Mилорад Павић: О српском изолационизму и редукционизму (1993)

Поделите:

На првом европском скупу српских патриотских организација (Франкфурт на Мајни, 12-13. јун 1993. г.) била је присутна и делегација Друштва Српска заједница из Љубљане. На отварању, присутнима се обратио књижевник Милорад Павић а многе од његових мисли актуелне су и после две и по деценије. Објављен у часопису за културу „Беседа“ Српске заједнице из Љубљане. 

Драги моји земљаци,

Волео бих када бисмо схватили да припадати једној култури, једном народу, значи у исто време и једну ширу припадност у области духовности, припадност у нашем случају источноевропској хришћанској цивилизацији, која обухвата Грке, Србе, Румуне, Бугаре, Русе, Украјинце, Јермене, као и неке друге народе и културе ван Европе. Али, то је само половина истине и половина велике европске приче. Волео бих да видим овај део Европе коjем припадамо географски и цивилизацијски, дакле Источну Европу са њеном источнохришћанском православном духовношћу, како се уједињује са Западном Европом западноевропске духовности. Волео бих да видим Европу уједињењу не само на добром промету бензина и капитала, него уједињену и на плану културе. Јер комуникација на овом плану, на плану духовности, између две европске цивилизације је у овом тренутку веома отежана. Неразумевања која потичу из идеолошких, економских, политичких и војних сфера толико отежавају комуникацију између Источне и Западне Европе на плану културе, да нас то мора бринути.

Настојати на јединству европске духовности има посебног смисла управо у Србији, где је један српски песник и принц Свети Сава рекао још у XIII веку за Србију да је Исток за оне на Западу, а Запад за оне на Истоку.

Такав геополитички положај Србије има своје предности и своје страшне последице у сваком рату, па је тако и данас. Можда управо зато, али и из других разлога, развила се једна особина српског народа која му чини велике штете кроз историју и нарочито и поново сада, у овом трагичном тренутку. Главна црта која је српски народ довела у овако беспримерно тешку ситуацију лежи у једној особини која није искључиво српска, има је код Американаца и код Руса, али је по Србе била и остала по мом уверењу фатална. То је својеврсни српски изолационизам. Срби готово по правилу не виде ни балкански, ни европски ни светски контекст свог положаја, па не умеју и не могу да реагују на прави начин на политичке и војне притиске који се на њих врше. Та црта је помогла да блокада српских информација буде потпуна и спроведена на штету српског народа свуда у свету. Треба рећи да неспособност интегрисања у туђе средине и туђу логику поседују у зачуђујућој мери и они Срби који су као и ви отишли у свет и тамо се добро снашли. Отуда чињеница да је српски лоби у свету (мада међу Србима у иностранству има веома богатих и моћних људи) неупоредиво слабији од, на пример, хрватског или албанског лобија, који су одлично интегрисани у стране средине. Али Срби, за разлику од поменутих народа, немају међународну верску заштиту као што Хрвати имају католичку, а Албанци исламску. Остајући без међународне верске заштите и склони изолационизму, Срби су дошли у једну од најтежих ситуација у својој историји. У тој ситуацији не можемо се похвалити ни добрим политичким, ни добрим економским, ни добрим међунационалним решењима, што уосталом није само наш случај у бившој Југославији. Али, имамо да пружимо свету много више од ових неуспеха српске политике и економије. Остало је у сенци тих неуспеха успешно прихватање српске културе у свету и дозволите ми да овде евоцирам нека имена за која се често у свету не зна да потичу из српске средине, јер се стално замагљује њихова припадност казивањем да су из Југославије, што је постало веома мутно одређење с обзиром на ситуацију у којој се Југославија налазила и налази.

Из српског народа потичу: Никола Тесла, Михајло Пупин, Милева Ајнштајн. Из Србије су писци Иво Андрић (Нобелова награда за књижевност 1961), Charles Симић (Пулицерова награда 1990), Милош Црњански, Васко Попа, да поменемо само неке, јер српске писце је лакше читати него набрајати; ту је и низ других списатеља који спајају српску са јеврејском књижевношћу, као што су Данило Киш, Александар Тишма или Давид Албахари. Постојао је књижевни мост између француског и српског надреализма у тренутку настајања овог књижевног покрета. Из Србије су: светски тимски првак у фудбалу Црвена звезда, чувени кошаркаш Владо Дивац и светска првакиња у тенису Моника Селеш. Из Србије су бројни сликари познати у свету, као Милена Поповић Барили, Љуба Поповић, Мића Поповић, Милош Шобајић, Влада Величковић и други. Из Србије су чувени филмски редитељи као Душан Макавејев и Александар Петровић, глумица Марта Келер (Феликс за 1991), најбољи балетски пар на свету Ашкент Атаљанц и Константин Костјуков (Токио 1991). Из Србије је др Нинослав Радовановић, један од најбољих кардиоваскуларних хирурга данашњице, као и виолиниста Стефан Миленковић, млади амбасадор UNESCO-а. из Србије је један од највећих археолога данашњице Драгослав Срејовић, проналазач Лепенског вира са најстаријим скулптурама Европе и успешни истраживач Ромулијане.

Насупрот овоме, постоји још једна друга црта у нашем карактеру која нам наноси штете. Надам се да ми нећете замерити, ако је поменем. Она је један од извора наше неслоге, чувене српске неслоге, на којој су градили и граде своје успехе сви наши непријатељи кроз историју. То је нека врста „редукционизма“. Ми се стално пребројавамо, стално гледамо да одбацимо што више оних који као „нису исправни“. На крају ће остати петоро или шесторо правих родољуба, јер стално неког изопштавамо из српског народа. То други народи веома ретко чине. Напротив, добро сте дошли, ако сте њихов. Насупрот овом извору неслоге стоје ретки чиниоци јединства. То је Српска православна црква, то су обе владарске династије Карађорђевића и Петровића, то сте ви Срби у расејању и оне ваше организације које врше улогу обједињавања као што је случај са Светском српском заједницом која поред осталог обједињава рад српских клубова у свету.

На крају још једна жеља. Нас у овој ситуацији судбоносној по српски народ више интересују наши непријатељи но наши пријатељи. Ми своје пријатеље не негујемо и не тражимо. Бавимо се само непријатељима. Покушајмо то да исправимо, и то један од путева у будућност. Да је тако, лако је домислити се. Све српске војничке победе кроз историју изгубљене су на дипломатском пољу. Крајње је време да стварамо дипломатију, а не искључиво генерале.

Када овако говорим, не мислим само на дипломатију у дословном и уобичајеном значењу речи, коју Срби тек треба да стварају, јер пола века под комунистима Србија није имала спољну политику. Мислим пре свега на вас, Србе из дијаспоре, који чине нешто као светску српску дипломатску заједницу и на сваког од вас посебно, јер сви сте ви у овом часу а и поодавно већ, једина српска дипломатија. И ваш задатак је као сваке дипломатије да ствара пријатеље свом народу широм света. Ја знам да то није лако, али ником од нас нема лаког задатка у овим временима. То већ чине многи од нас и ја сам овде навео само нека од најчувенијих данас у свету имена.

Надам се да ћете понети у сећању те примере и примере многих које не можемо никада све набројати и довољно им се одужити за племените напоре на хуманитарном пољу, у области књижевности, музике, филма, позоришта, сликарства, науке или спорта. Те личности су упркос националној тежњи ка изолационизму успеле да се интегришу у свет и створе мостове између културе Западне и Источне Европе, обогаћујући обе. Оне често и данас граде једну другачију климу од ове несрећне климе захваћене ратом у бившој Југославији и дају наду на неке светлије тренутке не само нашим пријатељима, него и онима који то тренутно нису. Мислећи на сутрашњицу када рата више неће бити, сетимо се оних који су градили и стварали везе са светом у време када су други рушили.

И следимо њиховим путем.

Говор академика Милорада Павића на свечаном отварању Првог европског скупа српских патриотских организација у Франкфурту на Мајни, 12. 6. 1993.

Никола Милованчев

Стање ствари

Поделите:
2 replies
  1. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Pomalo je naivan ovaj govor renomiranog pisca autora (recimo) „Hazarski rečnik“! Ubrajati (ubrojati) Karađorđevićeve u „faktor objedinjavanja“ srbske nacije je totalna glupost, naime upravo je taj Aleksandar Karađorđević uništio ideale Srbima koje su nosili u sebi vekovima u turskom ropstvu. Isto tako i za SPC (Srpska pravoslavna crkva) koja priznaje samo „pravoslavne“ za Srbe dok ostale (Srbe muslimane i Srbe rimokatolike odbacuje) Plitkost shvatanja kralja Aleksandra Karađorđevića i tadašnje srbske akademije nauka da stvaranjem Jugoslavije okuplja „sve Srbe u jednoj državi“ je više nego naivna, glupa, čak šta više prozirna i kao takva potpuno idiotska! Nisu se pitali šta je sa drugim autentičnim narodima koji su imali svoju teritoriju i kako se oni osećaju? „Oslobođeni“ a da oni to nisu hteli postali su „nacionalna manjina“ u narodu koji je manje kulturan i niže civilizovan nego što su bili ranije! Bez obzira kakve „plemenite namere“ imao kralj Aleksadar Karađorđević (a mi znamo da on nije ni malo bio plemenit nego na protiv bolesno (retardirano) sujetan i ohol i (verovatno) umislio, se identifikovao (ili čak prevazišao) Stefana Dušana Silnog ili je (moguće) se upoređivao sa imenjakom Aleksandrom Velikim, u njegovoj bolesnoj sujeti (a bio je bolesno sujetan to je bez sumnje) sa takvim idiotskim kraljem i poltronskim akademicima (proglasili njega, bolesnog idiota, za „viteškog kralja“, onda nije nikakvo čudo da sa takvim lopovskim ulizicama (akademicima) Srbi dobiju i idiotskog kralja koji postaje monstrum. Za to im je i takva sudbina namenjena a ne izvikano „nejedinstvo“! Ako postoji to „nejedinstvo“ ono nije u narodu nego u onima koji bi trebali da vode narod a ne mogu ga voditi takvi lopovski „akademici“ i bolesn sujetni kraljevi kakav je bio Aleksandar Karađorđević!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *