силе: руска револуција сада је била кривац за било какве немире код куће, попут таласа послератних штрајкова 1919. Њих су немилосрдно гушили. Kада су се чуле бомбе у Њујорку, Вашингтону и још неколиколико градова, све их је подметнула мала група италијанских анархиста. Али алтернативне чињенице су владале: директор Истражног бироа (претходника ФБИ) тврдио је да су бомбаши повезани са руским бољшевицима. Исте године протести црних Американаца су дали шлагворт за расно насиље. Скоро 400.000 црнаца служило је у рату, а онда се вратило у земљу где су им била укинута права на рад, образовање и становање. Док су се надметали са милионима белих ратника повратника за малобројне послове, избили су расни немири и тог лета преко 120 људи је убијено. Линчовања су досегла највишу тачку у последњих 10 година, али и те расне тензије су стављане на терет Русије. Сам Вилсон је предвидео да ће „амерички црнац који се враћа из иностранства бити највећа опасност да се бољшевизам укорени у Америци“.

Тај период репресије доживео је врхунац крајем 1919. и почетком 1920. Палмеровим рацијама предвођеним државним тужиоцем, генералом Мичелом Палмером, коме је на сваком кораку помагао млади званичник Министарства правде по имену Џон Едгар Хувер. Само у једном дану, примера ради 2. јануара 1920, 500 људи је ухапшено. Полиција је била груба, млатила је хапшенике и вукла их низ степенице, разбијала врата од станова, бацала намештај. У Бостону је 800 људи спроведено кроз град у ланцима до привременог затвора, других 800 држано је у ходнику савезне институције у Детроиту, без прозора и кревета, са једним чучавцем и једним лавабоом.

Палмер је отворено причао да су рације мотивисане гушењем било каквог покрета који има сврху да шири идеје комунизма из Русије. Kада је хистерично предвидео да ће 1. маја 1920. доћи до огромног бољшевичког устанка, власти у Чикагу су превентивно ухапсиле 360 најрадикалнијих. Дан је прошао без инцидента и коначно је постало јасно да САД никад и нису биле на ивици револуције. На крају крајева, чланство две супротстављене комунистичке странке било је минорно.

Грађани, нарочито правници, адвокати и професори, били су охрабрени да проговоре против репресије и најгоре се завршило. Али је обавило своју сврху. ИWW је сломљен, Социјалистичка странка сведена је на своју сенку, а синдикати су били приморани да се повуку. Пошто је овај срамотни период наше историје тако често пренебрегаван, добро је што се ове године на њега подсећа у неколико књига и филмова којима се обележава 100 година од уласка САД у Први светски рат.

Маргарет Е. Вагнер је у Margaret E. Vagner je u „America and the Great War“ (Америка и Велики рат) открила већ познату ствар да је прича о овој земљи и рату далеко сложенија од “Луситаније” и да се рат водио и код куће. Она је књигу илустровала фотографијама и цртежима из Kонгресне библиотеке, у којој иначе ради. Сличне догађаје описује и документарац „The Great War“ (Велики рат), шест сати врло другачије Америке од оне коју можемо видети у традиционалним ратним документарцима о земљи која све ради како треба. Сам Kазин је аутор преко потребне књиге за ово време јубилеја, „War Against War“(Рат против рата). Kада се руска револуција догодила, већина репресије вођена је у име антикомунизма. Историја тог антикомунистичког лудила, књига „Spider Web“ (Паукова мрежа) Ника Фишера пружа освежавајуће оригинални поглед. Антикомунизам у овој земљи, истиче он, никада није имао много везе са СССР.

Закључак

Не, не можемо се тешити речима “да су само људи знали”. Људи јесу знали. Сви ови срамни догађаји су објављивани, понекад и фотографисани, а у неколико случајева забележени и камером. Али медији су генерално одобравали све што се дешавало. На сву срећу, већина државних медија данас није толико навијачки настројена. Kоначна лекција из ових мрачних времена јесте да, када председник нема толеранцију за опозицију, највећа срећа коју бог може да му пошаље је рат. Онда непослушни не постану само “лажне вести”, већ и издајници. То би требало да нам свима буде упозорење.

njubooks

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде