Masakr srpskih sveštenika

Podelite:

San o Velikoj Bugarskoj probuđen u San Stefanu 1878. godine nikada nije prestao i on je važan uzrok bugarskih nepočinstava u oba svetska rata na teritoriji istočne i južne Srbije. Dobro su znali da ta ideja nikada nije prihvaćena u ovim oblastima, ali su imali razrađen plan šta treba činiti ako se dočepaju tih krajeva. Tako, čim su uz pomoć Nemaca ušli na ovaj prostor početkom novembra 1915. godine, počeli su nasilnu bugarizaciju porobljenog stanovništva.

Već su do 11. novembra pokupili sve popove u okolini Niša i pod izgovorom da ih vode u zatočeništvo u Bugarskoj, poterali su prvu grupu prema Beloj Palanci. U predvečerje su stigli u ovu varošicu, tu su se malo zadržali i nastavili put prema Pirotu, ali kod Kremenice, prvog sela iznad grada, nisu nastavili drumom kroz selo već su skrenuli poljskim putem prema useku i vododerinama mesta zvanog Jankina padina, odakle počinju šume.

Gruja Tričković iz Kremenice koji je u vreme tog događaja imao devetnaest godina, a bio je u selu jer je zbog urođene invalidnosti oslobođen prilikom mobilizacije. Kazivao je potom da su seljaci već bili u prvom snu kada se začula kratka mitraljeska i puščana paljba, a za njom povremeni pojedinačni pucnji.

Selo se uzbunilo, ali niko nije smeo da napušta naselje zbog stroge okupatorove naredbe. U blizini se našao stari Jonča Antić, koji je video da se približava gomila ljudi, pa se iz straha prikrio, tako je ostao jedini svedok stravičnog događaja.

Kad su drumom izbili na brdo trap, Bugari su naredili da se skrene desno. Jonča je čuo kako neko od naših kaže (među uhapšenicima su bili popovi iz Bele Palanke i susednog sela Klisure):

– Ako idemo za Pirot, onda pravo!

– Ovde popreko (preče)! – odgovorio je Bugarin

– Preče, preče za onaj svet! – dodao je neko od naših.

Nastavili su malo dalje do Golemog kamena gde su bujice napravile duboku vododerinu i tu su Bugari naredili odmor da bi večerali. I samo što su popovi posedali i malo se opustili, Bugari su otvorili paljbu na njih iz mitraljeza i pušaka, a posle nekoliko pojedinačnih pucnja, sve se smirilo. Jonča je dotrčao u selo, pozvao nekoliko domaćina da vide da li se ponovo vodi rat (ovde je bila linija fronta prilikom borbi za Belu Palanku), šta li je, ali se niko nije usudio da ode.

Navedeni istoričari su zapisali imena, a zabeležena su i na ploči u niškom Sabornom hramu, onih nesrećnika koji su se našli u toj prvoj likvidiranoj grupi sveštenika: Dobrosav Marković, Luka Marjanović, Jovan Z. Popović, braća Janko i Marko Janković, parosi niški, Ilija i Dušan Popović iz Bele Palanke, Jordan M. Nenčić, Dragomir Jovanović, Aleksa Jovanović, Đorđe Jovanović i Milan Popović, pirotski duhovnici, Sava Petković, paroh ćićevački, Stojan Stamenković, paroh ljubeški, Dragutin Pešić iz Jagličja, Đorđe Pešić iz Smrdana, Svetozar Ilić iz Huma, Milan Marković iz Malče, Bogosav Stanić, paroh rogljanski, Milutin Milenković, paroh bošnjački, Stanko Kostić iz Jalovik-Izvora, Kirijak, jeromonah hilandarski, i oficir Tasa Đorđević iz Negotina i poručnik Krajinović.

Preživeli su samo sveštenici Miloje Jončić i Tihomir Popović i jedan oficir čije ime nismo našli. Istoričar Stamenković navodi da je egzekucijom komandovao oficir Zarije Stojanov i da su se sutradan Bugari vratili i pokušali da pomoću benzina sakriju tragove zločina.

Gruja Tričković nam je pričao da su okupatorski vojnici često obilazili stratište, te se Kremenčani nisu usuđivali da odmah obiđu to mesto. Ipak, posle nekoliko dana su se oni najhrabriji odvažili i na razbojištu su videli probušene porcije, slomljene kašike, a u grmlju su nalazili novac i druge dragocenosti koje su sveštenici pre likvidacije pobacali. Kada su on i njegov stric otišli do Jankine padine videli su da su u jednoj rupi u jaruzi nemarno nabacane žrtve i ovlašno zatrpane zemljom.

Malo su čačnuli štapom i otkrili oficira na čijem je grlu još stajao kajas sa znakom puka. On je bio ranjen, ali je uspeo da se dovuče do sela gde ga je patrola stigla, odvukla do razbojišta i ubila. Posle su saznali da je jedan pop iz Pirota uspeo da pobegne, a njegovog kolegu iz Svrljiga je sakrila ispod koša neka baba Milanka. Kad se malo primirilo, on je krenuo prema Svrljigu, pokušao je da pređe Nišavu na mestu zvanom brod, ali ga voda zanese i on se utopi.

Bugari su strogo zapretili da se seljaci ne vrzmaju oko Golemog kamena, pa se posle nekoliko dana počeo da širi smrad iz te aljkavo zatrpane jame. To su osetili i psi, pa su počeli da obilaze to mesto i da razvlače kosti pokojnika. Kasnije je sneg doneo mir, ali s proleća se neprijatan miris osećao po Jankinoj padini, te su seljaci okopavali kukuruze. Tek posle proboja Solunskog fronta došli su sveštenici sa vladikom na čelu da opoje grobnicu njihovih drugova, a septembra 1921. godine preostale kosti su prenete u Niš i svečano sahranjene.

Podelite:
0 replies

Ostavite komentar

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *