Тозовац: Наравно да сам југоносталгичар, али и националиста у најпозитивнијем смислу

Поделите:

Нажалост, та Југославија је била најлепша земља на свету испод које је стално чучао штапин са експлозивом који је једва чекао да плане. Тако смо остали и без Црне Горе…

Није Предраг Живковић легенда. Он је Тозовац. Kако заправо мало људи на овом свету има привилегију да му за живота, а и много векова после, сазна име и презиме. Једноставно је. Тозовац. Препун енергије, устаје, смеје се, козер је. Kад се фотографише држи руку у џепу.

Изгледа да су дошла друга времена?

Нека, и треба да их буде. Али не ваља што смо у тим новим временима уништили све добро до старог. Није то само проблем код нас. Тако је и у свету. Ако помислим на мој Београд, могу да кажем да сам у том, музичком смислу, љут на њега што више нема Београдског пролећа и осталих фестивала. Али, с друге стране, нема више ни оног Санрема који је некада био олтар светског забавног певања. Све се променило.

Данас вас воле и млади и свака нова генерација?

Не. Воле ме зато што су ме њихове баке волеле. То су им пренеле у аманет, од малих ногу су им причале, када су и оне биле младе. Kада сам и ја био млад. А кад се сетим, поред те музике, колико сам само био леп, као Тарзан. И млад. Па кад се још појавим са хармоником. Па како да ме не воле? И данас је тако. Обожавао ме је и један Стане Доланц, који је, веровали или не, био један од највећих познавалаца светске музике које сам икад упознао. Али то је друга прича, која се прекинула када су дошла нова и „лепша времена“. Све се тада прекинуло.

Па како нам се та прича прекинула?

Па лако, и трагично. Отишао је један човек који је све могао да реши. Прво је скрајнут, наравно. После мучки убијен. Иван Стамболић је све то могао да среди. Ја то можда најбоље знам, зато то и говорим. Слушао сам и знао сам све његове планове. Много смо о томе причали у кафани. Па верујте ми да бисмо он и ја са овог кафанског стола могли све решити. Такав је он био. Да је остао, не бисмо ратовали. Ништа од овога не би било. На крају крајева, његовом смрћу и ми музичари много смо изгубили. Није било више тих митова, тих прелепих дружења и уважавања, јер Слободан није имао те манире. Није нас позивао на свечаности. Дошла су друга времена, када су преовладали неки бесмислени национализми, они најпримитивнији. Па погледајте данас. Ја, Тозовац, певач изворног српског фолклора, изворног српског мелоса, те хармонике, те српске душе, кога и даље сви воле да чују у свих бившим републикама. Па, наравно да сам зато југоносталгичар, али и националиста у најпозитивнијем смислу.

Нажалост, та Југославија је била најлепша земља на свету испод које је стално чучао штапин са експлозивом који је једва чекао да плане. Тако смо остали и без Црне Горе у коју више не идем. Не свиђа ми се то што се тамо догодило и што немамо више море на које вековно и исконски имамо право. Не волим што су нас оданде избрисали. Нема везе, тако су неки одлучили и нека им буде. Није моје да о томе судим и да се у политику мешам. Моје је да причам о песми, радости и љубави. Јер од три нијансе црне увек бирам најсветлију. Ма, нисам никада ни био за црну. Волим ружичасту, најружичастију страну живота. Волим да увесељавам људе, а не да причам колико нас је упропастила та наша нарав, тај пуцањ у Фердинанда, колико нас је само коштао тај 27. март, нећу о томе, хоћу о радости.

 

 

Недљеник

Поделите:
2 replies
  1. Д. З.
    Д. З. says:

    Много волим Тозу. Али и он мало за*ебава. Спомене историјски догађај, па, каже, „нећу о њему“. Па зашто га спомињеш ако нећеш. И хтео би о историји и не би хтео? Али опет волим Тозу. Много.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *