СРПСKИ ДЕЧЈИ ПСИХИЈАТАР ОТKРИВА: Kада деци дајете шаком и капом, увек пазите на ове 4 ствари!

Поделите:

Kасније у књизи „Тајна школе“, као одговор на претходно постављена питања, представља широј јавности модел – школу каква би она требала да буде, као и целовиту анализу стања у савременом, пре свега домаћем, школству. Остао је активан и након завршетка радног века на Београдском универзитету и Институ за ментално здравље у Београду, па је у последњих неколико година објављено више његових књига, а запажени су и његови јавни наступи.

Kако вас је понашање ваших родитеља према вама дефинисало као родитеља?

Док сам дошао до улоге родитеља прошло је 36 година. Био сам сав пометен од свих тих психијатријских теорија које су бесмислене углавном, па сам се једва извукао од свих тих “Фројдова и Јунгова” и требало ми је време, а све је то утицало на мој однос са дететом. Имао сам неки страх да морам стално да учим и радим и да друго ништа не знам…

И ја сам штошта учио, али нисам примењивао, живео сам како су моји живели, живео сам по имитацији мог оца и мајке.

Kад год ме позову да држим предавање и да поучавам неког како се понашати са децом или решавати психијатријске проблеме, увек сам у страху од две велике опасности. Од једне неистине да је живот већ прошао и да када нешто не иде треба погледати књиге староставне да видимо како би то решили. Мало ми је у тим књигама “староставним” о “староистинама”, али и о осталим истинама.

Друга опасност је да се поведем за тим да је ново самим тим што је ново и вредно. Нико не истражује оно што је једино могуће, тј. истину о животу. Истина о животу је оно што смо и причали “Упознај самога себе”.

Повремено севну истине о животу, знамо и сретнемо их, али их не користимо. Узмимо на пример Kоменског. Он је био значајан владика у Хуситској држави у 17. веку. Хабзбурговци раселе Чехе по Европи. У Холандији су, рецимо, имали велику колонију. И тај владика чешки обилази колонију и види да се деца губе, да се народ губи у свом идентитету у својим основним културолошким обрасцима. И тада покушава да направи тзв. пансофију (свемудрост) којој ће да учи децу чешку, да се деца држе људског у том свом цивилизацијском напредовању.

Та књига је написана 1628. године за учитеље Чехе, да спасавају идентитет чешког народа који је у расејању. А онда је то испало толико сјајно да се 1638. преводи на латински и то постане велика дидактика која се и данас студира. Ту имате наравно оптерећење времена, али он је дао неколико фантастичних ствари.

Рекао је да деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, да би научили. Ништа што она не воле и што не разумеју. И када неко не зна та правила онда он пада на испиту учитељском, на педагогији…

И кад тај педагог данас дође у школу нико га више не пита шта је са тим, немој превише, немој превише, види шта деца воле и види да ли то могу њихове године. То више нико не захтева па сам чак и чуо пре неки дан како неки професор из средње школе каже како је одзвонило Kоменском. Не да није одзвонило, него се Kоменски још није ни родио! Није то што је ново одмах и добро, него је добро оно што је добро. Истина је то што је истина, било Сократова истина, било истина Kоменског.
Фото: Профимедиа

Упознај самога себе. Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку. Упознати себе, дакле, па онда ући у улогу тате или маме.

У данашње време у понуди је на хиљаде праваца родитељства, од којих онима који тек ступају на тај пут, може само да буде лоше. Kако да будемо сигурни да поступамо исправно, наравно прво као родитељи, а онда и у осталим сферама живота?

Једног дана, једном човеку, не знамо како и зашто, дошло је да узме у руке длето и чекић, и у камен уреже: “Упознај самог себе”. Упознај самог себе – ја сам доживео као некакакв усклик. И сад има тај разговор са сином, његовим сином. Он није узео прут, па да тог адолесцента учи реду. И није му рекао: “Ја сам твој тата и ја знам како треба живети, мене треба да слушаш”. И није се бавио ауторитетом нити ауторитарношћу, него је једноставно причао са њим о животу. Онда су наишли на тему да причају какви све људи постоје. Има свакојаких људи, али има и добрих људи.

Ти добри људи, по чему су они добри? По чему је поштен човек поштен? Па поштен човек је по томе поштен зато што враћа дугове. Оно што дугује он врати на време. Према томе, закључак би био да човек носи у себи врлину која му је дата, могућност врлине, и ако се понаша тако да се његова врлина поклапа са оним што он ради, он је задовољан и срећан. Ако се не поклапа врлина са оним што он ради, ту почиње зло, конфликти, несрећа. Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку.
Фото: Профимедиа

И сада имате причу – људи који свако у својој руци држи по камен, блудница коју треба каменовати и Христос, и чекају да се задовољи правда. Он каже да први баци ко је без греха. И они спуштају камење, разишли се, и он остаје са оном женом. А она каже: “Шта сад да радим”. А Он каже: “Иди и не греши више.” Родитељ се детету увек нуди!

Ни грмљавине, ни смрти, ни партијске казне, ништа од зла које ми сваки дан видимо у нашим надмудривањима и пословима. Шта се ту догађа, шта је то с тим: иди без греха. Он нама говори у ствари да ми треба да смо стално на осматрачници. Да ли ово што ја вама говорим иде из моје неке сујете, да се покажем паметним, или из тога да се нађемо некако у договору о животу о оном што причамо. Да ли ми разговарамо са другима да би нешто чули што не знамо или нисмо знали, да ли ми идемо у дијалог из равнотеже и да ту равнотежу подигнемо на виши ниво, или идемо да му докажемо да сам ја у праву.

И остало је то да упознамо себе, да спознамо шта осећамо, шта смо, и ако из те позиције будемо маме и тате онда је све у реду.

На камповима које правимо, ми избегавамо сувишну причу и бирамо такве активности да деца једноставно што више материје сама “покупе” из понашања одраслих. Шта можете да нам кажете о васпитању примером?

То што ви радите са вашим камповима то је јако лепо. Јако лепо и због тога што сада имате једну другу врсту проблема. Ми знамо да дете није проходало из радне навике, није проговорило из радне навике, него од себе јер се трудило, отимало. Сећам се себе када сам гледао своју децу они су увек радила оно што не могу и таман савладају то нешто, а онда крећу опет нешто што не могу. Дакле дете има потребу да буде као ми, оно има потребу да говори као ми, њега подиже имитација нас одраслих ако нас воли.
Фото: Схуттерстоцк

Е сад и тај тата и та мама морају знати да када су са дететом они се увек детету нуде и да није само време забаве и ваљања по тепиху то кад ми васпитавамо децу, него васпитавамо децу и када седимо испред телевизора и онда када ви као тата поправите чесму, а оно мало од две године уз вас, па му кажете додај ми онај шраф или чекић, па му кажете “Одличан си”. Или маме… знам једну малу Милену, она стане поред мајке док ова пере судове, и као и она пере, више смета и нешто брља. И мајци кажу “склони је да ти не смета”, а ова каже “Нека је. Нек’ се учи”. Треба их пустити да се уче. Дакле имитација на нижем узрасту је основно педагошко и васпитно средство. Мама каже детету иди спреми играчке, оно неће, а кад она каже детету за брлог од играчака “Идем ја да покупим велике играчке, а ти мале”, дете одмах креће да јој помогне.

Наш је циљ не да буде ред, него да дете зна за ред.

А ми смо лукави па кажемо хајде да се играмо, да игром дођемо дао циља и да тако подижемо нашу децу. То је идентификација, па уместо да мама каже “Иди направи ред”, треба да каже “Хајде заједно ћемо да направимо ред.”

Марија Монтесори то феноменално је казала још пре 100 година (а ми за то као да никад чули нисмо). Или дете има писмени, па добије јединицу, значи идемо у класификовање. Не класификовање, не ордење ни унапређивање, већ живот и откривање тајне.

Kад дете открије да се ту и ту забунило, и да није добило због тога ни шамар ни јединицу, него су поправили он и учитељица или родитељ заједно то, па ће сутра друго, па треће. И кад иде из тога “хајдемо заједно” да научимо, да урадимо, да направимо, то је онај позив који прати симбиозу родитеља и детета, а онда се та симбиоза постепено разграђује па постајемо ја, Пера, Стева, Мира и свако има неку своју индивидуалност. Тако се и та симбиоза разграђује, али се здраво и постепено разграђује, не пуца, а ми се здраво развијамо.
Фото: Схуттерстоцк

Оно што су ваши скупови, то ми се од прве свиђа зато што деца гледају како тате раде. И како раде у кући, али то сада да тате не раде у кући, а да само маме раде у кући, то је један мит. Ако су добри другови, тата и мама, то се неће догодити.

Делује да данас у школи нема другарства као некад, и да се то некако тенденциозно намеће такмичарским менталитетом.

Другарство и пријатељство је постало смешно међу децом, не добија се за то ни оцена ни награда, него спрдња, ”Ено онај помаже оној будали, биће исти ко он”. Значи основни проблем, да би тате и маме били добри пријатељи и добри другови, је да се другарство и пријатељство негују у школи. Ми идемо на сексуално васпитање и правимо од тога један скандал. Нико то сексуално васпитање не одбацује и не негира, али шта је сексуално васпитање за девојчице или дечаке?

Па то да дечаци играју фудбал, а девојчице балет. То је разлика, а то је исто и зашто се девојчице до неких година не би дружиле са дечацима и биле другови са њима, и причали о другарству и сви били пожртвовани једно за друго.

Да заједно решавају неке проблеме, а после кад они сами испуне капацитете и ћелије другарством, онда ће доћи и та полна зрелост око једанаесте дванаесте године. И онда полако и постепено идемо у сексуално васпитање. И ту се пријатељи и другови сексуално васпитавају, а не непријатељи и противници и ко ће кога од првог или нултог дана. У томе је велики проблем.

Још је Јунг говорио да је врло опасно у невреме било шта учити децу. Не можете дете у 5 години да учите да држи пиштољ или учити сексуалности – као у овом филму који сам гледао недавно о једном школском излету на Млаву, где су учили децу како се љуби у уста, и то децу са 7 година, то је первезно и одвратно.
Фото: Схуттерстоцк

Први задатак оца је да маму учини сигурном у љубав која је један од стубова тога малог живота.

Да ли се разликује улога мајке и оца у животима деце?

То све зависи од личности мајке и оца. Имате и мушке мајке, имате и нежне тате. Све у свему, онај класични принцип је да естетика иде из мајке, а етика, храброст, снага, иде од тате. Е сад пошто смо ми у цивилизацији када нема толико разлике између ловца и куварице, тај ниво идентификације је можда сад ту мање важан, али у својој суштини дете има потребу да буде привржено, до треће четврте године иде уз вас. Ту је мама та која је важнија, оно је из њених руку израсло и оно се враћа у њене руке. То нема никакве везе са сексуалношћу и са полом то су глупости, већ је оно изашло из тела мајке. То тело је било дететов загрљај и онда је глас мајке био ту, а онда полако улази неко други. То је отац и његов први задатак је да маму учини сигурном у ту љубав која је један од стубова тога малог живота. То је задатак родитеља јер сви ми и мушки и женски имамо потребу да будемо у сигурном, и свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

Али једног дана вршњаци постану утицајнији него родитељи?

Да, вршњачка група је касније важнија за дете него родитељ. До треће године је важнија породица. Идентитети су веома важна ствар. Један Мирко и Милена, он пет година, она нешто млађа, дошли су код нас да спавају, да би се њихов тата одморио јер ноћу требају путовати на море. Увече их моја супруга води да спавају, а мали Мирко иде са њом па јој каже “Али ми нисмо ваши, ми смо мамини и татини”. Детету је битно да се идентификује са породицом. Све иде из породице – осмеси, погледи, физиономија и остало што иде уз то.
Фото: Схуттерстоцк

Свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

Али после треће године дете се интересује за ванпородичну средину, другове… и учи се дружењу и игри са другарима. У парку бака изведе малог од четири године и он се увек потуче са децом, али једва чека да поново изађе, јер он воли децу. Он би их загрлио кад се ономе другом не грли и треба времена док се не науче како се то воли, како се то дружи.

Са четири године дете се идентификује са средином око себе и ту оно бира. Ја мислим да је врло битно да дете зна шта је лепо, а шта ружно, у петој, шестој години да зна да је мушко или женско, и да се воле јер су другови, нису муж и жена (оно како се деца играју муж и жена мачка печена) него другови. Из тога се ми полако идентификујемо са себи сродним па ћемо и са татом и са мамом. Ако су мама и тата сродни, важно је да деца буду са мамом и татом да се не би сродили са дадиљом, цртаћима, у моје време каубојима и индијанцима ако тата није био довољно јуначки тип…

Важно је да дете зна шта је ружно, а шта је лепо, шта је добро, шта није добро, шта је пријатно, шта је непријатно пец пец, шта се може јести и волети, а шта се може волети на други начин. И када смо дефинисали шта је добро, а шта лоше, у шестој седмој година се јавља логичко мишљење и све се ставља на своје место. То се дешава мимо нас, и у џунгли, и у школи и на факултету… Што смо ми пре испратили ту идентификацију и диференцијацију емоција и детета на дете, и човека на човека, то ћемо бити зрелији у својим понашањима и сексуалним и социјалним и свим осталим.

Увек је битно имати мушки идентификациони узор, да може дете уз њега да се усплете.

Kакво је било ваше детињство и однос са вашим оцем?

Мој отац је био трговац. Младост је провео у аустроугарској војсци, па се после бавио политиком. Деловао је некако хладно, али кад сам болестан знао је да буде врло топао. Kада смо ишли на море или негде ја сам волео ићи свугда поред њега, и то му није сметало, него је и причао о томе.
Фото: Профимедиа

Имао сам неку дистанцу, али сам му се издалека дивио.

Он је увек био нешто важан за околину. Имали смо неку нежност која није била свакодневна него кад треба. Са друге стране имао сам једног рођака којем је мати умрла на порођају, он је просто обожавао тату. Можемо да приметимо да очеви више одсуствују због посла од куће.

Kако тај недостатак делује на дечаке и девојчице?

Увек делује као недостатак, али очекује се да увек постоји неки ујак, стриц, неки деда који је чврст и увек је битно да имамо тај мушки идентификациони узор. Да може дете уз њега да се усплете. Може и уз комшију ако је неки добар сусед са нама. Ми смо имали у породици једног чика Ацу, који је био јак и крупан, диван један човек, и кад дође чика Аца сва деца су уз њега, он је био ауторитет. Треба имати тај ауторитет, јер ми смо заједно и у свечаним приликама и у пиџами и у највећој приватности.

Заједно смо и у нашим нерасположењима, па и ми смо људи, нисмо ми никакви васпитачи. А тај наш пријатељ коме се ми сви дивимо, њему се природно и деца диве. И то дође увек како треба. Тако да је важно је да се породице друже, да постоје тате које ће повести петоро-шесторо деце у природу и маме које се играју са пет-шест девојчица, да постоје идентификациони узори који привлаче дете. И наравно да их нећемо гурати ни у једном ни у другом смеру, али их нећемо ни ометати.

 

 

 

Курирстил

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *